KATRAN I PERJE

MojaKritika: Miloš Arsić, 2011; MojaGalerija: Bojan Otašević, Nesanica D, algrafija 100x70cm, 2008. 

Nedavno sam, sticajem okolnosti koje ovde nisu nimalo bitne, došao u posed povelikog broja filmova. Jedan moj poznanik kojeg dugo nisam video podelio je sa mnom svoj piratski plen iz poslednjeg pohoda po mračnim lagumima interneta. Sa sasvim zavereničkim žarom, bacio sam se na prvi kontingent, svestan da će među ostvarenjima koje sam istina sam izabrao biti i po koji promašaj...dok nisam naleteo na film Golden Bowl Džejmsa Ajvorija. Sve me to podsetilo na najstrašnije kinematografske trenutke moje mladosti, kada sam u užasu, prestravljen bežao iz raznoraznih bioskopa u kojima su prikazivana njegova dela. Da sam znao da se iza jednog tako...nenametljivog naslova...krije najsvirepije košmarno snoviđenje kakvim se plaše mala deca, radije bih skočio kroz prozor. Ajvori je verovatno tip reditelja kojeg bi najviše ismejali upravo u ono vreme koje je njegovom anahronom senzibilitetu zapravo i najbliže, a to je sam početak dvadesetog veka. Svi oni kojima se dopao šarm porodice Adams, mogu da zamisle da je sve, do poslednjeg kadra u ovom sranju zapravo antipod te atmosfere. Gotovo da je lako zamisliti Gomeza ili Pagzlija kako prestravljeni beže iz tih melodramatičnih dijaloga, retro-kič dekora i do nepostojanja zamorne radnje. Scene bez smisla nadovezuju se jedna na drugu. Istina, to u nekim slučajevima nije loše, kao recimo u seriji crtanih filmova La Linea koje sam obožavao kao mali. Ovo su scene bez smisla koje su zastrašujuće pretenciozne (a toga se najviše grozim, u filmu i u životu) i ozbiljne. U pojedinim trenucima sam se osećao kao da sam popio neki otrov koji sasvim sporo deluje, ali je, ako ne smrtonosan, a ono izrazito loš po ljudsku egzistenciju. Zamišljao sam razularenu masu kako progoni reditelja kroz bioskop u plamenu, hvata ga i...tako dalje. Posebno je zanimljivo to što Ajvori uspeva, kao retko ko pre njega, da neke od najlepših glumica na svetu prikaže kako starmale duribabe i usedelice bez boje, mirisa i ukusa. Da, jedna od one dve ženske spodobe koje dominiraju sasvim nerazumljivom radnjom su Uma Turman, koja igra...nešto i Kejt Bekinsdale, koja igra ulogu sličnu ovoj pomenutoj. Obe izgledaju kao neudate seoske učiteljice s početka XVIII veka. Povrh toga, u odnosu Kejt i njenog oca, kojeg tumači Nik Nolt, ima i daška incestuoznosti...Kad mi je pogled prvi put pao na dekolte Ume Turman, osetio sam se kao poslednji preživeli koji je u olupini broda sav radostan otkrio otvarač za konzerve, ali još bez svesti o tome da konzerve uošte i nema. Švaleracija je kroz istoriju uvek bila nepresušan izvor inspiracije i sve do ovog ostvarenja teško je zamisliti umetničko delo koje tako pleni dosadom na pomenutu temu.

 

 U zemlji u kojoj živim proizvode se dve vrste filmskih bljuvotina: prva je režimski film, sa političkom motivacijom usmeren na to da se narodu ispere mozak, a drugi je direktna posledica našeg mentaliteta i opšte zatucanosti. A zatucanost i pretencioznost ne idu zajedno ni u filmu ni u politici, nigde. Međutim, u ovom filmu nema ni jednog ni drugog. Svi su dokazi tu, batler je ubica, nema dileme koji je motiv, ali....priča ne prolazi. Kao kad bi neki ludak iz oprostojnosti pokušao da na sahrani ispriča vic tako da svi plaču umesto da se smeju. A onda u tome ne uspe. Film mi je još manje jasan kad pomislim na Henrija Džejmsa i njegovo delo, kao i na sve odlične i manje odlične ekranizacije koje su po tim delima nastajale. A Ajvori je i na slikama izgledao podjednako nemušto kao što su mu na kraju krajeva i filmske slike koje je potpisivao kroz svoju apokaliptičnu karijeru. Sećam se epizode South Park-a u kojoj Amerika i Kanada ratuju zbog Brajana Adamsa. Pa kad im Kanađani upute izvinjenje što su odgovorni za jednog takvog muzičara, rat prestaje. Ovde je uistinu situacija vrlo slična. A koliko je samo obećavao početak filma...U pratnji naoružanih ljudi, vojvoda provaljuje u spavaću sobu svoje supruge u kojoj zatiče vojvotkinju sa nepoznatim muškarcem u poznatoj situaciji...Švalera odvode u najmračnije lagume dvorca odakle se čuju krici nesrećnih sužanja, i tako to...Mučenje na koje je osuđen gledalac ovde je, međutim, tek počelo. Jeste, žene su početkom dvadesetog veka, kojim se film bavi, zaista zavisile od svojih muževa i sve je to nekako tačno ali...kao u muzeju heklanja: malo klot pa malo frket i to ti je to. Ja ni o jednom od svojih zakletih neprijatelja nemam baš toliko rđavo mišljenje da bih mu poželeo da pogleda ovo ostvarenje Džejmsa Ajvorija. A ako su pametni, i moji prijatelji i moji neprijatelji neće gledati ni jedan od nazovi filmova koje je potpisala ova sumnjiva kinematografska individua. Ima tu još nešto. Henri Džejms je bio izvrstan pisac. Čovek koji bi snimao film po nekom od njegovih istvarenja, našao bi se u ulozi kockara koji je izvukao izvanredne karte. Pa ipak, Ajvori sa tim fleš rojalom nije uradio ništa. Ne bih želeo da kritika nadmaši film u pretencioznosti, stoga neka ovde bude kraj.

Poseta:3814

KOLUMNA - poseta(51472)

UTOPIJA - poseta(17249)

ATLANTIS - poseta(16865)

RIZNICA - poseta(153737)

ZONA - poseta(6777)