MojaKritika.com

MojaGalerija: Bojan Otašević, crtež 10 akril na papiru 100x70cm, 2008; Moja Kritika: Bojan Samson, 2011.

Bojan Samson

 U neprestanoj potrazi za izgubljenim skakačem

 (Nikola Živanović, Astapovo, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2009)

 Kraj dana, početna pesma Živanovićeve poetske zbirke Astapovo, predstavlja nam noćnu, mističnu sliku gradskih stanova koje posećuje ni manje ni više nego smrt. Ona se kreće kroz hodnike i sobe, dovodeći u red sve ono što su nepažljivi spavači zaboravili da poprave: zateže stolnjak, zavrće plinske ventile, skida suvišnu rupu sa opasača itd. Zapravo, smrt ovde navlači masku građanske urednosti i prihvatljivosti, i tako upozorava čitatelja/ku odakle preti teško primetna opasnost po naše živote. Drugim rečima, mi smo mrtvi onda kada svedemo sopstvenu egzistenciju na uređenje domova, uhodane nedeljne rasporede, monotoni ritam uspeha i predaha, uredno plaćene račune, stvaranje časnog imena i bezbroj dobrih utisaka... Ipak, spasonosni preokret dolazi u poslednjim stihovima pesme kada zastrašujuća lirska junakinja na šahovskoj ploči poravnava figure i pod foteljom nalazi izgubljenog skakača. Rukovodeći se svojom poslovičnom sistematičnošću, smrt briljantno opaža i skreće nam pažnju na ono što kao besprekorni građani/ke  previđamo: na zaboravljenog skakača u šahu, odnosno na figuru konja. Tako ova životinja, bogata različitim – često ambivalentnim značenjima, u Kraju dana metaforično predstavlja kariku koja nedostaje - ona vraća u živote uspavanih građana iracionalnost, nesputanost i divljinu. Skakač svojim nelinearnim kretanjem na šahovskoj tabli predstavlja začin bez kojeg bi pomenuta igra delovala predvidljivije, a samim tim i manje uzbudljivo.

Nakon Kraja dana, ostvarenja koje nas uvodi u atmosferu noći i blizine smrti, te nam ovlašno ocrtava tematske krugove u kojima će se kretati ova zbirka, sledi minijatura Kockice su se rasule. U njoj dolazi do kontrasta noć-dan, gde noć predstavlja neizvesnost koja za obične građane nosi i mogućnost boljitka, ali jutro razbija tu iluziju još jednom kafom, sendvičem, cigaretom i jutarnjim novinama - sa uvek istim brojem stranica rezervisanih za crnu hroniku. U sveopštoj nesigurnosti, kao da su kriminal i zločin - te smrt kao njihova posledica – jedino što ne može iznenaditi i što se prihvata bez prevelikog uzbuđenja. Dok priziva sveopštu apokalipsu, protagonista Astapova oseća neki dijabolični spokoj, jer uviđa da u takvom razvoju situacije on zauzima posebno mesto.  Zapravo, lirski junak na sebe preuzima ulogu onog koji sopstvenom propašću anticipira konačno urušavanje sveta koji poznajemo. Zato možemo konstatovati da čitava zbirka odiše sveopštom rezignacijom koja se ogleda u mirnom prihvatanju takve neminovnosti kakva je smrt. Ne radi se ovde isključivo o fizičkom kraju, već i o duhovnom, odnosno umetničkom. Tako će se u pesmi Ciroza lirski junak, odavno prepušten neveseloj sudbini, sa skepsom osvrnuti na svoj pesnički rad, da bi na kraju ne bez ironije sebi poželeo – nek su mi bar štake rima od pomoći. Svest o pesničkom identitetu, isprepletena sa svešću o blizini smrti u pojedinim trenucima postaje teret za lirskog junaka – treba se, dakle, osloboditi i jednog i drugog. Paradoksalno, kao najefikasnije rešenje nameće se upravo pisanje poezije kao vrsta samozaborava i bega od stvarnosti.

Neposredno okruženje u ovoj zbirci se doživljava kao nešto sputavajuće čemu treba pružati otpor. Tako će u pesmi Građanin sveta lirski junak sa ravnodušnošću odbaciti ideju o posećivanju Pariza i njegovih znamenitosti, a zadovoljiće se pomišlju da boravak u glavnom gradu Francuske svede na odmaranje u sobici daleko od gradske gužve. Time bi on stekao svest da je građanin sveta, i da se na trenutak u Parizu osećao kao kod kuće. I u Beogradu je slična situacija - spavaća soba se doživljava kao centar grada, a kupatilo i kuhinja predstavljaju u tom odnosu snaga tek provinciju (Festival piva u Ulici maršala Birjuzova). Primetna je kod Živanovića ta okupiranost sopstvenošću, taj snažni subjekat u njegovim pesmama, taj egocentrizam koji može i da nam zasmeta. Možda bi zbog toga bilo korisno kada bi beogradski pesnik - kritičarskim žargonom rečeno - radio na slabljenju tako izraženog subjektivizma u svojoj poeziji. Slično pomenutim ostvarenjima, i pesma Neprilagođenost, jedna od najuspelijih u zbirci, donosi nam tu tvrdoću i nepopustljivost Živanovićevog lirskog junaka koji se čak ni svojom fizičkom visinom ne može uklopiti u postojeći poredak. Naravno, radi se ovde o metafori za duhovno snažnog čoveka koji se zbog svoje posebnosti ne uklapa u mediokritetsko okruženje. Zato će protagonista pesme ne bez gorčine zaključiti kako će i u mrtvačkom sanduku jednoga dana ležati krive kičme, savijenih kolena i ruku, i večno pognute glave. Tako i u smrti društvo pokušava pronaći meru izrazitoj individualnosti - rezultat ovakve težnje je ukalupljivanje kojim se obično  vrši nasilje nad prirodom, te dovodi u pitanje dostojanstvo pojedinca.

U bliskoj vezi sa uvodnom pesmom Kraj dana, kao i sa pomenutim ostvarenjima Građanin sveta i Neprilagođenost stoji i minijatura Pravac u kojoj lirski junak još jednom preispituje smisao povinovanja različitim društvenim normama, da bi na kraju zaključio da posle takvog izbora ostaje samo loše odnegovan, loše usmeren život, u nekom drugom pravcu, a ne ka smrti. Pesnikovim očima gledano, smrt uči čoveka bolje nego bilo koja druga pojava načinu na koji treba da živi. U ovoj knjizi se teme neuklopljenosti, smrti i umetničkog stvaralaštva često prepliću i nadopunjuju, i tako čine tesno povezan tematsko-motivski sklop. U pesmi po kojoj je i sama zbirka dobila naziv, Živanović se osvrće na životni kraj velikog ruskog pisca Tolstoja koji je, napustivši porodični dom, umro na železničkoj stanici Astapovo. Ovde se priziva romanopiščev razgovor sa bogom, u kojem Lav Nikolajevič radije bira samoću, nego prisustvo porodice – kao i prisustvo samog božanstva. Drugim rečima, umetnik je uvek sam - upućen na sebe, čak i u trenucima umiranja. U Lepoj pesmi na Tuvimovu temu povlači se paralela između rada lekara i drvodelje, što često ne poštuju materijal koji imaju pred sobom. Značenje ove slike moglo bi se preneti i na poetsku delatnost, pa bi se tako i pesnik/kinja današnjice mogao doživeti kao loš majstor koji se neodgovorno odnosi prema stvarnosti koju obrađuje.

Pored pomenutog tematskog sklopa, u zbirci Astapovo često srećemo teme prirode, grada i odnosa sa ženom. Tako će u pesmi Zoološki vrt lirski junak primetiti osmeh voljene žene na licima mnogih posmatrača, ali neće uspeti ništa da uradi sa njim. Rekli bismo na osnovu pomenutog da su naši trenuci sreće i ljubavi kratki i neuhvatljivi, ali nas ipak povezuju sa drugim ljudima, te nastavljaju da žive u našem, kao i u njihovom sećanju. Ostvarenje Intimnost donosi nam drugačiju atmosferu: ovde protagonista, ležeći u svom krevetu, osluškuje dok se dobro poznata žena u kupatilu sprema za počinak. Na kraju dolazi do duhovitog preokreta: lirski junak čuje iz ženine sobe tiho hrkanje, i tek tada može da zaspi. Ovde se zapravo ironizira i parodira povlašćeno mesto bliskosti i intimnosti, koje se često pojavljuje u poeziji. U nekim drugim pesmama, poput Vernosti ili Čiste savesti, izostaje ovakav ironijski otklon i tu pesnik bez ikakvih stega peva o nesputanoj ljubavi između muškarca i žene. Ovakvi trenuci za protagonistu zbirke predstavljaju oaze predaha i samozaborava, kada se zaboravlja na sve obaveze svakodnevnog života, pa čak i na bračnu povezanost sa voljenom osobom. Inače, u mnogim pesmama se žena pojavljuje kao supružnica i roditeljka, kao u pomenutojVernosti, zatim u ostvarenjima Desetina, Kad smo se rastali i Avatar. Lirski junak je poštuje kao majku svog sina, ali s druge strane pati zbog međusobnog udaljavanja - kao u minijaturi Kad smo se rastali. Ovde bivši supružnici vode rat preko sopstvenog deteta, tako što ga svako uči svoju verziju pesme – ličnog viđenja života koji je odavno proživljen. Protagonista sa gorčinom uviđa da su međusobnim udaljavanjem bivši partneri počeli sve više da liče jedno na drugo – izgubili su samosvest i samopoštovanje iz vremena obostrane ljubavi, a to su bile osobine koje su ih izdvajale iz gomile.

Jedna od pominjanih tema koje okupiraju Živanovića u ovoj zbirci jeste grad i odnos prema njemu. Urbani prostor za lirskog junaka predstavlja sredinu koju on uglavnom izbegava, te se radije povlači u svoj intimni svet da bi sa strane posmatrao gradsku gužvu i saobraćaj. Samo ponekad, za vreme paklenih vrućina, on izlazi iz svog stana i posmatra zgrade u gradskom centru sa znatiželjom vulkanologa, kao u pesmi Pakao. U ovoj lirskoj minijaturi postoji samo komunikacija na relaciji lirski subjekat – betonski skelet grada, dok su drugi ljudi potpuno isključeni. Ovde se stvara puki privid urbanosti, jer nema istinskog dijaloga – protagonista je usamljen u opustošenoj gradskoj ljušturi. I u pesmi Soliter lirski junak komunicira isključivo sa prostorom koji je neoplemenjen ljudskim prisustvom. Donosimo ovu minijaturu u celosti:

Odavde, grad se pruža u različitim pravcima,

Može se krenuti ka centru, bazenima,

Auto-otpadu, pozorištu i stočnoj pijaci.

U stvarnosti - ti krajevi su vrlo malo povezani.

Ovde je, dakle, grad predstavljen kao prostor u kojem egzistiraju često nespojive posebnosti između kojih ne može biti komunikacije. Urbanost je obesmišljena i obezljuđena nepostojanjem dijaloga koji je češće prisutan između, na primer, plave šljive na Zelenom vencu i semafora koji reguliše nevidljivi saobraćaj, što se može pročitati u pesmi Plava šljiva.

Poslednje ostvarenje u zbirci, pod nazivom Spomenik Vojislavu Iliću, predstavlja nam sliku Kalemegdanskog parka u kojem niču biste akademika, pesnika i profesora prava. Neke od njih su još uvek torzoi, postolja bez glava – rekli bismo da se radi o obezglavljenim telima što ne poseduju samosvojnost i celovitost. Takve statue drže u šahu spomenik crnom kralju – motivom šahovske igre zaokružen je značenjski krug zbirke započet još u uvodnoj pesmi Kraj dana. Tako je spomenik crnom kralju (ko se zapravo krije iza ove metafore: bista pesnika Vojislava Ilića, sama smrt ili neko treći?) osujećen obezglavljenim statuama socijalno prihvaćenih tipova. Prirodni tok života na taj način je opterećen društvenim običajima koji očajnički pokušavaju prevariti i zaustaviti jedinu neminovnost na ovom svetu. Zato je u takvoj igri uvek neophodna figura konja koji nam svojim nepredvidivim kretanjem vraća nadu i veru, iako nam obično ne osigurava pobedu. Poezija je svakako jedan od načina da pod foteljom pronađemo svog izgubljenog skakača. U ovakvoj potrazi Živanović se oslanja na neka tradicionalna pesnička sredstva, pa nam tako može staromodno delovati njegovo opredeljenje za rimovani stih. Ipak, upotreba rime je legitiman poetički izbor i stvar pesničke slobode, pa se zato naša osnovna zamerka ne kreće u tom pravcu. Mnogo veći problem predstavlja  Nikolino izlaganje, koje je u pojedinim trenucima konfuzno i nejasno, što se lako može primetiti u pesmama Noćna vrućina i Aušvic. Međutim, bez obzira na ovaj povremeni  nedostatak, moramo se složiti da beogradski pesnik ima šta da saopšti današnjim čitaocima/teljkama poezije. Nadajmo se da će to i ubuduće činiti kao u zbirci Astapovo – slikovito, jezgrovito i vrlo sugestivno.

Prvobitna verzija prikaza je objavljena u niškom časopisu Gradina (br. 37, oktobar 2010. godine).