ZNAM DA NIKOGA NE INTERESUJE ŠTA JA MISLIM O KOSOVU

MojaKritika: Emil Živadinović, 23.07.2011

 

Znam da nikoga ne interesuje šta ja mislim o Kosovu, ali bar mi je lakše ako ove reči stavim na papir...

Utisak koji se svakome ko je normalan nameće je da je zvanična Srbija i najbukvalnije prestala da brani Kosovo još 1999. godine, tj. onda kada je sa teritorije Kosova i Metohije otišao i poslednji srpski vojnik i poslednji srpski policajac...

Da li, kada Grobari i Delije u sred spokojnog i debelog Beograda skandiraju na utakmici „Ne damo Kosovo!“ ili kada napišu transparent „Kosovo je Srbija“, da li oni zaista i brane Kosovo na taj način?

Da li, kada neki ministar ili partijski funkcioner, u pauzi između dva obilna obroka, kaže za umorne medije željne skandala: „Srbija će i dalje da brani Kosovo mirnim putem“, da li to stvarno znači da zvanična Srbija na taj način i brani Kosovo? Pitam, jer je očigledno da se takvoj odbrani Kosova Albanci mogu samo slatko nasmejati.

Da li one jadne prodavačice po marketima, kad uzmu flomastere u ruke pa gledaju svaki pojedinačni artikl (sapun, uložak, napolitanka), pa ako na njemu piše „Kosovo“ onda ga zafarbaju (da se ne vidi Kosovo) pa ga vrate u raf, a ako piše „UNMIK-Kosovo“ onda ga ne žvrljaju, da li i one na taj način brane Kosovo? Od čega ga brane - od nezavisnosti od Srbije? Mislim da bi se Albanci upišali od smeha kad bi i za to znali...

Ili, kad predsednik Srbije sa bine poruči celom svetu: „Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova“, da li postoji makar i jedan Albanac na Kosovu, u Albaniji, ili u svemiru, koji se neće nasmejati i pomisliti: „Nemoj, brate, nikada, slobodno nemoj“?

Zvanična Srbija je, skorije, pretrpela još jedan težak udarac kada je Međunarodni sud pravde doneo presudu po kojoj kosovska deklaracija o nezavisnosti nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. U svakom ozbiljnom sistemu za neuspeh neko mora snositi posledice. Znači, oni koji su bili zagovornici samog procesa „suđenja“, mislim i na predsednika Republike i na ministra inostranih poslova, po mom skromnom mišljenju, dužni su bili da podnesu ostavke (kad već ne postoji niko ko bi ih smenio). Ne da ponude ostavke, kao neki moralni čin (to je licemerno), nego i najbukvalnije da ih realizuju. Jer, ako svaki fudbalski trener na svetu, pa i onaj najbolji, mora biti smenjen ako ne ostvari očekivane rezultate, onda se valjda podrazumeva da najodgovorniji za to „suđenje“ koje je domaćoj javnosti predstavljeno kao „dan D“, moraju sami da odu, a ne da čekaju još nekoliko godina na redovne izbore, računajući na to da će tradicinalno već plitki glasači sve pozaboravljati.

Slažem se sa ocenom opozicije da Srbija mora formulisati novu politiku prema Kosovu, mada iskreno, u opoziciji ne vidim i nekoga ko bi nešto smisleno mogao ili smeo da ponudi ili uradi.

Šta Srbija treba sada da uradi? Po meni, a opet kažem da dobro znam da nikoga ne zanima šta ja mislim o tome, a opet, lakše mi je kad pišem, nego da se nerviram... Po meni, najgluplje što Srbija može da uradi je upravo ono radi: da Skupština i razna državna tela raspavljaju o kosovskoj nezavisnosti, te da zaključe kako je sve to ništavno jer se Srbija sa time ne slaže, da Skupština donese svoju novu, jubilarnu milijarditu deklaraciju, možda čak i pita narod na referendumu nešto tipa: „Nismo mi nesposobni, nego svet ne poštuje međunarodno pravo. Da li smatrate da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i da li Srbija i dalje treba da brani Kosovo mirnim putem i da ide u pravcu evropskih integracija?“

Po meni, zvanična Srbija treba da se, prvo, otrezni... Nikakve nove rezolucije skupštine, saopštenja, retorika, precrtavanje reči „Kosovo“ po jogurtima iz uvoza, niti skandiranje na utakmicama, ništa od svega toga neće vratiti Kosovo u okrilje države Srbije. Izjave znaničnika kao što su „Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova“ – to je jasno i onima ograničenima, neće vratiti Kosovo u okrilje države Srbije. Ta „diplomatska ofanziva“ da još neka država (Lesoto, Burkina Faso, Sijera Leone, Jemen i Mančester Junajted) ne prizna nezavisnost Kosova - neće vratiti Kosovo u okrilje Srbije. Samim tim, sve te stvari, osim što su jalove, imaju još i dve katastrofalne posledice po građane Srbije: prvo, to mnogo košta naše ionako sirote poreseke obaveznike, a drugo – Srbija nastavlja da maltertira svoje građane i da im ispira mozak nekom besmislenom pričom.

Jer, u situaciji kad su nezavisnost Kosova i priznali i podržali i SAD, Nemačka, Franscuska, Britanija, Skandinavija, Italija, te naši susedi Makedinija, Bugarska, Mađarska, Hrvatska, pa čak i Crna Gora (!), onda je, u svakom smislu, potpuno irelevantno da li će Kosovo priznati i Papua Nova Gvineja, Oman, Podsaharska Afrika ili Real Madrid (pri čemu ne omalovažavam pomenute, kad govorim o ovome, samo ističem besmisao). (Zamislite, „diplomatska ofanziva“, kako to više puta reče ministar spoljnih poslova, u recimo 50 država koje nisu priznale Kosovo: 50 povratnih avionskih karata za čitave delegacije, pa 50 puta po puno deviznih dnevnica za puno ljudi... Put po celom svetu...)

Dakle, šta raditi? Odnosno, šta bi trebalo uraditi, u ovim okolnostima, a da to ne bude prazna retorika, nego da to zaista bude u interesu i države Srbije i onih preostalih Srba na Kosovu?

Prvo, što se tiče bukvalne razmene ambasadora, Srbija, zbilja, to ne mora da učini, ako je ta pilula već toliko gorka.

Drugo, ako se Srbija zaista iskreno zalaže za evro-integracije (šta god to značilo, pretpostavljam da znači da Srbija želi da jednog dana bude član Evropske Unije) onda je licemerno sprečavati bilo koga drugoga, pa i Kosovo, da se zalaže za to isto. Znači, ponovljam, licemerno je da Srbija ometa Kosovo u evro-integracijama (Evropa bez granica) za koje se i sama zalaže. Zaključak, Srbija ne treba da ometa Kosovo u nastojanju da se civilizuje i jednog dana bude član EU. Samim tim, besmisleno je i da ometa članstvo Kosova u drugim organizacijama: od članstva u Ujedinjenim nacijama, do članstva u međunarodnim sportskim organizacijama. Jer, istini za volju, Srbija procese te vrste ne može da spreči (i pored nekakve podrške Rusije i Kine), a nikakav efekat, praktičan, se ne postiže. Jer, to da li će Fudbalski klub Priština igrati u četvrtom kolu predkvalifikacija za Ligu šampiona ili neće, mislim da to zaista nikoga normalnog u Srbiji ne bi trebalo da pogađa.

Treće, napominjem da nisam simpatizer Čede Jovanovića, ali iskoristiću jednu njegovu izjavu, parafraziram, da Kosovo nije samo prostor, teritorija, već da su to i ljudi, pojedinci sa svojim životima i sudbinama. Ti Srbi na Kosovu su, ne samo taoci nekih krvoločnih Albanaca, nego su i taoci politike zvanične Srbije, te danas, u XXI veku, žive bez struje i vode, na groblje idu jednom godišnje i čak i tada im Albanci kamenuju autobus, a ako slučajno odu na svoju njivu, može da ih ubije komšija. Srbija danas ima, realno, dve mogućnosti da olakša život tim ljudima: prva mogućnost je da ih sve iseli u Srbiju, a druga mogućnost je da aktivno sarađuje sa kosovskim vlastima. Jer, ako hoće, kosovska vlast može vrlo lako da disciplinuje čak i one Šiptare žedne krvi, te da Srbima na Kosovu omogući normalan život. A kosovska vlast to neće učiniti dokle god Srbija ne bude u dobrim odnosima sa Kosovom. Treća mogućnost, čini mi se, nije realna ni u zamisli (da srpska vojska ponovo osvoji Kosovo).

Hoće li u Srbiji ikada postojati relevantan političar koji će pošteno i otvoreno reći ljudima, koliko god da to ne žele da čuju: „Jedina mogućnost da Kosovo ponovo postane deo Srbije je da Kosovo ponovo osvojimo u nekom ratu u budućnosti. Albanci koji su proglasili nezavisnost i imaju podršku Zapada neće se nikada odreći te svoje teško stečene i vekovima planirane nezavisnosti. Dakle, politika „borbe za Kosovo mirnim putem“ je budalaština, to je nekakvo pranje savesti i besmisleno trošenje državnih para. Vremena za gubljenje više nemamo, svakim novim danom Srba je sve manje, Albanaca sve više, Srbi su sve sirotiji a Albanci sve bogatiji i uticajniji. Hajde da izaberemo jednu od tri pomenute mogućnosti i neka to bude zvanična državna politika.“

Što se tiče mogućnosti podele Kosova, o kojoj u poslednje vreme govori ministar Ivica Dačić, lično mislim da je ta mogućnost realna isto onoliko koliko i da se ponovo oformi SSSR ili da se Nemačka ponovo podeli na DDR i na Zapadnu Nemačku. Istina, to bi bilo najbolje za državu Srbiju, i verovatno najviše što bi država Srbija i mogla da izvuče, ali Kosovo, koje u svojim rukama drži sve adute, realno nema nijedan razlog da popušta Srbiji i da joj ustupa deo teritorije koju kontroliše. Možda je pre nekoliko godina, pre proglašenja kosovske nezavisnosti, o tome moglo da se raspravlja, možda bi tada to bila i realna opcija (da je ikada ijedan srpski političar imao petlju da tako nešto makar i prevali preko jezika), ali danas, mislim da to nije moguće. Ali, da danas neko ozbiljan (tipa Boris Tadić i Hašim Tači) ponudi razmenu teritorija, sever Kosova za jug Srbije, verujem da bi se raspravljalo o tome u određenim visokim krugovima, ali da ni to ne bi bilo izvodljivo (sve i da i Kosovo i Srbija to hoće). Jer, Srbija i Kosovo, očigledno, ne odlučuju sami o svojoj budućnosti.

I najzad, ono što ja želim najviše, je da konačno, srpska vlast, srpska televizija i takozvani srpski intelektualci, prestanu da nam nabijaju kompleks svaki put kad uključim televizor ili otvorim novine: „Srbija nikada neće priznati...“, „Kosovo je srpski Jerusalim...“, „Srbija mora povratiti....“ „Nastaviti da se bori...“ „Žrtvovati...“ (koga – nerodjenu decu?) „Uzeli su nam...“, „Kosovski zavet...“, „Car Lazar, Koštinica i Boris Tadić...“, „Gubitak 15% teritorije...“ „Domaći izdajnici...“...

Jer, za tu presiju, taj mentalni teror sa tv-a, to nabijanje kompleksa gubitnika sopstvnom narodu – šta nama država Srbija nudi u kompenzaciju? Evo odgovora: najniže plate u Evropi... Nemogućnost zaposlenja ni za najnižu platu u Evropi... Padanje u nesvet ispred šaltera, u redovima za lekarski recept... Ako hoćete da po propisima zidate kućicu, treba vam nekoliko godina da prikupite potrebna dokumenta... Ako vas neko pretuče, pokrade ili ubije, vi ćete biti krivi... Ako spadate u desetine hiljada onih kojima je investitor prodao već prodati stan, što niste pazili, nije on kriv.... Šta nam država Srbija još nudi u kompenzaciju za mentalni teror kojem nas svakodnevno izlaže po pitanju Kosova: nudi nam predizborna obećanja i virtuelne autoputeve... Škole u kojima se deca bodu noževima... Navijače koji žandarmima guraju zapaljene baklje u grlo, orke i uruk-haije... Silikonske pevaljke za decu i „Narod se pita“, „Da možda ne“... Žikinu šarenicu, koja vrvi od poznavanja istorije, prirode i društva i korisnih saveta, a pre Paje Patka nedeljom... Menjam ženu i paklenu kuhinju... Farmu sa Zoricom Brunclik, nesuđenom ministarkom za kulturu.... Da ne zaboravim našu Vladu... Povoljne kredite koji ljudima skidaju kožu... Drugog operatera za fiksnu telefoniju... Obračune Delija i Grobara i u Futogu i u Obrenovcu, tako da se petnaestogodišnjaci ubijaju...

Iritira me i jedna parola, lansirana pre par godina: „Dogodine u Gazimestanu“, aludirajući na ono hiljadugodišnje jevrejsko „Dogodine u Jerusalimu“... Da li taj, kome je to uopšte palo na pamet, zna ko su i šta su Jevreji? Da je to jedna vera, ne narod, nego i vera, kao hrišćani, kao muslimani? Bezmalo, svaki drugi nobelovac je Jevrejin, najveći umovi čovečanstva su bili Jevreji: Alert Ajnštajn, Sigmund Frojd, Karl Marks, Isak Njutn, Alfred Adler, Nils Bor, Marsel Prust, ne mogu se svi ni pobrojiti, te bogate familije koje poseduju bezmalo ceo svet (npr. Rotšildi). Od umova „tog formata“ mi smo svetu dali samo dva čoveka, Teslu i Andrića (koji je, uzgred, bio katolik), a Jevreji su svetu podarili bukvalno na stotine takvih ljudi... Jevreji jesu nešto posebno u ovoj civilizaciji, i ne želim da širim priču, samo želim da naglasim da je i neukusno i besmisleno porediti nas i njih – posebno u kontekstu borbe za teritoriju.

Nije pitanje da li mi priznajemo Kosovo ili ne. Pitanje je da li Kosovo jeste ili nije država. To je kao kad bi neko rekao: „Ja ne priznajem da me žena vara. Ona mene voli.“ Pitanje je da li ona njega zaista vara, a ne da li on to prihvata ili ne prihvata... I na kraju, kako to u životu biva, nije izdajnik onaj koji je svojom politikom, i činjenjem i nečinjenjem doveo do toga što imamo danas, nego bude izdajnik onaj koji kaže da Kosovo nije Srbija....

Poseta:4073

KOLUMNA - poseta(51407)

UTOPIJA - poseta(17212)

ATLANTIS - poseta(16814)

RIZNICA - poseta(153575)

ZONA - poseta(6738)