HERMAN HESE (HERMANN HESSE): ROZALDA (ROSSHALDE)

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008  – Spot, suva igla, 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2009.

"Rosshalde" je svojevrsna oda prekoj potrebi stvaranja umetničkog dela. Pitanje koje se nameće je da li umetnik nužno mora biti usamljenik? Ne samo fizički, odlaskom na udaljeno mesto na planeti, u Indiju, Hesseov umetnik traži i u samome sebi prostor "u kome bi njegove patnje, brige, borbe i preganjanja postala daleka i bleda, u kome bi mu sa duše otpalo stotinu malih svakodnevnih tereta i u kome ga obavija čisto ozračje bez krivice i patnje". Lično, ne znam za briljantniju definiciju stvaraoca i njegove nasušne potrebe da živi i stvara, uprkos svemu. Jer, veliko delo zahteva žrtvu, najčešće najveću koju stvaralac može da prinese. Svakodnevnica, život bez stvaranja, neizbežne porodične razmirice, za Hesseovog umetnika su sramota, nešto što se prikriva od drugih. A sramota rađa nesreću. Stvaranjem, radom, on dobrovoljno zida kulu u koju se živ zaziđuje i koja ga sklanja od pogleda i od sveta. Usamljenost i duševno samomučenje stvaralac kao tajnu krije na jedinom bezbednom mestu – u svojoj duši, odakle usamljenost tvori nezasiti poriv za stvaranjem. Odatle vodi poreklo i "ona neobična žalost kojom velika umetnička dela ispune tihog promatrača".

Knjiga se lako i brzo čita, upija, ali daleko od toga da je "lako štivo". Takođe, to je i jedna priča o preispitivanju samoga sebe, priča o nestajanju jedne porodice i priča o stvaralačkom radu kao zameni za sve što ne funkcioniše u zemaljskom životu.

Beskrajna tuga mori Hesseovog stvaraoca koji preživljava sve najgore što život može da mu priredi, a u kome je ljubav samo "težak okov", "srodna patnja". Potresna porodična tragedija, spoznaja oca da nije pružio preko potrebnu ljubav detetu koje je živelo od te iste ljubavi i za tu istu ljubav je detalj koji ovu knjigu duboko upisuje u engram čitaoca, nasuprot objašnjenju prijatelja (umirenju svoje savesti) da detetu ljubavi i nežnosti treba mnogo manje nego što mu odrasli daju. Otto Burkhardt je genijalno osmišljen lik, prijatelj umetnika koji zapravo predstavlja njegovu podsvest i materijalizuje skrivene misli i porive. "Moraš odbaciti sve, sve što imaš, i oprati se moraš od svega prošloga, inače nikada više nećeš moći posve bistro i slobodno pogledati u svet".

Teško da postoji gimnazijalac koji se nije "upecao" na "Sidartu" ili na "Demijana" ili, čak, "Stepskog vuka" ili "Igru staklenih perli". Sa te strane posmatrano, Hesse možda predstavlja, današnjim jezikom rečeno, najbrži link koji povezuje mladog čitaoca sa svetskom književnošću. Pitao sam se u čemu je "tajna" prijemčivosti Hesseovih knjiga mladima? Možda sam Hesse na to pitanje odgovara svojom konstatacijom da "čovek u punoj oštrini i svežini doživljava ono što mu je dano u prvoj mladosti, otprilike do trinaeste, četrnaeste godine, i od toga živi celoga života". Upravo Hessea kao velikog pisca karakteriše preciznost opisa prelomnih trenutaka u životu, posebno mladosti, registrovanje tih velikih trenutaka koji najavljuju da će se nešto bitno promeniti, ne samo u životu pojedinca. Prema autoru, važne događaje nije moguće ponoviti.

Najčešće, umetnici nisu "dobri" roditelji, skoncentrisani na svoju patnju ne primećuju patnju u okolini, patnju članova svoje porodice. Kao verni čitalac, prosto sam žalio zato što Hesseov junak slikar Johann Veraguth, svestan "opuštenosti i nemilosrdnosti vlastitog života" nije bio u prilici da pročita "Rosshade", te da u nekom paralelnom svetu za koji verujem da postoji, a u kome će se jednog dana naći svi književni likovi, bude bolji otac svome detetu. Otuda se i neka vrsta kajanja umetnika javlja na kraju knjige, onda kada je životno delo završeno, a žrtva već prineta. A žrtva boli, bol ponovo pokreće ceo mehanizam stvaranja i tuge i krug se zatvara.

Sukob oca i sina, taj toliko korišćeni motiv u literaturi i na filmu je uverljiv i reprezentativan u ovoj knjizi. Pretražujući po internetu, našao sam podatke o tome da je "Rosshalde" (inače jedan od manje poznatih Hesseovih romana) delimično i autobiografsko delo, što svedoči o jednom nesrećnom Hesseovom životnom periodu. Uz nesređen privatni život, sama činjenica da je Hesse bio Nemac koji je stvarao u vreme tokom i neposredno pre i posle oba svetska rata mnogo sugeriše o opterećenju koje je zasigurno pritiskalo autora. "Vidiš, mi ne možemo drugo no biti vredni i shvatiti prirodu što je moguće ozbiljnije", rekao je umetnik, odavno pomiren – ne sa smrću, ne sa prolaznošću, već sa životom...

 

 Moja kritika: Emil Živadinović, 2009; Naslov knjige: Rosshalde; Autor: Hermann Hesse;godinja objavljivanja knjige: 1956; Izdanje: Nakladni zavod Znanje, Zagreb, 1977; Prevod: Truda Stamać  

Poseta:8906

KOLUMNA - poseta(51482)

UTOPIJA - poseta(17253)

ATLANTIS - poseta(16870)

RIZNICA - poseta(153742)

ZONA - poseta(6782)