MojaKritika.com

MojaGalerija: Bojan Otašević, crtež 12, akril na papiru 100x70cm, 2008; MojaKritika: Bojan Samson, 2011.  

Bojan Samson

U senci Feniksovog krila

Mali prilog za biografiju grupe Majke

 Bogovi čuvaju samo onog ko se do kraja podredi.

Teodor Adorno - Maks Horkhajmer, Dijalektika prosvetiteljstva

 Kada danas pokušam odgonetnuti šta je to što me dugi niz godina vraća vinkovačkom bendu Majke, dolazim do vrlo jednostavnog otkrića. Radi se tu, pre svega, o mitologiji... Verujem da su mnogi čuli za pticu Feniks koja se neprestano obnavlja iz sopstvenog pepela. Čini mi se da je burna sudbina ovog izuzetnog benda i njegovih članova vezana baš za ovaj mit. U muzičkoj karijeri dugoj dvadeset i četiri godine naizmenično se smenjuju najtragičniji lomovi i padovi grupe momaka iz slavonske provincije sa najblistavijim  uspesima, koji dolaze onda kada se to od njih najmanje očekuje. Istorija ovog benda jeste priča o neprestanim sukobima i pomirenjima, heroinskom paklu, ličnim tragedijama, blistavim comeback-ovima, ali pre svega o nepresušnoj ljubavi prema muzici. Ipak, radi boljeg uvida u čitavu priču, treba se vratiti na sam početak.

...Vinkovci su bili grad vlakova... Veliko željezničko čvorište iz kojeg je skoro svake tri sekunde polazio vlak. Vlakovi, pruge, cesta, stalna prisutnost putovanja... – sve je to ostavilo traga u svima nama. Sad mi se čini da „Majke“ nikad nisu bile urbani bend. Više smo bili bend ceste, putovanja, vožnje, nezaustavljanja... – reći  će u jednom intervjuu Goran Bare, pevač i frontmen Majki. A upravo je pesma Putujem, iz ranog perioda grupe, ona koja opisuje takvo osećanje tranzitivnosti, koje sa sobom nosi određenu opasnost: Ja putujem, putujem krajevima /koje ti nikada nisi vidio /ja putujem, a putovanje ubija /ti imaš problema, al' mene nigdje nema. Vrlo specifičan položaj u kojem su se Vinkovci našli početkom osamdestih, učinio je od njih tranziciono mesto za sve mlade i talentovane ljude koji su želeli nešto više od života. Jedan od takvih je i Dubravko Mataković, ponajbolji hrvatski strip crtač, koji je najveće uspehe doživeo u Zagrebu. Jednostavno, Vinkovci mu neku značajniju afirmaciju nisu mogli pružiti. Tako će u jednom intervjuu iz 1991.-e gitarista Majki Ivica Duspara izjaviti za Vinkovce: Tamo je tolika bijeda, tamo nema ničega, bijeda duhovna i kulturna, možeš zamisliti da u gradu nema niti jednog kina, ni diskoteke! Možeš biti nadaren za ne znam što, al' nema nikakve mogućnosti. Normalno je da takve sredine postanu leglo narkomanije, ljudi tamo teško žive... Da, narkomanija je sredinom osamdesetih godina bila glavni društveni problem u Vinkovcima. Naravno da ni Majke nisu ostale imune na to, a posebno pevač Goran Bare, koji povodom toga kaže: Dečki mi pričaju neke stvari koje smo radili, oni i ja, ali ja se malo toga sjećam. Tako sam živio, posebice '90, '91, '92, potom je '93. bila jedna pauza, zatim '94. i tako dalje. Zbilja sam živio odvratno, na ništa nisam mislio osim na gluposti i to se odrazilo. Tačno, odrazio se takav život na Bareovo psihofizičko stanje, ali i na njegove tekstove. Uzmimo za primer pesmu Ona je kao heroin, takođe iz ranog perioda Majki: Ona je kao heroin / Ona me je pokidala / I više ništa ne vidim.

I pored neizvesne sudbine benda koja neprestano visi o koncu, Majke dobijaju poziv od zagrebačkog nezavisnog izdavača Zdenka Franjića da snime kasetu. Tako se 1987.-e za etiketu Slušaj najglasnije pojavljuje izdanje koje je u diskografiji Majki poznato kao nulti album. U četrnaest kratkih pesama vinkovački momci predstavljaju tadašnjoj muzičkoj javnosti svoje viđenje rock'n'rolla: agresivni, prljavi rhitm&blues na tragu bendova MC5, Steppenwolf, Stooges, i New York Dolls. Tadašnja postava Majki je izgledala ovako: Bare (vokal), Korozija (bubnjevi), Kilmister (bas), Duspara (gitara) i Pokrovac (gitara). Ubrzo Marin Pokrovac odlazi u London i grupa prestaje sa radom. Vrativši se iz Londona, Pokrovac ponovo okuplja bend, ali već sledećeg dana, dok je išao na probu, talentovani gitarista pogiba sletevši autom niz reku.

Bend nastavlja sa radom, te krajem 1990. izdaje svoj prvi album Razum i bezumlje za nezavisnu etiketu Search&Enjoy Aleksandra Dragaša i Ante Čikare. U tekstu koji je 1997.-e pratio reizdanje ovog albuma, Dragaš će o Majkama reći i ovo: ...kada sam se zakačen na njihov vatren, agresivan, oštar, prljav i bolno glasan rock'n'roll odlučio sve što imam uložiti u njih, za mnoge oko mene taj čin je bio više bezuman nego razuman potez. Zvuk benda je na ovom albumu unapređen: neke od pesama sa nultog albuma ovde zvuče teže, slojevitije i psihodeličnije. Primećuje se sklonost ka muzičkoj evoluciji, koja će se pokazati kao glavna karakteristika sastava u narednim godinama. O simbolici naziva Dragaš će reći: Naslov same ploče, „Razum i bezumlje“ ne samo da je bio više nego vjeran opis tadašnjeg stanja grupe „Majke“, nego je gotovo životinjskim instinktom nanjušio krvavu dramu koja nam se spremala, a vrijeme je pokazalo da je isti naslov prilično točno predskazao sve ono što se s grupom „Majke“ događalo u narednim godinama burne karijere. Zanimljivo, i u naslovima narednih albuma bend će pokazati talenat za prikazivanje kako sopstvenog, tako i stanja u kojem se društvo nalazilo.

Paralelno sa radom u Majkama, Goran Bare kreira sopstveni alter-ego pod imenom Hali Gali Halid i peva parodije narodnjaka uz pratnju vinkovačkih muzičara. Evo kako Bare objašnjava nastanak ovog projekta: U periodu kada „Majke“ nisu radile, ja sam se dosađivao kod kuće. U to vrijeme sam slušao rock i narodnjake. Tako sam jednom prilikom zapjevao Halida Muslimovića uz „Stooges“-e i vidio da se harmonijski slažu. Rekao sam tada sebi: «Hej, pa zašto ja ovo ne bih napravio?!» I tako Hali Gali Halid 1991.-e za Slušaj najglasnije izdaje EP Vo-zdra na kojem su se posebno istakli hitovi Ne pitaj me i Hajde da se drogiramo. Kada ga je tokom snimanja ploče producent Denis Mujadžić pitao ko je u stvari Hali Gali Halid, Bare mu je odgovorio: To je sumrak-biće koje se spustilo negdje u okolini Brčkog! Iako zamišljena kao teška zafrkancija, ova parodija je vrlo dobro predvidela muzički pravac koji će se razviti u devedesetim: turbo-folk.

U trenutku kada su se Majke spremale da svoj dotadašnji kultni klupski status pretvore u masovnu popularnost, dogodio se rat. Tako su Majke, uz mnoge odlične bendove sa područja bivše Jugoslavije, ratom ometene u razvoju. Ivica Duspara se zaredio u hram Hare Krsne, dolazi do svađe između njega i Barea i bend se privremeno raspada. Duspara osniva bend Matchless gift kojem je glavna inspiracija učenje Hare Krsne, a za to vreme Bare se pokušava osloboditi heroinske zavisnosti. 1992.-e Majke se ponovo okupljaju: Koroziji i Bareu se pridružuju basista Jurica Nižić, kao i osamnaestogodišnji gitarski vunderkind Zoran Čalić, bivši član vinkovačkog benda Pokvarena mašta. 1993.-e pojavljuje se album Razdor izdat za T.R.I.P. Records, podetiketu Croatia Records-a. Danas se može reći da je ovaj album bitno promenio poimanje rock'n'rolla na prostorima bivše Jugoslavije. Uočljivo je koliko je Zoran Čalić svojim sviranjem unapredio zvuk benda na Razdoru. Hendriksovski groove koji je on forsirao zaista razdire, a psihodeličnost njegove svirke savršeno se uklopila u teško probavljivi zvuk Majki. Sav u agoniji, Bare će otvoriti ovaj bolni album stihovima: Ja sam momak iz proklete kuće /Lijen i nervozan, glup i otrovan /Ja sanjam i čekam sve /Krvarim od dosade. Pesme kao što su Krvarim od dosade, Mršavi pas, Budi ponosan, Bez pameti  postaju himne jedne generacije izranjavane u krvavom ratnom vihoru poslednje decenije prošlog veka. Izrazivši na autentičan način blues jedne nepodnošljive dekade, Razdor je postao nešto najbolje što je urađeno u rock'n'roll-u devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima.

1994. bend objavljuje album Milost za izdavačku kuću Heroina, na kojem zvuk evoluira ka boogie rock-u. Po prvi put su korišćene klavijature, produkcija je mnogo ispeglanija, pa se stiče utisak da su Majke napravile komercijalni kompromis. U bendu su opet basista Kilmister, kao i Dujma, gitarista iz postave Majki sa albuma Razum i bezumlje. Iako u svirački nikad jačem sastavu, bend je opterećen unutrašnjim trzavicama. Bare napušta grupu, a u javnosti se obračunava sa njenim ostatkom i odriče se većine pesama sa Milosti. Tako će u jednom intervjuu reći: ...a pjesma „Želio bih da si tu“ je gora od svog smeća koje se u poslednjih nekoliko godina pojavilo na splitskom festivalu! Evo nekoliko stihova iz te pesme: Ja sanjam taj san/koji nikada zaboraviti neću/U njemu smo ti i ja/i sva moja sreća. Harizmatični pevač nije bio daleko od istine – pesma zaista zvuči patetično u najgorem smislu te reči, ali i Bare kao vodeći autor Majki snosi deo odgovornosti za to.

Krajem 1995.-e Bare doživljava ličnu i porodičnu tragediju: od prekomerne doze heroina umire mu supruga Mirjana i ostavlja ga sa jednogodišnjim sinom Miranom. Uprkos teškom stanju u kojem se nalazi, Bare okuplja novu postavu Majki sa Kilmisterom, Čalićem, drugim gitaristom Krunom Domaćinovićem i Čakom na bubnjevima te kreće u stvaranje novih pesama. Sredinom 1996.-e pojavljuje se četvrti po redu album, pod nazivom Vrijeme je da se krene, u izdanju Jabukatona. Tada je postalo jasno da ptica Feniks ne samo da se može ponovo roditi iz sopstvenog pepela, već da može pevati, i to lepše nego ikad... Mnogi su uticaji primetni na ovom albumu: od countrya, bluesa, preko tex-mexa, do hard rocka i punk rocka. Primetan je zvuk klavijatura i klavira, kao i pedal-steel gitara. Ovo je album vrlo intimne, ispovedne atmosfere, na momente rafiniranog, ali i dalje oštrog zvuka. Bare u intervjuu koji prati izlazak albuma izjavljuje kako je za jednu noć napisao osam tekstova za album: U jednoj noći – osam komada, Isuse moj! Prije sam ja tu nešto drugi dan uljepšavao, ali sada sam ostavio kako je, sirovo, onako kako je napisano. Majke ovim albumom ostvaruju ključni uspeh kod kritike i publike koji krunišu velikim koncertom u zagrebačkom Domu športova aprila 1997.-e, koji je ovekovečen na albumu Život uživo.

1998.-e bend izdaje peti studijski album pod nazivom Put do srca sunca, za izdavača Jabukaton. Ovo izdanje predstavlja još jedan muzički pomak u karijeri Majki: korišćeni su duvači, kongas, pedal steel gitara, hammond orgulje itd. Ali, i još jedan, s obzirom na kvalitet pojedinih pesama, loš kompromis. Na dodeli muzičke nagrade Porin u Makarskoj 1999.-e nastup Majki je prekinut posle deset minuta, jer Bare nije mogao stajati na nogama. Posle ovog incidenta Zoran Čalić napušta bend. Evo kako Bare komentariše gubitak Zorana Čalića: On je bio autor glazbe na zadnjem albumu. Do tad nije bio autor svih. Tako da možemo gledati i s te strane da što se tiče toga nekog glazbenog autorstva nismo ništa izgubili. Pošto ovaj zadnji abum i nije nešto glazbeno, što ja znam, nešto maksimalan... Čalić se nakon razlaza sa Majkama seli u Sloveniju i tamo se pridružuje bendu Holder. Kasnije će za hrvatsku štampu izjaviti: Jednostavno, u to vrijeme je meni situacija djelovala dosta mračno i u Zagrebu i u Hrvatskoj. Želio sam otići i puno dalje (preko bare), ali sudbina je htjela da to ne bude tako daleko... Osjetio sam i jedno olakšanje jer je do tada bilo dosta napetih trenutaka. No, nakon nekog vremena počeo sam raditi nove stvari i profesionalno opet krenuo iz početka, tj. nule. Sa grupom Holder Čalić je objavio album Daleč stran je sodni dan.

2000.-e Bare najavljuje prekid rada grupe i početak solo karijere. Početkom 2001.-e godine pojavljuje se album Izgubljen i nađen, na kojem pored Barea učestvuju Krunoslav Levačić (bubnjevi), Dubravko Vorih (bas), Alen Kraljić (gitara), Davor Rodik (slide gitara) i mnogi drugi izvrsni muzičari, okupljeni pod imenom Plaćenici. Zvuk na albumu se kreće od bluesa, preko countrya, gospela do tex-mexa. Ovde nije ostalo ništa od žestine i energije Majki, što je i bio Bareov cilj. Evo šta on kaže o novoj stranici u njegovoj karijeri: To što sam ja doživio od svoje dvadesete do trideset i treće, dio je mog života koji je naprosto morao završiti. Takvim životom više ne živim i stoga se ovo što sada radim ne može usporediti s onim što sam radio sa „Majkama“... Oni na mene gledaju kao na nekog izdajnika, a tako će me vjerojatno gledati i većina publike. Ipak, ovaj album prolazi odlično i kod publike i kod kritike, te predstavlja Barea kao značajnog kantautora na hrvatskoj muzičkoj sceni. Slede albumi 7 iz 2003.-e i Srce iz 2006.-e koji nisu postigli uspeh Bareovog solo prvenca. Album Srce nije ni doživeo dostojnu promociju, pošto se Bare razišao sa Plaćenicima, iz razloga što su oni, po njegovim rečima, počeli u potpunosti opravdavati svoje ime. Za to vreme, Čalić, koji se vratio u Zagreb, zajedno sa Kilmisterom i bivšim članovima grupe Kojoti, Alenom i Marijom, osniva bend Elektrobuda sa kojim ostvaruje kratkotrajni proboj na hrvatskoj rock sceni.

Početkom 2007.-e Majke se opet okupljaju i održavaju niz koncerata u Hrvatskoj, a i šire. Publika sa prostora bivše Jugoslavije je  oduševljeno prihvatila njihovo ponovno okupljanje. Danas, posle svih dešavanja unutar i oko Majki, teško je predviđati budućnost ovog izuzetnog benda, jer nas je istorija naučila da je to vrlo nezahvalna rabota. Možda je najbolji odgovor na to dao Goran Bare kada su ga u jednom intervjuu pitali Dokle „Majke“?: Što ja znam, dokle ide – ide. Kada budemo svirali samo za jednog čovjeka, onda ćemo reći: ’ajde i ti izađi van, mi sada sviramo sami za sebe. Ili se pridruži nama, sviraj malo s nama?

 P.S. Na akustičnom koncertu u zagrebačkoj Tvornici, aprila 2008, Majke snimaju još jedan odlični album uživo, nazvan Unplugged. Oktobra 2011, Goran Bare sa novim Majkama (iz stare postave ostao je samo Zoran Čalić), objavljuje album Teške boje na kojem se našlo 10 novih pesama. Reakcije kritike i publike su vrlo povoljne.

Prvobitna verzija teksta objavljena je na sajtu ex-nihilo.com, u proleće 2008. godine.