MojaKritika.com

MojaGalerija: Bojan Otašević, crtež 11 akril na papiru 100x70cm; MojaKritika: Bojan Samson, 2007

Bojan Samson

Poezija na plastično rasklapanje

 (Siniša Tucić, Nove domovine, Narodna knjiga, Beograd, 2007)

 Ako bismo pokušali odrediti koordinate srpske poezije na početku novog milenijuma, ne bismo mogli zanemariti tendenciju koja se odražava kroz snažnu dominaciju proznog nad poetskim izrazom. O kakvoj se pojavi zapravo radi?

Prilično zabrinuto zbog gubitka pozicija koje su mu decenijama pripadale, domaće pesništvo se odlučilo za akomodaciju koja je potpuno u skladu sa vremenom u kojem živimo. Shodno tome, jedan od novih pesničkih zadataka ogledao se u traženju aktuelnih tema kojima bi se poeziji omogućio vidljiviji uspeh na literarnom tržištu. Značajan postupak pomenute strategije ostvaren je kroz forsiranje prozirnosti pesničkog jezika na račun hermetičnosti i višeznačnosti istog. Pesnici/kinje su u stvaranju sve više počeli koristiti prozne i esejističke elemente, i tako smo dobili hibridni, prelazni žanr koji u konačnici najmanje funkcioniše kao poezija. Rezultat ovih procesa mogao bi se izraziti kroz parolu: Poezija je mrtva! Živela poezija!

Jedan od onih koji su naslutili senzibilitet novog doba i zajahali na talasu popularizacije pesništva, svakako je i novosadski pisac Siniša Tucić. Tema njegove treće pesničke zbirke Nove domovine je aktuelna društvena tranzicija i putevi kojima ona okupira živote prosečnih ljudi. To nam se vrlo suptilno sugeriše već u istoimenoj, uvodnoj pesmi ove dugo očekivane knjige: Hidrocentrala puni strujom / Tehno-muzika se čuje / A ja sam tu / Jadni mali intelektualac / Drug mi ide u manastir / U brdo. Ova pesma, sastavljena od niza stihovanih fragmenata koji čine pesničku lego konstrukciju, poetički je bliska prethodnoj Tucićevoj zbirci Krvava sisa. Već od sledećeg teksta, Ti i ja smo deca velegrada, empatične priče o beznađu urbane omladine, pa do kraja knjige (s ponekim izuzetkom), ostvarena je forma fabularne naracije koja u pojedinim delovima prerasta u epsko kazivanje: Sve svetske TV stanice / Direktno su prenosile / Kako čovek iz ravnice / Vozi bicikl kroz bosanske  vrleti / Nosi olimpijski plamen / Kroz prekrasni ratni krajolik (Pakovanje Bosne). Ovakvim postupcima pesnik u formalnom smislu pravi zaokret u odnosu na prethodne dve zbirke. Ali se zato ne odriče bitnih elemenata svoje urbane poetike: i dalje njegove junake čine gradski konzumenti masovne kulture, s tim što su rejvere zamenili Internet-zavisnici. A tu su i urbani pejzaži poput bulevara, apoteka, solitera, srednjovekovnih tvrđava, tako česti u poeziji ovog Novosađanina. Svet je ostao isti, rezignirano će primetiti Tucić. Ipak, nešto se promenilo - tranzicija nam je zakucala na vrata.

Ovako specifična tema, kao što je uticaj globalnih društvenih pojava na živote običnih ljudi, zahtevala je od autora da se u ideološkom smislu odredi prema njoj. Kroz zbirku se provlači ideja o istorijskoj neminovnosti ovog procesa, te se ispravnost tranzicije ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje. I zato se, posmatrano iz pesnikove vizure, ovoj pojavi čovek mora prilagoditi po svaku cenu, jer u suprotnom biva zaklan zubima opakijeg psa, kao u pesmi Saga o prvoj Budinoj tuči. Tako se celokupna tragična krivica, kao u starogrčkoj tragediji, prenosi na junaka ove zbirke: nesnalažljivog pojedinca koji naprosto ne zna kako da se ponaša kada se u njegovom životu neočekivano pojavi Tajanstvena Sila Koja Rešava Stvar, odnosno društvena tranzicija. Pri tome je malo važno što je svet, koji se nudi lirsko-epskom subjektu, površan i lažan, i u njemu nema  ničega što bi zaista moglo osmisliti ljudsku egzistenciju. Ali za razliku od junaka starogrčke tragedije kojega tragična krivica dovodi do pogubnog raspleta, Tucićev protagonista je tek prosečni konzument masovne kulture. On jednostavno nema snage za otklon od lažne stvarnosti koja ga okružuje, a kamoli za aktivniji otpor prema takvom svetu, kao na primer u pesmi Mali kenguri naše nove domovine: Na žurci smo / Hajde da se igramo / Na primer / Pola nas je hiv pozitivno / A druga polovina nije zaražena / Izvlačimo ceduljice i parovi se međusobno krešu / Igramo nešto kao ruski rulet.

Čestim ironičnim poentama pesnik dodatno ističe dezorijentiranost savremenog sveta, ali ostaje utisak da to nije dovoljno za ubedljiviji književni angažman u ovoj zbirci.  Ruku na srce, srećemo u Novim domovinama slike kojima se pretenduje na aktuelnost. Ipak, predstavljajući odnose u savremenom svetu, one se često oslanjaju na dobro poznate predrasude, kao u pesmi Nisi mogao da prelomiš: Ovde nema nostalgije / Ovde nema sećanja / O kojima si slušao na onom predavanju / O mittel-europi / Mi nemamo vremena da se sećamo / / A ti si zatečen u Americi / / Vi pravoslavci ne mislite na budućnost!  Opet, treba biti pošten pa istaći one pesme u ovoj zbirci koje su angažovane u najboljem smislu te reči, kao na primer Svet na plastično rasklapanje: Šta nam je potrebno? / Tri zaklana čoveka, / Zaklana noževima na rasklapanje / Jednog crnog, jednog žutog, jednog belog / Da bi upotpunili sliku multikulturalizma / Razglednicu sa dalekih ostrva. / To ti je život na rasklapanje. U pojedinim trenucima novosadski pesnik pokazuje onaj raskošni talenat koji ga je krasio u prethodnim ostvarenjima, ali za ujednačeniji kvalitet pesama je, čini se, bilo potrebno više strpljenja i posvećenosti.

          Mitologija, kao deo opšteg kulturnog nasleđa, prisutna je čak i u svetu virtuelne stvarnosti, i kao takva, ona je u službi stare buržoaske ideje o statičnom, nepromenljivom svetu. U pesmi www.elifas.com, www.vivald.com, www.sofar.com parodira se starozavetni mit o Jovu: A jovovske muke / Popadaće kao kraste / Po raznim sajtovima Interneta. / A može da bude i obrnuto / Čovek će sedeti skrhan na stolici / I niko mu ništa neće povratiti / Pa čak ni na njegovu E-mail adresu. Parodijski odnos prema tradiciji Tucić preuzima iz postmodernističke matrice i primenjuje ga kroz celu zbirku. Tako se kulturno nasleđe, odnosno mitologija kao deo njega, ne koristi radi ukazivanja na egzistencijalne probleme savremenog čoveka, ili, eventualno, radi osmišljavanja njegovog postojanja, već često radi površne igrarije: Da li sam već samim izlaskom na sajt / Sklopio pakt sa Luciferom lično / Ili je globalna mreža / Ona sila / Koja čini zlo / Ali uvek želi dobro. /Može li se / Slika nage Margarete otvoriti / Ili mi je za to potreban / Jači modem / Za porno sajtove? (Soba)

          Koristeći mnogobrojne motive iz savremene potrošačke kulture, kao što su techno muzika, Yahoo, Harry Poter, Avaks, Tom Waits, Veliki brat, Quentin Tarantino, McDonalds, Internet, Bil Gates, The Ramones, acid jazz, Coca Cola itd, Tucić poeziju Novih domovina ispunjava jednodimenzionalnim predmetima obožavanja, odričući se pri tome značenjske, istorijske i kulturne višedimenzionalnosti simbola. Kao što reče Theodor Adorno, živimo u vremenu u kojem se simbol svodi na fetiš. Ruku na srce, pomenuto duhovno osiromašenje nije jedina i presudna  karakteristika epohe u kojoj živimo. Moramo primetiti da se jedna od pozitivnijih strana našeg vremena ogleda u neprestanom traganju za novim oblicima življenja, mišljenja i stvaranja. Shodno tome, potrebno je razmotriti puteve kojima novosadski pesnik traga za inovacijama i u poetskoj formi.

          Po shvatanju novokritičara Allena Tatea, lirskom pesmom vlada dramsko načelo, unutrašnja napetost, najjednostavnije rečeno - tenzija. Suprotno ovome, Tucićevi tekstovi teže opširnosti, razlabavljenosti i digresijama, postupcima karakterističnim pre svega za epiku. Evo jednog od mnogobrojnih primera karakterizacije u Novim domovinama: Majka domaćica / Nikad nije bila zaposlena / Neuspešan student pedagogije / Troje dece podigla na noge / Uglavnom spava sama / Na bračnom krevetu / Jer joj je muž / Odsutan (Tropikal danube). Možemo primetiti da se fabula ovakvim postupcima retardira, kao u epskoj (narodnoj) poeziji. Iz ovoga proističe da Tucić korišćenjem pomenutih elemenata razlaže ono što nova kritika naziva organskim jedinstvom lirske pesme, te stvara stihovani hibridni žanr koji ne treba u startu odbacivati kao nešto neprirodno i neupotrebljivo. Ipak, u književnoteorijskom smislu, ovakvoj tvorevini je teško odrediti identitet, a samim tim i funkciju, dok njeni epski elementi otkrivaju pretenzije prema nekoj obimnijoj i zahtevnijoj formi pa se čini da pesnička zbirka Nove domovine predstavlja nekakvo kompromisno rešenje, mali predah za prikupljanje energije i iskustva potrebnih za kakav ambiciozniji literarni poduhvat.

Pored epskih, često u Novim domovinama uočavamo i  esejističke elemente: Na istoku uče ikoničko pismo / Kome se sve više vraćamo / Po Internet sajtovima /Slova se ukrupnjuju / U male linkove, ikone /Ljudi sve manje putuju / Što je mogućnost putovanja veća (Zarobljenost). U skladu sa informatičkim dobom, Tucić nam isporučuje mnoštvo obaveštenja prema kojima nije spreman da se kritički odredi. S obzirom na epske pretenzije ove zbirke, možemo ovakvu pojavu okarakterisati kao epsku objektivnost, pa stoga i tolerisati pesniku izbegavanje kritičkog stava. S druge strane, u pojedinim pesmama Novosađanin iznosi viđenje svakodnevnih društvenih pojava, ali ovakva promišljanja često ne idu dalje od površnog fraziranja, kao u pesmi Svet je ostao isti: Neverovatno kako sve ostaje isto / Neverovatno kojom brzinom se svet ne menja / I nema više generacija / Koje su želele da menjaju svet / Koji je ostao isti / Ništa nije ostalo / Ništa nije isto kao pre / Ali svet je ostao isti.

Svojom slojevitošću, pesma Prva Budina tuča postiže osvežavajući otklon od značenjske transparentnosti poetskog jezika u Novim domovinama. Ona se može tumačiti kao alegorijska priča o pojedincu koji se zbog privrženosti sopstvenim principima ne snalazi u vremenu tranzicije, te biva rastrgan u toj surovoj igri: Nije želeo da se bori / Stavio je šapu na čelo / I odlučio da krene putem isposnika / Ali je bilo kasno / Gazda Milo ga je uveo u ring / U svom tom razmišljanju / Buda je bio zaklan / Zubima opakijeg psa. Tražeći adekvatan jezički izraz za svoju zbirku, Tucić je podlegao aktuelnim trendovima. A moglo je biti i drugačije da je više obratio pažnju na književno nasleđe 20-og veka koje nam nudi mnoga zanimljiva rešenja kada je u pitanju poezija koja se bavi problemima tehničke civilizacije: Lorkin nadrealistički jezik u zbirci Pesnik u Njujorku, zatim Eliotov jezik bogat simbolima i književnim aluzijama u poemi Pusta zemlja, kao i ekspresivni izraz američkih beat pesnika poput Alena Ginsberga, Boba Kaufmana i Gregoria Korsoa.

U potrazi za sopstvenim Velikim spevom sveta, novosadski pesnik nije uspeo na ubedljiv način zaoštriti sukob između malih, običnih ljudi i mašinerije neoliberalnog kapitalizma. Iako je ova zbirka vrlo inteligentno zamišljena, književna građa u njoj nije transponovana tako da konačni rezultat pokaže Tucićev ideološki i umetnički odnos prema novim društvenim pojavama, već je literarni postupak sveden na puko prikazivanje svakodnevice. Novosađaninova knjiga ima materijala za nekoliko kratkih priča i eseja, pa se stiče utisak da se autor premišljao kojim putem da krene - poetskim, proznim ili esejističkim. Ako bismo uzeli u obzir njegove prethodne zbirke Betonska koma i Krvava sisa u kojima je pokazao veliki potencijal, mogli bismo mirne duše zaključiti da Novosađanin ovoga puta nije uspeo dosegnuti visoke kriterijume koje je postavio pomenutim ostvarenjima. Da je bilo više posvećenosti, strpljenja i poetičke samosvesti u toku spisateljskog procesa, sigurno bi i Tucićev izuzetni talenat u Novim domovinama došao u potpunosti do izražaja. Ovako, umesto pesničke knjige ujednačenog kvaliteta, dobili smo zbirku sa nekoliko odličnih pesama i mnogo većim brojem prosečnih, pa čak i slabih ostvarenja. Zbog posebnog statusa koji poezija Siniše Tucića uživa među pesnicima/kinjama, kao i kritičarima/kama nove generacije, ali i šire, moram izraziti žaljenje što Nove domovine ne predstavljaju korak napred za ovog autora. Ipak, verujem da će već u sledećim ostvarenjima Novosađanin opravdati nade koje se polažu u njega.

Prvobitna verzija prikaza objavljena je u zrenjaninskom književnom časopisu Ulaznica (br. 206-207, decembar 2007)