VIDOSAV STEVANOVIĆ: TESTAMENT

MojaKritika: Emil Živadinović, 2017; MojaGalerija: Bojan Otašević, Akt 7_001, 2011

            "Testament" je čudesna knjiga o Srbima i Srbiji ("Kaljanima" i "Kalu") - posmatrano sa svih strana - sa zemlje, očima natrprirodnih bića, živih, mrtvih, kako god... To je knjiga o ravnodušnosti prema životu i nijansama dubine nesreće.

            Od kada sam počeo da je čitam, da svedočim tolikoj nesreći, pitao sam se otkud taj naslov "Testament"? Kakav je to testament? Da li je to literarni testament Vidosava Stevanovića, da li je to njegov politički testament ili nekakav testament srpskog društva, šta je to? Ko treba da baštini taj testament - da li isključivo čitaoci, da li budući pisci, ili neko treći? I zašto Vidosav Stevanović sa 33 godine piše testament? Simbolika broja 33 je jasna, ali šta nagoni mladog pisca da se testamentom - zaveštanjem obraća nama koji ga čitamo (pratimo)?

            Pitam se kako je tom piscu, kako je njegovoj duši, duši čoveka koji je sve to nosio u sebi i morao to da zapiše? ("A pripovedači, kao što je poznato, dele sudbine priča...") Ova knjiga je i potvrda da je bavljenje književnošću, a i čitanjem, jedan vid mučenja.

            Drugo, zemlja koja pamti toliko nesreće, jednostavno, nikada neće biti srećna zemlja. Bila je nesrećna kroz vekove, nesrećna je i danas, samim tim biće nesrećna i u budućnosti, i to je velika pouka, veliki zaključak koji se nameće, možda je testament upravo ta poruka, poruka svima nama koji ostajemo da živimo u "Kalu".

            Čitajući ovu knjigu, razmišljao sam o tome da je nemoguće izmisliti tako nešto. Vidosav je morao imati nekakva snoviđenja, neznani, neke šetnje kroz vreme, prostor, pristup nekakvom zajedničkog sećanju - ovakve stvari se ne izmišljaju... Zapravo - pravi pisci ne izmišljaju, oni zapisuju.

            Čini se da je Vidosav na dve stotine stranica napisao sve o nama samima i preleteo preko čitave naše mitologije, religije, karakterologije, osnovnih filozofskih načela i istorije, pri tome se bavio svim našim strahovima i besmislenošću naših života. "Kakva zemlja, takav i narod" - ova jednostavna, ali velika misao nas navodi na to da razmišljamo o tome na koje smo sve načine povezani sa zemljom kojom hodamo, odnosno da pomislimo da mi drugačiji i ne možemo da budemo. Mi smo narod koji se zatvara u sebe, u "svoju kuću" i kao da ne želimo da trpimo uticaje, nikakve, drugih ljudi i drugih zemalja, iako dobro znamo da zatvaranje u sebe znači kraj jednog naroda. Na sličan način (po meni, možda i grešim) je i Krleža pisao (1922, Hrvatski bog Mars) o zagorskim domobranima: "to što su se obalama evropskih mora podigla i propala silna carstva, što su se pootkrivale nove zemlje, što se život izmijenio iz temelja - sve se to ovoga života ovdje nije ticalo ništa". I Mirko Demić u svom petoknjižju na sličan način svedoči o Krajišnicima. Čitajući ove naše velikane, ne mogu da se otmem utisku koliko su tragikomično slični svi Sloveni, ma koju uniformu da obuku. Stevanovićev "Kao" je neki naš svet na granici svetova, između puteva, čiji stanovnici iznova i iznova proživljavaju svoju nesreću.

            U "Testamentu" - nešto jedinstveno u našoj književnosti,  pandan Krležinom "Hrvatskom bogu Marsu" - Vidosav Stevanović definiše kaljanskog (srpskog) boga. Kao čitalac, nalazim i nekakvu povezanost poslednje priče iz "Testamenta" sa poslednjom pričom iz pomenute knjige, "Hrvatska rapsodija".

             U "Testamentu" je i dat opis smrti. Uopšteno govoreći, svaka priča daje opis smrti. Ali, za razliku od Davida Albaharija koji u svom "Opisu smrti" svedoči smrti pojedinca, porodice, dugom i laganom umiranju kroz ceo život, Vidosav daje opis smrti celog naroda, i još gore od toga, opis umiranja svega što je ljudsko u ljudima. Primer za to je i priča o svešteniku koga seljaci uštroje kao vepra iz prostog razloga što je lep, zgodan, uredan i obrazovan, sve što oni nisu.

            Sve priče u ovoj knjizi opisuju teške, tužne sudbine, ali kao da su uobičajene, predodređene, i ono što je neobično - oni koji su umrli, pričaju o tome kako su umrli, poginuli pričaju o tome kako su poginuli, a iako su u pitanju jezive priče, priča se uobičajeno, bez straha, bez strave, bez čuđenja, jednostavno kao život.

            Možda bi ova knjiga o žrtvi Kaljana trebalo da nas podseti i da nam, koliko to god danas trivijalno da zvuči, sloboda nije pala s neba. Bez obzira na sve Miloševiće, Tadiće i Vučiće ("a vlast je od boga"), Srbija je ipak slobodna zemlja i to zahvaljujući žrtvi običnog sveta - Kaljana ("Šta će sloboda zemlji bez naroda? Sloboda postoji zbog naroda, a ne narod zbog slobode"). Sad, možemo filozofski raspravljati na temu da robovlasnički sistem poprima nove, savremene oblike i da niko nije istinski i potpuno slobodan, ali ipak, u svom elementarnom značenju, Srbija je slobodna zemlja, zahvaljujući velikoj žrtvi Kaljana.

            Ovu knjigu bi trebalo da pročita svaki naš političar pre nego što se kandiduje za bilo kakvu funkciju, mislim da je čitanje ono što podjednako nedostaje kandidatima i vlasti i opozicije. Posebno bi trebalo da se zamisle nad jednom rečenicom iz Testamenta: "kao da imaju bar još jedan narod..."

            Čitajući ovu knjigu, pomislio sam da nama uopšte nisu bili ni potrebni nikakvi spoljni neprijatelji, Turci ili bilo ko drugi ("ako brzo ne izbije neki rat, poklaćemo se između sebe"). Mi smo sami sebi naneli sve zlo ovoga sveta. "Svi su protiv svih, niko nije ni za koga." Jer, opisi te proklete zemlje, sa zmijama, bolestima, kugom, glađu, "zlim kišama", bunarima koji se sami oburvavaju, poremećenim godišnjim dobima koja sprečavaju useve da rode, napuštenim majdanima, nerazumljivim narečjima, toliko klanja, hajdučije, lopovluka i nesreće su nešto što je osuđeno na večnost. Možda bi čitalac pomislio da ovde Vidosav piše o nekoj izmišljenoj zemlji, o nekim svojim snoviđenjima u nekom izmaštanom ukletom prostoru. Ali, toponimi kao što su "preki put" i pominjanje Lazarevića, Vidovdana, pravoslavlja nam jasno daje do znanja da se radi o stvarnoj Srbiji, prizemljenoj u blatu. A svako selo u Srbiji podseća na Kao, ima slične toponime, Krivu reku, Suvu reku, Preki put, Bavan, Široki Potok, Majdan... Bojim da je to prokletstvo živo i dan-danas. Treba otići u bilo koje srpsko selo i provesti neko vreme tamo, bojim se da se da živo osetiti to o čemu je Vidosav pisao. "Istorijski kontinuitet zla je neprekinut." "Ne vredi što ste opomenuti. Opet ćete vi sve da zaboravite."

            Testament svedoči o nesreći naroda od vremena nedokumentovane i nedatirane prošlosti, pa sve do II svetskog rata (napomena: bio je to poslednji rat u vreme dok je pisan Testament). Kako nesreća, ratovi i smrt uvek imaju isti potpis, tako je i nebitno o kom se ratu, buni, pobuni radi, svi su isti, ili kako bi to pisac rekao: "onaj splet gluposti, zločina, rušenja i krvi, koji oni zovu istorija". U tom smislu, iz takve postavke "iskače" samo jedna priča - priča koja precizno govori o odnosu boga i ljudi, boga i prvog čoveka i ostalih ljudi, te uopšteno o krivici. Možda grešim (jer je nemoguće suditi o Vidosavu), ali sam utiska da pisac tu metaforički govori o društvenom sistemu u kome je stvarao, a to je komunizam (ili socijalizam, ne znam) sa svojim crnim naličjem. Na neki način, knjiga dokumentuje univerzalnost krivice i društva.

            Na sve moguće načine u ovoj knjizi se proteže motiv "poslednjeg od svog roda" - bez obzira da li je to sin jedninac, ili svetac, ili div, ili kakvo natprirodno biće, ili Lazarević. Takođe, u više navrata se proteže i motiv da su i pojedinci i narod surovo kažnjeni zbog nekih grehova koje su počinili njihovi preci (inače, i Emil Zola taj motiv razrađuje na nivou pojedinca). Takođe, motiv starosti je na bezbroj načina obrađen u "Testamentu" ("u očima mog najstarijeg sina primetio sam da sam ostario"). Čitalac mora i da se zapita kakva je to užasna zemlja, kakvi su to užasni ljudi koji ubijaju svoje roditelje (sa druge strane, sećam se i one floskule kako su npr. Nemci u II svetskom ratu pobili sve svoje duševne bolesnike, ispraznili ludnice, a kako su Srbi tokom povlačenja preko Albanije poveli sa sobom i svoje duševne bolesnike - to je neka česta priča u našim krajevima, koja ukazuje na Nemce "neljude" i Srbe "ljude"). Opis "lapota", tj. ubijanja ostarelih roditelja, jednostavno demontira ovu predrasudu.  

            Možda je čitalački doživljaj različit u zavisnosti od toga u koje vreme se čita knjiga. Ja ovu knjigu čitam 2016. godine u vreme poplave raznih gluposti po internetu. Da sam je čitao pre 20 godina, možda bih drugačije mislio o njoj, a u tome i jeste njena vrednost. Ova knjiga napisana pre 30 godina (1986) neodoljivo "flertuje" sa teorijom zavere na internetu danas (mislim na razne blogove, autorske tekstove i sajtove danas svima na svetu i na svim jezicima dostupne i besplatne), sa divovima i natprirodnim bićima (armija autora dokazuje da su zaista nekada hodali zemljom). Kao čitaocu su mi zanimljive i dodirne tačke "Testamenta" sa savremenom popularnom literaturom (opet dostupnom na internetu) i filmovima. Ovo je primer kako jedni te isti motivi mogu "komercijalno" i "masovno" da budu iskorišćeni ili neiskorišćeni. Motivi iz naše narodne književnosti, pa i oni kojima se bavi Vidosav, iako i "bolji" od motiva kojima se bavi zapadna kinematografija i književnost nisu još uvek "komercijalno" iskorišćeni. Na primer, svaka priča u zbirci "Testament" može da se "pretoči" u igrani film od koga bi publika zanemela. Dalje, postoji neka sličnost između isposnika od Lazarevića koji je postao svetac i koga nepokretnog nose na planinu sa Brenom iz "Igre prestola", najgledanije svetske serije. Sećam se da je publika u bioskopu graknula"Kosovka devojka!", sa jasnom asocijacijom na svima poznatu sliku Uroša Predića, tokom scene posle nekog boja u "Gospodaru prstenova", koji opet na neki način "flertuje" sa Vidosavljevim "nevidljivim, opasnim konjicama koje jurišaju na zaspalo selo".

 

MojaKritika: Emil Živadinović, 2017. Naslov knjige: Testament. Autor: Vidosav Stevanović. 1990 (deseto izdanje) IRO "Beograd". CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, ISBN 86-7519-004-2 

Poseta:355

KOLUMNA - poseta(51482)

UTOPIJA - poseta(17253)

ATLANTIS - poseta(16870)

RIZNICA - poseta(153742)

ZONA - poseta(6782)