MojaKritika.com

MojaGalerija: Vladimir Ranković, 2008 - Kreveti Balkana 2; MojaKritika: Bojan Samson

Bojan Samson

U iščekivanju Velikog potopa 

- Ogledalce, ogledalce, kaži mi ko je najlepši na svetu?

- Ketrin Zita Džouns.

- Prokletstvo – reče Zla Maćeha birajući novu jabuku.

(odlomak iz kratke priče Sonne)

Iako živimo u epohi iskonstruisanih identiteta, pomalo začuđuje podatak da su sva tri autora/ke svoja literarna ostvarenja u ediciji Prva knjiga Matice srpske za 2005. godinu objavili pod pseudonimima. To su Danica Dobrovsky (Sofija Živković) sa pesničkom zbirkom Sobe, Nika Dušanov (Aleksandar Nikolić) sa pesničkom zbirkom Bacač noževa i Patrik Kovalski (Bojan Jelić) sa zbirkom kratkih priča Sugarfree. Ovaj poslednji je nekim čitateljima/kama periodike poznat od ranije, jer su njegova poezija i proza objavljivane u novosadskom književnom časopisu Stanje stvari, kao i u studentskom časopisu Abreakcija koji su uređivali i objavljivali studenti  Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Zanimljivo, kratke priče koje sačinjavaju ovu zbirku nastale su u periodu kada je Kovalski završavao srednju školu i počinjao da studira, i zato je pomalo šteta što su objavljene tek 2005. godine. Jednostavno, prošlo je isuviše vremena: pisac je poetički sazreo, pa je ova zbirka donekle izgubila na značaju za njega, dok je sada za kritiku vrednovanje dela nezahvalna rabota, s obzirom da ga je pisao dvadesetogodišnjak, a objavio dvadesetšestogodišnjak. Zbog što celovitijeg prikaza Sugarfree-a, potrebno je vratiti se na kratko u prošlost.

Kovalski je zajedno sa Nikom Dušanovim, Sinišom Tucićem, Sergejem Stankovićem i drugim autorima i autorkama delovao na novosadskoj književnoj sceni kroz grupu Zona, koja je egzistirala na Filozofskom fakultetu tokom 2000. i 2001.-e godine. Zanimljivo je da je većina pisaca i spisateljica Zone svoje literarne uzore potražila na mestima koja su bila znatno udaljena od srpske književnosti. Kao početnik, Kovalski je izabrao izuzetnog učitelja. Reč je o američkom postmodernisti iz druge polovine prošlog veka, Donaldu Bartelmiju, čija je kratka proza poslužila kao značajan podsticaj za nastanak odlično nazvane zbirke Sugarfree. Zaista predstavlja misteriju činjenica da je ključni pisac za razvoj američke postmoderne ostao tako slabo poznat i prevođen na ovim prostorima. Ipak, svojim pisanjem uticao je na autore starije generacije kao što su David Albahari i Dubravka Ugrešić. Bartelmijeva proza sadrži sve one elemente po kojima će postmodernistička književnost ostati upamćena: tehniku kolaža, fragmentarnost, poigravanje formom i jezikom, parodiranje književnih uzora, ironiju kao sredstvo relativizovanja svega i svačega itd. Ovakav poetički skelet bivši član Zone je prihvatio i primenio u većini svojih priča, te u njega ugradio sopstveni senzibilitet, stil, ideje i stavove.

 Sam naslov knjige predstavlja preporuku na pakovanjima žvakaćih guma i znači, u prevodu sa engleskog, Bez šećera. Svet koji je pisac stvorio u ovoj prozi je iščašen, izobličen, na momente fantastičan, svakako tragikomičan, ali taj svet vrlo slikovito predstavlja, u skladu sa naslovom zbirke, gorku svakodnevicu koju živimo. Zato su ironija i parodija Patrikovo omiljeno oružje: u priči Ona plače parodira se biblijska tema o Velikom potopu; Dok si ti spavala je parodija bajke o Trnoružici; Republika mrtvih je parodija putopisa; Sonne je parodija bajke o Snjeguljici; u priči Ona želi pisac se ironično odnosi prema stereotipima holivudske kulture... U pripovetki Svetska pravda kroz parodiju mita o pobuni Satane protiv Boga provlači se i aluzija na Njegoševu Luču mikrokozma! Donosimo ovu priču u celosti:

 Sa velikim žaljenjem Vas izveštavamo da je revolucija u organizaciji druga Lucifera doživela fijasko. Neki potkazivač je zasigurno ubačen u Komitet. Sam drug Lucifer je uhapšen i posle dugotrajnih ispitivanja i svirepih mučenja, krila su mu odsečena, a telo bačeno sa oblaka. Diktator je ostao na tronu.

U ime svetske pravde,

Nebeski komitet komunističke partije

Drug N.  

Navedeni književni postupci mogu se objasniti rečima Donalda Bartelmija, po kojem se ovde ne radi o uklapanju aspekata kulture u neku piščevu premisu, već o tome da kultura, u većoj ili manjoj meri, oblikuje delo. U ovoj prozi odmerenog preterivanja pohvalno je to što parodija i ironija nisu same sebi svrha, već su tu zbog svojevrsne kritike stvarnosti koju opisuju. Zvučaće paradoksalno ako kažemo da to nije ona vrsta kritike kojom umetnik želi da pobedi svet u kojem egzistira, već da se pomiri sa njim. U priči Tri puta ura za pretres, Kovalski će do perverzije izobličiti potrebu savremenog društva za razotkrivanjem tuđe privatnosti, ali problem će ostati bez razrešenja.

U nekim pričama su završeci začinjeni duhovitim preokretima, koji nas često iznenade i nasmeju, ali nam i otkrivaju neko dublje značenje, što je na primer karakteristično za pripovetku Ljudi u crnom. Ponekad čitatelja/ku može obuzeti svojevrsno apokaliptično osećanje, kao u priči Kišno doba, čiji junak tumara svetom uništenim novim Velikim potopom. U Bulevaru evolucije  vizija Apokalipse je krajnje izvitoperena, s obzirom da ljudskoj rasi preti opasnost od životinja sa ljudskim sposobnostima! Pripovetku kolažnog tipa Oteto od ništavila Patrik je sastavio od niza fragmenata i različitih formi, rukovodeći se tezom da opšta stilska, tematska i druga homogenost nije moguća. U njoj se prepliću realistički i fantastični manir, a bavi se tragičnom, ali i tajanstvenom smrću psihički bolesnog mladića. Inače, motiv smrti glavnog junaka/inje je čest u ovoj zbirci, na primer u pripovetkama Kišno doba, Sonne ili Bulevar evolucije, a primetno je da pisac ovu temu uvek obrađuje na ironičan i duhovit način.

U Sugarfree-u Kovalski se neprestano poigrava različitim oblicima pripovedanja. Tako se kroz ovu knjigu smenjuju mnogobrojne forme: spisak (Ona plače, Ona želi, Doba nevinosti), epistola (Dok si ti spavala), dijalog (Tri puta ura za pretres, Oteto od ništavila), dnevnik (Oteto od ništavila) i telegram (Svetska pravda). Iako većina ovih oblika predstavlja deo literarnog nasleđa, Novosađanin kroz parodiju i njemu svojstvenu duhovitost uspeva da osveži i razgradi okvire koje je preuzeo iz tradicije. Ovakvim formalnim inovacijama izbegnuta je okoštalost i predvidljivost klasične naracije, što je verovatno i najveća prednost ove zbirke.

Nameće nam se pitanje da li će postmodernističku književnost koja se u ovom trenutku stvara neko u budućnosti parodirati. Teško možemo poverovati da će se ovaj konglomerat, uz neke časne izuzetke, nametnuti kao uzor budućim književnim generacijama. On se često pretvara u parodiju već postojećih literarnih uzusa i obično ne predstavlja ništa više od toga. S druge strane, to je jedna od prednosti postmodernističke literature: proza Kovalskog nije ni pisana sa ciljem da postane književni uzor. Jasno je da su pretenzije ove knjige daleko skromnije i zdravije od navedenih ciljeva: Sugarfree je zbirka priča koja je napisana da bi, pre svega zabavila čitatelja/ku, i tu nameru ona u potpunosti ispunjava.

Na kraju, moramo priznati da postmoderna nije stvorila sistem u kojem živimo, već se desilo obrnuto. Iz ovakvog kulturnog modela proizašao je književni pravac koji je u početku nosio sa sobom znake nekakve inovativnosti, dok danas podseća na lenjog i umornog glumca koji suviše dugo igra jednu te istu ulogu, a  takva situacija je naročito izražena na podneblju u kojem mi živimo. Za to vreme, publika zavaljena u tapacirana sedišta i dalje iščekuje prelomni trenutak koji će bitno promeniti postojeće stanje. Zato, ako se dosađujete iščekujući Veliki potop, vanzemaljce ili novi krah njujorške berze, a pri tome volite jedinstveni, osvežavajući ukus bez šećera... U tom slučaju, Novosađanin, koji u javnosti deluje pod pseudonimom irskog Poljaka, mogao bi imati rešenje za vas. Jezgrovitost i duhovitost njegove proze ukazuju na veliki spisateljski potencijal koji se tek treba razviti u narednim ostvarenjima. Možemo očekivati da će ovaj mladi pisac u budućnosti prevazići neke početničke greške i ostvariti takav napredak posle kojeg će svako ko ga je godinama pratio i podržavao, sa zadovoljstvom konstatovati da je bio u pravu što je tako činio.

Prvobitna verzija prikaza objavljena je u novosadskom časopisu Stanje stvari (br. 13, proleće, 2006).