MojaKritika.com

MojaGalerija: Vladimir Ranković, Devojčica na groblju, 2008; MojaKritika: Bojan Samson, 2010

Bojan Samson

 STVARANJE MITA O SABOTAŽI POEZIJE

 Nekoliko pokretačkih poluga u poetskoj evoluciji Dragane Mladenović

  Osvrt na pesnički razvoj Dragane Mladenović mogli bismo započeti iz dva osobena ugla, i svaki od tih pokušaja nosio bi sa sobom opasnosti nasilnog uopštavanja, kao i rizičnosti površnih zapažanja i paušalnih zaključivanja. Ali kao što je pre dvadesetak godina primetio stariji i iskusniji kolega u predgovoru jednoj pesničkoj antologiji¹, bez ovakvih razmatranja ne bi ni bilo teorijske misli o književnosti. Čini se da pojedine autorske individualnosti ne bismo ni mogli spoznati bez početnih generalizacija, koje kao i svako pomoćno sredstvo, s vremenom bivaju odbačene kao suvišne.

Dakle, zbog predmeta ovog izučavanja nije na odmet imati u vidu podatak da Mladenovićeva dolazi iz Pančeva, koje na kraju 2008.-e godine (kada ovaj tekst nastaje) slovi, uz Beograd i Novi Sad, za jedan od najvažnijih kulturnih, umetničkih i književnih centara Srbije. Naime, u ovom banatskom gradu uspešno egzistiraju rock, strip i književna scena, a ovu poslednju su u proteklih nekoliko godina obeležile tri autorske ličnosti koje predstavljaju bitan deo onoga što kritičari nazivaju novom pesničkom generacijom na ovim prostorima. To su Jasmina Topić, Dejan Čančarević i, naravno, Dragana Mladenović. I dok se poezija Topićeve izdvaja iz ove grupe nenametljivom sentimentalnošću, u isto vreme pesničko stvaralaštvo Čančarevića i Mladenovićeve povezuje izraženi socijalni angažman. Naravno da je i teška društvena situacija u Pančevu pogodovala razvoju tako snažnih aktivističkih poetika. Naime, brojni ekonomski, ekološki i drugi problemi u ovom gradu nepobitno su uticali na rađanje surovo realistične poezije koja i pored sveprisutnog nezadovoljstva i bunta, često odiše i rezigniranošću, kao i nedostatkom vere u nekakvu suštinsku promenu. Svakako da to nije povlašćena karakteristika pančevačke pesničke i umetničke scene, već jedno od bitnih obeležja književnih strujanja i u drugim gradovima, a posebno u Beogradu i Novom Sadu. Stiče se utisak da je generacija, koja je stupila na srpsku kulturnu scenu nakon petooktobarskih promena 2000.-e, izgubila svaku iluziju o nekakvom boljitku, a da sama činjenica o nepostojanju ovakvih iluzija vremenom postaje sve nepodnošljivija.

S druge strane, pesnički razvoj Mladenovićeve mogao bi se iskazati i kroz snažnu ekspanziju nove ženske poezije u poslednjih nekoliko godina, a koja je svoj vrhunac doživela - po mišljenju autora ovih redova - u godini koja je na izmaku. Ovom prilikom treba spomenuti nekoliko zapaženih pesničkih prvenaca u 2008. godini, a to su Poema preko Sonje Veselinović, Makulalalalatura Maje Solar, kao i dve poetske zbirke u ovogodišnjoj ediciji Prva knjiga Matice srpske: Impresionistički kadrovi Sonje Jankov i Tehnologija mame Ljiljane Jovanović. Pored nedavno objavljene zbirke prozaida Vesne Vujić pod nazivom Retrogradnja, ističe se i Omot spisa, za sada poslednja Draganina knjiga, takođe objavljena 2008. godine. U tom smislu, Mladenovićeva kroz svojih pet autorskih zbirki traga za samosvojnim i nepatvorenim izrazom u mnoštvu ženskih glasova koji se  poetički, ali i ideološki pokušavaju pozicionirati na srpskoj pesničkoj sceni.

Već u svojoj prvoj poetskoj knjizi pod nazivom Nema u tome nimalo poezije (2004), Pančevljanka nam isporučuje arsenal bolno ogoljenih i za čitanje nimalo ugodnih pesama. Kao da je poezija izgubila onaj oreol oplemenjenog prostora gde sve stvari dobijaju neki novi, pročišćeni smisao. Baš naprotiv, u ovim pesmama životi likova i njihovi odnosi deluju surovije od same stvarnosti. U bliskom dodiru sa ovakvom poetikom stoji izjava splitskog novinara i pisca Borisa Dežulovića povodom njegove pesničke zbirke Pjesme iz Lore o tome kako mu je cilj bio izazivanje duševne boli kod čitatelja. Čini se da uloga poezije nije više u isceljujućem preoblikovanju sveta koje podrazumeva i svojevrsni beg od njega, već u neprekidnom suočavanju sa tim svetom, pri čemu baš niko nije pošteđen. Lirski junak/inja u ovoj knjizi je neko ko je u godinama kada najviše očekuje od života. Nasuprot takvim očekivanjima, istinski, bogat i poetičan život kao da neprestano izmiče akterima ovih stihova. Svakodnevica je ponekad tako mučna da čini suvišnim svaki ideal, odnosno iluziju o tome kako bi egzistencija trebalo da izgleda. Ljudsko bitisanje se tako svodi na emotivno i duhovno životarenje, koje se ispoljava kroz ispraznu komunikaciju, automatizovane radnje i maštarenje koje samom sebi predstavlja cilj.

Ovakve poetičke elemente pesnikinja će zadržati i u svojoj sledećoj zbirci pod nazivom Raspad sistema (2005), koja je objavljena u koautorstvu sa slikarkama Milicom Rakić i Šejmom Prodanović. Naime, Mladenovićkine pesme u ovoj knjizi prate likovni radovi pomenutih umetnica, te sivim tonovima doprinose sumornoj i pesimističnoj atmosferi. Dragana će se u uvodnoj i programskoj pesmi Ko je ubio poeziju obratiti mladom poeti, pa mu ironično skrenuti pažnju na opasnost od iskopavanja mrtvog pesnika: Možda će ti pripasti čast / Da mu objasniš / Zašto je poezija / Ovih dana / Umrla. Kao što se da primetiti, Banaćanka vrlo dosledno sprovodi pesničku zamisao o ogoljavanju i depoetizaciji sopstvenog diskursa, i to će važiti kao opšte mesto i u njenim budućim zbirkama. Poput većine pesnika i pesnikinja njene generacije, i kod Mladenovićeve je uočljiva skepsa u moć, ulogu i značaj poezije danas, pa se otuda i javlja ironičan odnos prema ovoj temi. Kao i u prvoj knjizi, i ovde se ističe promišljen koncept u građenju zbirke i povezivanju pesama u zasebne cikluse, a tu karakteristiku će Dragana u potpunosti razviti u naredna tri izdanja.

Već u sledećoj pesničkoj knjizi Tvornica (2006) Mladenovićeva pokušava pronaći uzroke koji su doveli do beznađa kojim se bavila u prethodnim delima. U šest celina koje naziva pogonima, pesnikinja se bavi tvorenjem jednog vrlo specifičnog pesničkog jezika. Taj jezik s jedne strane crpi sirovine iz naše svakodnevne frazeologije, koja u drugačijem kontekstu dobija potpuno novo, poetizovano značenje. S druge strane, koristi se jezički materijal iz raznih rečnika, istorijata, priručnika, leksikona i sličnih znanih i neznanih knjiga koje su smisao svog postojanja potrošile u jednom vremenu koje je nepovratno iza nas – periodu jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Eliptičan, nenametljivo ironičan i gorko duhovit, jezik Tvornice nas uvodi u proces fabrikovanja jedne ograničene, malograđanske svesti podložne raznim političkim, ideološkim, i drugim manipulacijama. Kao da se čitatelju na krajnje suptilan način sugeriše da je uvod u sveopšte nasilje na ovim prostorima izvršen pre svega nasiljem nad jezikom, a zatim i pomoću tog istog jezika. Tako birokratizovan, automatizovan, osiromašen i otuđen jezik poslužio je kao jedna od ključnih poluga za rušenje starih, te uspostavljanje novih društvenih sistema. Ono što je paradoksalno u koncepciji Tvornice jeste činjenica da je priča o jednoj krajnje bezdušnoj dehumanizaciji izvedena kroz nepretencioznu igrariju jezikom. Zbog ovakvih jezičkih i konceptualnih inovacija, ova zbirka ostaje jedan od zanimljivijih pesničkih eksperimenata u novijem srpskom pesništvu.

Asocijalni program (2007) je četvrta Draganina poetska knjiga, u kojoj se ukazuje na odluku pesnika/kinje da radije izabere usamljenost oličenu u pisanju poezije i tako pobegne od stvarnosti, nego da se pokuša suočiti sa istom (Asocijala kao novo osećanje sebe). Tako se osobni identitet više ne ostvaruje kroz odnose sa drugima, već kroz samoću i pesničko stvaranje. Verovatno se zbog toga pesnikinja okreće ličnim i porodičnim istorijama svojih junaka, a pri tome ostaje zagonetka o uticaju fikcije, odnosno realnih događaja na razvitak pojedinih ciklusa u ovoj zbirci. Tako se u Ciklusu Urbana Uspenskog u fragmentima prati put istoimenog junaka, koji svoju potragu za identitetom sprovodi pre svega kroz telesni život. U ciklusu Božanstvene autorka se sa prefinjenom ironijom i parodijom odnosi prema kulturnom nasleđu, pre svega onom religijskom. Pesme poput Zapisa Simeona Dijaka, Dobra o kojem se ne govori i Božanstvene predstavljaju minijature u kojima se kroz intimne doživljaje lirskih junaka pokušava dosegnuti osećanje božanskog, a takve pretenzije obično se pretvaraju u svoju suprotnost. Lične drame u Asocijalnom programu redovno su iskazane u fragmentima, pa tako svaki pokušaj sklapanja delova u nekakvu konačnu celinu za čitatelja predstavlja zahtevan, ali i privlačan zadatak. Ciklusi Praktični saveti za ulazak u Asocijalni program, kao i Generalni pregled predstavljaju svojevrsne parodije na pisanje autopoetika, i u njima Mladenovićeva još jednom iskazuje svoj podrugljiv odnos prema poeziji.

U petoj, i za sada poslednjoj zbirci pančevačke pesnikinje pod nazivom Omot spisa (2008), nastavlja se istraživanje ličnih, porodičnih i nacionalnih istorija, ali ovoga puta pomoću pisanih dokumenata, u kojima, čini se, češće preovladava fikcija. Tako se pred čitateljem smenjuju ciklusi sastavljeni od uputstava o popunjavanju formulara, ustava izmišljenih država, letopisa, beležaka, transkripta snova, manuskripta, špijunskih dosijea, ratnih dnevnika, kurseva narodnog jezika, eseja o higijeni, oglasnika, žitija, knjiga postanja, zakona itd. Zapravo, Omot spisa jeste jedna dobro osmišljena parodija na pisanu reč, u kojoj se pesnikinja poigrava sa manijom zapisivanja svega što bi moglo predstavljati dokaz o nekom proživljenom iskustvu. Stičemo utisak da su svi ti pisani tragovi samo ostaci ostataka nekakvog života koji je daleko iza nas. Svaki zapis je u toj igrariji dobrodošao, pa i onaj pesnički, i zato se može reći da je ova zbirka, između ostalog, i autoironijska. Zanimljivo, ni stvaralaštvo drugih pesnika ovde nije zaobiđeno – u Popisu igara parodira se čuveni Popin ciklus iz zbirke Nepočin polje kroz igru nasilja, koja u ovim pesmama deluje mnogo ozbiljnije i surovije nego što nam to naslov samog odeljka sugeriše. U Zakonu o javnom beleženju pesama Mladenovićeva autoironično govori o poetskoj skribomaniji, i tako još jednom pokazuje rešenost da se suoči i obračuna sa sopstvenom pesničkom sudbinom.

Uzimajući u obzir produktivnost, poetsko delo Pančevljanke deluje impresivno – pet autorskih zbirki za četiri godine! S druge strane, nikako ne možemo reći da u njenom slučaju kvalitet zaostaje za kvantitetom. Mladenovićeva je, naročito u poslednje tri knjige, ostvarila izuzetan napredak koji se prevashodno ogleda u osmišljavanju i sprovođenju nimalo naivnih poetičkih koncepata. Jedan od njih jeste i dosledno sprovođenje potpune depoetizacije pesničkog izraza, koji Dragana na jednom mestu naziva sabotiranjem poezije. Pored toga, primećuje se i prisustvo nenametljivo izraženog aktivizma u njenom stvaralaštvu, kojim se ona ne usteže da i u ideološkom smislu pokaže svoj odnos prema svakodnevici. Iako se već sada može zaključiti da joj najzrelija ostvarenja predstoje, smatramo da je potrebno istaći Draganu Mladenović kao predvodnicu nove pesničke generacije na ovim prostorima. Paradoksalno, budućnost poezije poverena je poetskim saboterima.

 ¹ Radi se o predgovoru Mihajla Pantića pesničkoj antologiji Šum Vavilona (Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988).

 Prvobitna verzija prikaza objavljena je u kragujevačkom književnom časopisu Koraci (br. 5-6, 2009).