MojaKritika.com

MojaGalerija: Vladimir Ranković, 2008 - Kreveti Balkana 1; MojaKritika: Bojan Samson (Prvobitna verzija prikaza knjige (Nika Dušanov, Bacač noževa, Prva knjiga Matice srpske, Novi Sad, 2005) objavljena je u brčanskom književnom časopisu Riječ (br. 1-2, proleće-leto, 2008)

Pesimistična vizija propadljivog sveta

Govoreći danas o Dušanovljevom Bacaču noževa, ne možemo prenebregnuti neka već izrečena kritička zapažanja o ovoj pesničkoj knjizi. U prethodnim prikazima primećeni su raznovrsni literarni postupci koji krase ovu poeziju, a ja ću ovom prilikom spomenuti one najvažnije. Primećuju se ironija i autoironija kao temelji stvaralačkog postupka Nike Dušanova, bodlerovska atmosfera i pogled na svet, iluminativna citatnost, igriv pristup intertekstualnosti kao i sklonost ka poetskoj dosetki. Govori se o pesnikovom parodijskom odnosu prema romantičarskom mitu o nadahnuću i izabranosti pesnika, kao i o parodiranju visokoparne retorike.

U prikazu Stihovi kao savršeni zločin, koji se može naći na internet-portalu ex-nihilo.fateback.com, Žarka Svirčev posebno naglašava fragmentiranu strukturu Dušanovljevih pesama, sintaksičku redukciju u njima, disperziju sadržine, kao i statičnost čoveka i njegovog života u ovoj poeziji. S druge strane, u tekstu Etide Orpheusa impotensa (Stanje stvari br. 13, proleće 2006) Emilija Džambarski uočava u nizanju sva tri poetska ciklusa svojevrsni antiklimaks putem kojeg sumnja u moć i značaj pesništva sve više dolazi do izražaja. Na temelju prethodno navedenih tekstova, pokušaćemo u ovom osvrtu predstaviti nekoliko novih zapažanja koja će, nadamo se, voditi ka boljem razumevanju Bacača noževa.

Primetno je da se celokupna Dušanovljeva zbirka bavi ulogom i značajem pesništva danas, stoga se ona može posmatrati kao autopoetička i autorefleksivna. U uvodnoj pesmi Centar eksterijer vera u pesničku moć je najjača: Srdit i ljut /stiže sa plimom izabran od mnogih. Uopšte, prvi ciklus Bacač noževa sadrži pesme u kojima, i pored prisutne ironije, skepsa u pogledu značaja poezije ne dolazi toliko do izražaja kao u sledeća dva odeljka. U autopoetičkoj 20th Century Box Dušanov će zameriti pesniku, odnosno samom sebi na određenoj rezervisanosti koja nije u skladu sa moćima koje poseduje: Suviše apstraktna pobuna / za čoveka sa oružjem. Početna pesma drugog ciklusa Bacač puževa, pod nazivom Fenomen, pojačava ironični ton u tretiranju poezije i pesnika: Ne želim da pišem sonete / mada moram priznati: oni najbolje /opasuju tvoje grudi. U minijaturi Tri tačke autor se bavi pesničkom potrebom za komunikacijom i ljubavlju, koja ostaje neostvarena, jer poeta i njegova draga žive u zasebnim svetovima: Stvarno, zašto stavljaš uvek te glupe tačke? / I, šta kažeš? Jesam li se prolepšala... U poslednjem ciklusu Orpheus impotens pesnik je potpuno onemoćao, a centralno mesto ovde zauzima žena: Neće da zauzme više prostora / nego što mu je potrebno. / Kad se vrati kući sklupča se u ugao / i samo smeška na mene. (Komedija za Euridiku).

Evo nas pred jednim od ključnih mesta ove zbirke: motivom žene. Dušanovljev odnos prema ženi i njenom položaju u (pesničkom) svetu je složen, a u njemu, između ostalog, dominira prefinjena i diskretna ironija. Tako se u Fenomenu sakralizacija žene kao uzvišene pesničke inspiracije izobličava u doživljaj iste kao seksualnog objekta, a razgovor o poeziji postaje prilika da joj se zavuče ruka u gaćice. U pesničkoj minijaturi Tri tačke žena je, kao i u celokupnom Bacaču  puževa neslušana, nerazumevana, nevoljena, a u narednim pesmama ovog ciklusa ona doživljava čak i zlostavljanje i poniženje. Ta diskriminacija kreće se od nepismenosti i neukosti junakove pokojne bake (Iliterata), preko sudbine incestuozne devojčice koja trpi nasilje od strane rođenog brata (Deca u paklu), pa sve do egzistencijalne bede majke alkoholičarke (Đački sastanak). U ovom odeljku prisutna je sveopšta porobljenost žene i bezizlaznost njenog položaja. Ona je uskraćena, neostvarena, sputana nepismenošću ili muškom zavidljivošću. Zato u Orpheusu impotensu  žena dobija dominantan položaj kao lirska junakinja celokupnog ciklusa, te koristi identitete ženskih likova iz književnosti. Ona više ne predstavlja samo pesnikovu inspiraciju, već preuzima daleko aktivniju ulogu zbog njegove stvaralačke nemoći.

U zbirci Bacač noževa bog je predstavljen kao kreator jednog krajnje nesavršenog i propadljivog poretka, a čovek, odnosno pesnik je njegova slika i prilika. Ironičan odnos prema bogu kao stvaraocu i čuvaru sveta naročito je izražen u pesmama Fenomen, Svetac, i Sunce, boli me, dok se u Ručku, molitveniku Dušanov izruguje savremenom čoveku koji teži duhovnom ispunjenju kroz instant-potragu za božanskim: Srećom, prosto smo ludi za krilcima anđela. / Otud paučina. Ovi stihovi nenametljivo nam sugerišu da se ovakva stremljenja obično pretvaraju u svoju suprotnost – duhovnu prazninu. Iz ovakvog odnosa prema traženju boga proističe kritički pogled na religiju. Evo kako to izgleda u pesmi Iliterata koju donosimo u celosti:

Groblja su vrhunac pismenosti,

jer na mestu moje bake,

za života nepismene,

sada stoji puno ime i prezime.

Ona se jadnica potpisivala, krstom

i sada nad njom

kao da stoji njen nesigurni potpis

nekog mračnog ugovora

koji ne razume.

Dakle, religija je u Dušanovljevoj slici statičnog sveta krajnje onečovečena i služi pre svega za manipulaciju nad neukim masama. Viđenje slično ovom svojstveno je još nekim autorima sa novosadske književne scene. Tako se na primer Siniša Tucić u pesmi Tropical Danube, koja se nalazi u pesničkoj zbirci Nove domovine, na ironičan način odnosi prema organizovanoj veri (A crkva radi li radi). Pored njega, i Patrik Kovalski u priči Svetska pravda, koja se može naći u zbirci priča Sugarfree, parodira jedan od osnovnih temelja hrišćanske religije - mit o pobuni Satane protiv Boga.

Dehumanizacija društva i međuljudskih odnosa jedna je od glavnih tema ove zbirke. Stiče se utisak da su lirski junaci/junakinje u Bacaču noževa duhovno osiromašena i neostvarena bića, pa je njihova međusobna komunikacija često samo igra gluvih telefona, a nedostatak ideja i emocija nadomešta se visokoparnom retorikom. Iako uglavnom potiču iz urbanog miljea, Dušanovljevi likovi često koketiraju sa malograđanštinom: «Ništa niste videli» / govori susedima koji mu odavno spavaju u /krevetu. (Tango). Primećujemo da se ovde radi o pukim marionetama u rukama represivnog društvenog sistema, a njegova se moć reflektuje kroz otupljivanje proizvođačkom mašinerijom (Tango), kroz delovanje polugama masovne kulture (Drive-In), kroz tehniku kolektivnog zaborava (Drang nach Osten), ili kroz strategiju izopštavanja (Bolnica).

U Dušanovljevoj viziji propadljivog sveta i sama poezija deli njegovu sudbinu. Ona nema sposobnosti   da skrene pažnju na sebe, kao ni snage da promeni nešto u takvom poretku. Pesnik je tu nemušta i nemoćna kreatura, moderni instrument u rukama neke nevidljive sile koja se poigrava sa njegovom, kao i sa sudbinama ostalih aktera. Kao da sve pojave i svi junaci i junakinje u ovakvom svetu nezaustavljivo idu ka svojoj konačnoj propasti koja se nalazi negde izvan korica ove knjige. Ipak, nakon svake propasti dolazi novi početak, i to je ono što nam može vratiti nekakvu nadu kada je u pitanju poezija Nike Dušanova. U svakom slučaju, posle pažljivog čitanja Bacača noževa, stiče se utisak da jedna ovako pesimistična poetska zbirka zahteva - Borhesovim jezikom rečeno - sopstvenu protuknjigu sa kojom bi uspostavila svojevrsni pesnički dijalog i tako dobila odgovor na sliku stvarnosti koju nam predstavlja. S obzirom na raznolikost nove pesničke scene, možemo s pravom očekivati dostojan poetski kontraudar.