KRAGUJEVAČKO ČITALIŠTE

MojaKritika: Emil Živadinović, 2012; MojaGalerija: Bojan Otašević, Posmatrač, 2011.

Tekst je objavljen u "Kragujevačkom čitalištu" listu Narodne biblioteke "Vuk Karadžić" u Kragujevcu, u broju 34, decembar 2012. ISSN 2217-2327

 

 

            Često pomislim da je ono najbolje prošlo. Da pojasnim, da ne ostavim utisak eventualnim čitaocima da se radi o nečemu ličnom. Imam jeziv utisak da je ono najbolje u muzici, književnosti, slikarstvu, politici, sportu, društvenom životu, civilizaciji, "čojstvu i junaštvu".... i svemu ostalom - prošlo. Kako globalno, tako i lokalno (po onoj frazi namenjenoj rušenju istočnoevropskih nedemokratija - "Živi lokalno, misli globalno"... ili tako nekako...).

            Opet će taj eventualni, nadobudni čitalac koji, naravno, zna sve i o svemu ima mišljenje pomisliti: "Ovaj zvuči kao mali Perica da nekome objašnjava kako leti svemirski brod", verovatno i sa punim pravom. Pa, neka misli. Ukratko. Gola je i surova istina da mi danas jednostavno nemamo pesnike formata Branka Miljkovića, Vaska Pope, Miroslava Antića, Duška Radovića, Desanke Maksimović.... Ti ljudi, osim što su bili veliki (šta god ko pod tom rečju podrazumevao i kako god je prevodio!) stvaraoci, imali su i ogroman uticaj na generacije i generacije. Tog uticaja u savremenom pesništvu danas jednostavno nema. Prvo, vreme je drugačije došlo, poeziju danas niko ne čita, a pišu je svi, a drugo, pesma kao forma izražavanja je ljudima skoro neprihvatljiva - zato što su tu gomile televizijskih kanala sa svakakvim sadržajem, tone muzičkih numera koje dopiru i sa televizije i sa radija, ali i sa CD-ova koje dobijate uz prašak za veš i kiselu vodu... Nije tačno da ljudi danas malo čitaju. Čitaju mnogo - ali ne čitaju knjige. Čitaju dnevne novine, časopise o automobilima, vinu i hrani, kućnim ljubimcima, pervezijama, crnom donjem vešu, kompjuterima, mobilnim telefonima (o čemu god poželite!), čitaju sadržaje internet sajtova sa vestima, društvenim mrežama, blogovima, forumima... Ljudi čitaju slova ne sa stranica knjiga, već sa displeja svoj mobilnih telefona, lap-topova, tableta, monitora... I mnogo vremena troše na to! A čitaju sve i svašta - poeziju i prozu ponajmanje... Jednostavno, živimo u takvom tehnološkom dobu ove naše civilizacije, i jasno je da pravi pesnici ne mogu imati veliki uticaj u takvom društvu. Da bude još gore -informatičko doba je dovelo do još jedne neverovatne podvale i otimačine - nije bitno koliko je neko "dobar" ili "loš" pesnik - bitno je koliko se taj neko pojavljuje po internetu, po blogovima, po vikipediji, po sajtovima, forumima, da li poznaje neke ljude koji mogu nešto da mu "završe"! A to znači da i "prosečan" ili čak "loš" pesnik može postati poznat i priznat, samo ako mnogo ljudi koji sede za kompjuterom klikće mišem na internet-stranice na kojima on besomučno vrti svoje umotvorine! Poezija je, dakle, na izdisaju. Ostaje prepuštena samo pravim poetama i čitaocima kojih je sve manje i manje. A još veći problem vidim u tome što se ljudi poput Branka Miljkovića, Vaska Pope, Miroslava Antića, Duška Radovića, Desanke Maksimović jednostavno više ne rađaju. Ne kažem da mi danas u ovoj našoj prokuženoj Srbiji nemamo pravih i dobrih pesnika, naravno da imamo, ali doba heroja je prošlo.

            Proza. Tek na prste jedne ruke se mogu prebrojati naši savremeni pisci koji su se približili Crnjanskom, Kišu, Andriću, Krleži, i čije će se knjige čitati i decenijama nakon što njih ne bude, a to je jedini kriterijum nečije veličine, nakon što se ugase televizori sa unapred naručenim reklamama i kritikama. 

            Moj prijatelj M.A. sa kojim svake godine posećujem sajam knjiga u Beogradu je jedne godine na sajmu rekao: "Sve ovo što vidiš ovde - barem 70% treba odmah da se reciklira". Sledeće godine je rekao: "E, više sam frikova video na sajmu knjiga, nego na sajmu erotike"... Istina živa... Gledam po štandovima knjige neverovatnog samoljublja - ljudi pišu knjige samo bi ih odštampali.... Gledam tone štampanog materijala, tipa izvesni Zec i Jovo iz okoline Banja Luke objavili knjigu u punom koloru o nekoj crkvi u nekom selu, ali, naravno, sa fotografijama cele svoje bliže i daljnje familije, i svojim utiscima o svemiru. Ili, pesme o Kosovu, razglabanja o vojsci, Udbi, metodici pravljenja kajgane, popovi razni... Knjige štampane na papiru, za nijansu debljeg od onog za toalet, samo da bi bile što jevtinije, i tako dalje i tako do besvesti...

            Uđem u supermarket - levo hleb, desno jogurt i mleko, a između sardine, višle i kisela voda. A sa strane polica sa knjigama, poneko od kupaca ponešto i prelista, poneko čak ponešto i kupi... Pogledam naslove tih knjiga iz supermarketa, predgovor, poslednje stranice, o autoru, sve su to neki poznati pisci iz nekih država, valjda... I tada pomislim da za svog ovozemaljskog života neću uspeti da pročitam sve što su napisali Singer, Fokner, Rot, Krleža, Hemingvej, Žid, Šolohov, Stajnbek, Solženjicin, Nabokov, Markes, Pinter, Pamuk, Malaparte i brojni drugi (ovih nekoliko pobrojanih sam se na prvu loptu setio)... I to me već ispuni nekom setom. U vremenu u kome živimo, i sirovom i surovom vremenu kada se sve meri kroz dinar, kroz evro, kroz bon, bod, indeks ili broj, čitam sve ove koje neću stići da pročitam usled kratkoće dana od 24 sata i svojih obaveza vezanih za preživljanje sebe i porodice, i one svoje savremenike i ispisnike koje tek na prste ruke mogu da prebrojim, jer verujem da će ih i generacije iza mene čitati...

            Tako da, sam sebi ne zameram što ne znam šta se dešava u velegradu u kome živim..... 

Poseta:3090

KOLUMNA - poseta(51404)

UTOPIJA - poseta(17210)

ATLANTIS - poseta(16813)

RIZNICA - poseta(153571)

ZONA - poseta(6736)