MojaKritika.com

MojaGalerija: Bojan Otašević, Profil,12,2x16,6cm,ulje+medijapan, 2008; MojaKritika: Bojan Samson, 2011.

Bojan Samson

Sa krtičarem na radnom zadatku

(Saša Ćirić, Užici hermeneutike, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 2009)

You can’t judge a Book by looking at the Cover¹, glasi refren čuvenog rhytm&blues standarda koji su izvodili mnogi muzičari u drugoj polovini prošlog veka. Rukovodeći se ovim stihom, oprezno pristupam knjizi Užici hermeneutike Saše Ćirića. Na naslovnici, isečak teksta veštim grafičkim senčenjem ocrtava lik čoveka – zahvaljujući ličnom poznanstvu, prepoznajem Ćirićevo lice. Udubivši se u ovo pisanije, na osnovu nekih odrednica (Beton, Radio Beograd, dnevni list Danas, časopis ProFemina itd.) dolazim do pretpostavke da se radi o Sašinom tekstu - ubrzo otkrivam da je to odlomak iz njegovog predgovora. Dakle, skrivena poruka mogla bi glasiti: tekst ispisuje autorovu ličnost. Da li ovo znači da je svaki piščev trud zarad očuvanja nepristrasnosti uzaludan, jer tokom rada na tekstu razni detalji -  koji otkrivaju autorov unutrašnji svet i tako nam pomažu u tumačenju njegove ličnosti - i protiv njegove volje iskrsavaju na mestima gde je on to najmanje očekivao? Pa ako kritički tekst, pored toga što nam objašnjava književno delo, istovremeno i rasvetljuje kritičarevo obrazovanje, stavove, ukus, predrasude, naklonosti, antipatije, opsesije, zablude, itd, onda je ovo dobar način da ponešto saznamo o novinaru Radio Beograda, jednom od urednika kulturno-propagandnog kompleta Beton, selektoru međuregionalne književne saradnje na portalu Booksa, stalnom kritičaru zagrebačkog nedeljnika Novosti, prozaiste, pesnika i ko zna šta još. S obzirom da je Ćirić do sada moju pažnju najviše privlačio kao kontroverzni urednik jednako kontroverznog književnoideološkog almanaha Beton (što, verujem, nije samo moj slučaj), preostaje mi da se tokom čitanja Užitaka hermeneutike, njegove knjige kolumni, članaka i eseja, u potpunosti oslonim na prethodno izrečenu tvrdnju kako tekst ispisuje autora, pa da verujem u otkriće neke smernice za bolje razumevanje ovog književnog delatnika.

Osvrnuvši se takođe na naslov, zaključujemo da se ovde užitak krije u tumačenju i vrednovanju kvalitetnog i podsticajnog književnog dela, i to i takvo zadovoljstvo je, verujemo, onaj lepši deo kritičarskog poziva. Ipak, interesuje nas kakva je priroda tog uživanja. U ovom neobaveznom traženju odgovora može nam pomoći jedna gotovo neprimetna, ali nama vrlo bitna jezička (rekli bismo, frojdovska) omaška Mihajla Pantića u njegovom tekstu Jedan iz malog jata: naime, beogradski profesor na jednom mestu kritičara zamenjuje krtičarem². I tako krtičari ovde bude u nama slikovite asocijacije na rudare teksta, one koji, skriveni od sunčeve svetlosti, kopaju podzemne kanale, subverzivno rovare, bestidno penetriraju kroz slojeve značenja, a u svom ekstatičnom zanosu postaju slepi za spoljašnji svet i njegove potrebe. U trenucima svog egzibicionističkog raspoloženja oni pokušavaju podeliti sopstveno uživanje sa publikom, ali tu dolazi do razdora između njihovih želja i očekivanja okolnog čitateljstva. Podlegavši malograđanštini, publika će osuditi krtičarevu sklonost za otvorenim prikazivanjem penetracije, jer, bože moj, to kod mnogih ipak izaziva izvesnu nelagodu. Tako će krtičar biti obeležen kao suvišni, nepoželjni perverznjak koji svima kvari raspoloženje i kojega treba zaobilaziti u širokom luku³. Čemu ta eksplicitnost, kada se sve može upakovati u dopadljive paketiće pristojnosti, pita se prosečni čitatelj/ka. I tako, naravno, istinsko zadovoljstvo prepoznajemo u samom procesu tumačenja, a ne u naknadnom osvrtanju i prikazivanju istog, te je ono najčešće rezervisano za samog aktera, tj. krtičara, i za tek ponekog posmatrača-voajera. Kao što je i Ćirić naglasio u predgovoru, ova knjiga predstavlja tek jednu, vrednosno blagonaklonu, stranu autorovog kritičkog prosedea, i baca novo svetlo na delatnost novinara Radio Beograda, te pravi razliku u odnosu na njegovu aktivnost u kulturno-propagandnom kompletu Beton. Iako je angažmanom u pomenutom glasilu stekao status kritičara koji je protiv, pa je na osnovu toga u jednom delu javnosti identifikovan kao antinacionalista, antifašista, antikorupcionista⁴, itd, u Užicima hermeneutike se Ćirić opredeljivanjem za pojedine knjige i autore određuje kao kritičar koji je za. Na primer, za poetičku raznovrsnost, za novinu i eksperiment u književnosti, za odgovoran i promišljen pristup književnom stvaranju, za poštenu i inovativnu kritiku neopterećenu predrasudama i isključivostima bilo koje vrste, za povratak polemike u srbijanski književni prostor, itd.

Moram priznati da u poslednje vreme redovno pratim književne prikaze, a često se tu radi o kritikama onih knjiga koje verovatno nikada neću imati prilike da pročitam, a ponekad to neću ni želeti. Jednostavno, postaje mi sve privlačniji žanr književnog prikaza: kako što slikovitije pisati o nečemu što je čitaocu potpuno nepoznato i eventualno ga podstaći da nabavi i pročita prikazano štivo, a pri tome na relativno malom prostoru zadovoljiti mnogobrojne visoke zahteve kao što su esejistička zanimljivost, naučnička preciznost, inteligentna provokativnost, analitičnost, sadržajnost, razumljivost, itd. U tom smislu, mnogi od sakupljenih tekstova u Užicima hermeneutike ispunjavaju ove uslove – vrlo sistematično se bave izabranim knjigama, ubedljivo nam ih predstavljaju ne prezajući pri tome ni od igrivosti, duhovitosti i provokativnosti, te nam otkrivaju manje poznate autore i pozivaju nas na čitanje naslova o kojima se nedovoljno pisalo i govorilo. Na primer, neke od tako predstavljenih knjiga su zbirka aforizama Na mestu zločina Tomislava Markovića, u tekstu Kakva korist od naslova; roman Časovi radosti Vladana Matijevića, u tekstu Na vrućem, na limenom ili naša maca; zbirka priča Makovo zrno Nevena Ušumovića, u tekstu Čaj od u-maka, itd. Na ovaj način novinar Radio Beograda ispunjava, po meni, osnovnu funkciju kritike – postiže da se čitalac/teljka zainteresuje za knjigu, pročita je i odredi se prema njoj, a potom i prema samom prikazu, odnosno kritičarevom ukusu i razumevanju literature⁵. Zato treba imati na umu da kritičar nije neki sveznajući i nepogrešivi arbitar kojem bi trebalo slepo verovati, kao što ni književna kritika nikada nije konačna i nepromenljiva istina o nekom delu, već samo jedna od smernica na putu istraživanja literarnog ostvarenja⁶. Osim toga, ona je mnogo više od puke preporuke za (ne)čitanje – njen smisao i uloga su daleko širi i dublji od (anti)reklamne funkcije. Po meni, njen najvažniji cilj jeste doprinošenje boljem razumevanju književnog ostvarenja, razvijanju ukusa i izgrađivanju mišljenja o delu i književnosti uopšte⁷.

U ovoj knjizi Ćirić se pokazuje kao inventivan kritičar, sklon duhovitim jezičkim igrama, širokih interesovanja, krajnje odmeren i pošten, sa neophodnim emotivnim otklonom, uvek spreman da pohvali dobru knjigu manje dobrog pisca, i obratno. S druge strane, on ne preza od iznošenja ličnog ukusa i razumevanja književnosti, kao ni od sopstvenih ideoloških gledišta, ali tako da time mnogo ne optereti tekst. U njegovim prikazima nema suvišnog razglabanja o stvarima koje nisu direktno vezane za samu knjigu o kojoj piše, već se obično primenjuje princip in medias res, to jest brzo se prelazi na iscrpnu analizu samog ostvarenja posle koje dolazi završetak u vidu sintetskih zaključaka što u sebi sadrže i određeni vrednosni sud. Pišući u prvom poglavlju uglavnom o domaćoj prozi, i tek ponekom ostvarenju inostranih autora/ki, Ćirić se u drugom odeljku okreće iščitavanju poezije, gde je ponekad suviše taksativan i štur, ali ponekad pokazuje i neobičan osećaj i imaginaciju u tumačenju stihova. Sledi poglavlje Ogledi gde se autor u obimnijim tekstovima bavi prevashodno romanima koji su mu pružili posebno čitalačko zadovoljstvo, poput Velikićevog Ruskog prozora ili Albaharijevih Pijavica, pa se tu bez inhibicija prepušta svojim hermeneutičarskim sklonostima, pokazujući pri tome veliku čitalačku posvećenost, savesnost te iscrpnost. U poglavlju Mix možemo pronaći osvrte koji se bave uočavanjem ideološkog bagaža u pojedinim filmovima, kao i čitalačke fragmente, kratke tekstove zasnovane na slobodnim čitalačkim asocijacijama i analizama pojedinačnih citata, a na kraju knjige dolazi poglavlje posvećeno autoru i autorki do kojih Ćirić posebno drži, Mišelu Uelbeku i Dubravki Ugrešić, gde urednik Betona još jednom pokazuje svoju hermeneutičarsku minucioznost i strast.

I tako Užici hermenutike potvrđuju opasku da kritičari najlakše, najbolje i najinspirativnije pišu o delima i piscima koji im pričinjavaju najveće zadovoljstvo, pa zato i ljubitelji vredne kritičke misli mogu itekako uživati u ovoj zbirci kolumni, članaka i eseja. A ona, uslovno rečeno, tamnija strana Ćirićeve kritičarske ličnosti, ovoga puta nije doprinosila njegovom, kao ni našem čitalačkom guštu. I na kraju, neću preterati ako zaključim da je Saša Ćirić ovom knjigom odredio sebe kao jednog od najpoštenijih, najotvorenijih i najposvećenijih regionalnih kritičara na početku novog milenijuma, te pokazao nekim daleko afirmisanijim i izvikanijim autorima kako danas treba pisati o književnosti.

¹ U prevodu, Ne sudi o knjizi gledajući u njene korice, predstavlja naslov pesme kojom se posebno proslavio čuveni rhytm&blues izvođač Bo Diddley.

²Jedan iz malog jata je Pantićev prikaz knjige ogleda o poeziji Vase Pavkovića Stih i smisao, a nalazi se u Beogradskom književnom časopisu, br. 20-21, jesen-zima 2010. Pomenuta jezička omaška nalazi se na 179. strani, u drugom pasusu. Inače, i Pantić i Pavković su predstavljeni u Betonovoj polutabloidnoj, satiričnoj rubrici Bulevar zvezda, namenjenoj portretisanju ideološki problematičnih aktera domaće kulturne scene, što ovo zapažanje, kao i ovu fusnotu, čini dodatno provokativnima.

³ Zapravo, kritičar je uvek preko potreban piscu, jer bez književne kritike nema ni ustoličenja određenog dela ili autora/ke. I to je ono što često izluđuje mnoge pesnike i prozaiste, ta svest o zavisnosti od kritičara i njegove volje. Zato pisac često u javnosti govori sa prezirom i gađenjem o kritici i kritičarima, dok se negde u sebi potajno nada u mogućnost sklapanja nekakvog prijateljskog saveza sa istim, te u večito protežiranje od strane kritike.

⁴ Ovakva identifikacija u srbijanskoj, ali i u hrvatskoj i u bosanskohercegovačkoj javnosti, skrenula je pažnju određene publike i mnogih kulturnih radnika i na književnu aktivnost četvorice urednika Betona koja nije usko vezana za ovo glasilo. Tako je, na primer, više došla do izražaja i Ćirićeva sklonost ka bavljenju povoljnijom, afirmativnijom kritikom, zatim Živanovićevo pisanje poezije i proze, Markovićeva aforističarska delatnost, itd, što smatram vrlo pozitivnom pojavom. Nakon početnog forsiranja negativne kritike uperene protiv opasnog ideološkog bagaža skrivenog u književnim ostvarenjima podržavanim od strane vladajućeg sistema, Beton se, na moje zadovoljstvo, sve više okreće afirmativnoj kritici.

⁵ Termini književni ukus i razumevanje literature, kao ključni za kritiku, preuzeti su iz Ćirićevog metakritičkog teksta Pseudogenealogija kritike, objavljenog na sajtu malenovine.com. Ovde bih dodao sopstveno viđenje književnog ukusa kao srećnog spoja urođenog osećaja za formu i sistematičnog iščitavanja književnih i teorijskih ostvarenja.

⁶ Kritičar uz određenu analitičku veštinu, retoričku umešnost i malo sreće može pogoditi ono što je pisac hteo da kaže, odnosno može govoriti ono što bi ovaj želeo da čuje. Ipak, niko, pa ni sam autor dela, ne može sa sigurnošću rekonstruisati prvobitnu nameru koja je poslužila za nastanak književnog ostvarenja. Jedino u šta se kritičar zaista može pouzdati je tekst koji je nepromenljiv, neumoljiv i konačan. Shodno tome, kritičar i autor su prilikom tumačenja dela u najmanju ruku ravnopravni.

⁷ Još je manje važno da li je prikaz knjige povoljan ili nepovoljan, uz svu neodređenost takvog pojma (na primer, neko zapažanje u tekstu meni kao nepristrasnom čitaocu može biti po volji, dok samom autoru ne mora, i obratno). Naime, postoje hvalospevi koji me uspešno odvraćaju od čitanja knjiga o kojima govore, a opet, često se zainteresiram za knjigu  na osnovu teksta koji joj i nije baš naklonjen. Za razliku od termina nepovoljna kritika, izraz negativna kritika mi je problematičan: naime, izborom svog objekta, kritika mu automatski priznaje određenu, pa makar i minimalnu vrednost i značaj – pokušaj apsolutnog negiranja vrednosti dela ovim je doveden u pitanje. I u najlošijem književnom ostvarenju može se pronaći nešto dobro, i obratno. Rekao bih da se negiranje vrednosti i značaja dela, kao i postojanja samog dela, daleko više ogleda u ignorisanju istog, što je na srbijanskoj književnoj sceni čest slučaj.