(DAN BROWN) DEN BRAUN: (THE DA VINCI CODE) DA VINČIJEV KOD

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008  – Okrenuti obraz, algrafija 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

 

            O knjizi Da Vinčijev kod je napisano verovatno više nego o bilo kojoj drugoj knjizi objavljenoj u poslednjih 20 godina. Ne pamtim da je neka knjiga podigla toliko prašine među ljudskim rodom, možda Satanski stihovi Salmana Ruždija mogu da konkurišu bujici negodovanja širom sveta, ili karikature proroka Muhameda objavljene u jednim danskim novinama, a koje su izazvale protest muslimanskog sveta. Ovaj „udar na hrišćanstvo“ Da Vinčijevog koda je u neku ruku ekvivalent „udaru na islam“ od strane Salmana Ruždija i danskih karikaturista. Istina, nisam na televizijskim vestima primetio gomile nezadovoljnih hrišćana u protestnim povorkama, ali sam video buljuke muslimanskih vernika kako spaljuju danske zastave, valjda je to i prva upadljiva razlika dve kulture. Ipak, u štampi je objavljeno da su Vatikan i brojni hrišćanski zvaničnici protestvovali zbog objavljivanja „jeretičke“ knjige, da je u pojedinim državama čak i zabranjena, kao i da je emitovanje bioskopskog hita snimljenog prema knjizi takođe zabranjeno.

            Šta reći osim da je čudno da u XXI veku u kome „poeziju pišu svi“, razdoblju slobode, demokratije, interneta, nezaustavljivog protoka informacija, dobu kada je jednostavno nešto objaviti, makar na internetu u vidu forumske raspave, nekog bloga ili elektronskog izdanja, kada izdavači u paničnoj borbi za svaki dinar (evro) objavljuju sve i svašta često i totalno neselektivno, čudno je da se crkva, zvaničnici, akademici i intelektualci raznih fela dignu na noge, busaju u grudi dok se kunu u Hrista i takmiče ko će više napljuvati nekog proznog pisca koji se drznuo da u XXI veku piše o Isusu suprotno onome kako stoji u Novom zavetu.

            U vreme velike popularnosti knjige / filma Da Vinčijev kod na televizijskim stanicama kao što su Discovery, Viasat History, Nacional Geografic Channel, su danonoćno emitovane dokumentarne emisije o istraživanju verodostojnosti teza iznetih u knjizi / filmu. Istina, teze koje su podigle svet na noge nisu prvi put iznete u Da Vinčijevem kodu. Michael Baigent, Richard Leigh and Henry Lincoln su u knjizi The Holy Blood and the Holy Grail (Sveta krv, Sveti gral) još 1982. godine izneli ono čime je Den Braun prosto šokirao čovečanstvo, a zasigurno je bilo autora koji su i ranije pisali o sličnim tezama. Ali, Den Braun je ipak taj koji je pronašao pravi način promovisanja pomenute teze, te mu s pravom pripada svetska slava koju je stekao.

            Ukratko o knjizi: profesor Robert Langdon, inače junak još jednog romana Dena Brauna (Anđeli i demoni), upušta se u modernu potragu za svetim gralom. Na zaprepašćenje ostatka čovečanstva – čitaoca i gledaoca, otkiva da sveti gral nije posuda iz koje je Isus pio vino tokom „Tajne (poslednje) večere“, niti je posuda u koju je tokom raspeća skupljena Isusova krv, već da je sveti gral najbukvanije Isusova krv, odnosno njegovi direktni potomci koji i dan-danas postoje. Jasno je da teza o tome da je Isus bio čovek i da je imao decu u temelju potresa crkvu, bacajući sasvim drugačiji snop svetla na hrišćanstvo i dogmu. Ekstremni hrišćani, u knjizi oličeni u vidu sekte Opus Dei na sve moguće načine pokušavaju da zatru tajnu, tj. Isusove potomke, ne bi li hrišćanska dogma ostala sačuvana. Sa druge strane, svesni opasnosti kojoj je izložena Isusova krvna loza, čuvari tajne oličeni u vitezima templarima i Sionskom prioratu vekovima čuvaju živote Isusovih potomaka. Tokom vekova, Sionski priorat su činili ljudi poput Da Vinčija i Isaka Njutna, velikih umetnika i naučnika koji su u svojim delima sakrili i tajnu koju su čuvali. Tako je npr., prema autoru, Leonardo Da Vinči svojom slikom Tajna večera, suprotno ustaljenom mišljenju prikazao da su Marija Magdalena i Isus bili u braku, te da su imali potomstvo.

            Ne bih se upuštao u prihvatanje ili negiranje tvrdnji iznetih u knjizi. O mogućnosti Isusove veze / braka sa Marijom Magdalenom, o fragmentima izgubljenih jevanđelja iz kojih se tako nešto može naslutiti, o legendama trubadura na jugu Francuske, o Sionskom prioratu i o drugim „dokazima“ takođe ne bih citirao druge izvore, jer je verovatno da je i u XV veku kada je Leonardo Da Vinči živeo (dakle 1400 godina nakon raspeća) Isusov život bio (ne)istražen podjednako koliko i danas.

            Smatram da je potrebno zamisliti sliku vremena u kome je Isus živeo. Moj utisak je da je to bilo vreme neotkrivenog sveta. Jevreji su u to vreme živeli po gradovima, dakle u urbanim sredinama svoga vremena (za razliku npr. od nekih slovenskih ili germanskih plemena toga vremena) i bili su „up today“ informisani o nekoj tadašnjoj političkoj ili društvenoj situaciji. Nisu imali televizor da bi gledali vesti, ali umesto toga je bilo dovoljno da otvore prozor i da slušaju vesti uživo. U takvoj atmosferi je delovanje jednog proroka–pojedinca–Vođe–Učitelja bilo slično današnjem delovanju političkih stranaka odnosno delovanju njihovih lidera. Prema tome, u vreme kada „crkveno“ i „društveno“, odnosno svetovno i duhovno nisu bili „oštro“ odvojeni kao danas, odnosno kada vlast nije bila pocepkana na nivoe (pandan: republikanci drže skupštinu, a demokrata je predsednik) već je vlast bila skoncetrisana u uskom krugu ljudi pri čemu je neretko svetovni vladar bio i prvosveštenik, u to vreme je neka grupa ljudi okupljena oko jednog Isusa morala delovati poput političke partije u današnje vreme. Današnji političari se bore za članove (članarine) i glasače, a tadašnji proroci su se morali „boriti“ za učenike (vernike) radi širenja sopstvenog učenja.

            Oni koji nisu podržavali Isusa u njegovom učenju su bili oni koji su verovali u neka druga učenja, praktično su Isusa doživljavali kao opozicionog prvaka koga treba ukloniti sa političke scene. Ukolonili su ga fizički, ne putem atentata kao što stradaju lideri današnjice, od Džona Kenedija do Zorana Đinđića, već su ga javno pogubili, kao što su komunistički ili fašistički udarnici sprovodili javne egzekucije. Uloga Jude je pandan ulozi današnjeg političara koji često menja stranke.

            Da bih prikazao da je ljudsko ponašanje univerzalno u svakom vremenu i prostoru, prema čuvenoj Heseovoj misli "da bi i jedno preostalo dete na svetu vremenom pronašlo pravi tok stvari i ponovo uspostavilo svet koji poznajemo", napraviću paralelu između vremena u kojem je Isus Učitelj živeo i radio i između sadašnjeg vremena u Srbiji. PremaDa Vinčijevom kodu i pratećim dokumentarcima, nakon raspeća Isusa, njegovu organizaciju je preuzeo i ustanovio Sveti Petar. Marija Magdalena (trudna, noseći Isusovo dete!) je bila primorana da beži da bi sačuvala živu glavu (i Isusovo potomstvo!), a Jovan Krstitelj, Sveti Jovan je odgurnut u zapećak zato što je bio blizak Isusov saradnik (političkim rečnikom – konkurencija). Paralele su univerzalne. Primer, kada je reformator srpskog društva Zoran Đinđić ubijen u atentatu 2003. godine, njegovu stranku je preuzeo Boris Tadić (preuzeo i ponovo ustanovio). Đinđićev blizak saradnik Čedomir Jovanović je bio primoran da napusti Tadićevu stranku i da osnuje novu (pod motom da čuva političko nasleđe Zorana Đinđića!). Zoran Živković, takođe blizak Đinđićev saradnik, preuzimanjem stranke od strane Tadića je praktično eliminisan iz političkog života Srbije (konkurencija).

            Napravio sam paralelu između Isusa i njegovih sledbenika sa srpskim političarima iz XX i XXI veka ne da bih političarima dao božanski značaj, već da bih pojednostvljeno demonstrirao da je obrazac ljudskog ponašanja univerzalan u svakom prostoru i vremenu. Stoga će verovatno Srbija u budućnosti slaviti Zorana Đinđića kao modernog sveca demokratije. A to se verovatno ne bi dogodilo da nije tragično nastradao, kao što je i pitanje da li bi hrišćanstvo danas postojalo u obliku u kome postoji da Isusovi neprijatelji u svojoj maloumnosti i kratkovidosti nisu raspećem od njega napravili centralnu figuru civilizacije.

            Pitanje je našeg ličnog doživljaja sveta u kome živimo i to da li Isusa doživljavamo kao velikog čoveka svoga vremena ili kao Boga. Ako prihvatimo da je Isus ipak bio samo čovek, onda je sve moguće, pa i to da je imao ženu i decu, zašto da ne. A ako, pak, smatramo da je bio Bog koji je hodao zemljom, onda je verovatnije da su crkvene dogme istinite. Ako verujemo u to da je Isus bio čovek, ali sa dušom drugačijom od duše običnog čoveka, onda se ponovo nalazimo na početku. Ostaje nejasno, generalno u istoriji i u crkvenom učenju, najbukvanije, šta je Isus radio prvih 30 godina života??? Jer, čovek koji je promenio svet noseći poruku ljubavi, i koji je postao, ponavljam, centralna ličnost civilizacije (barem zapadnog dela) ostao je zapamćen po onome što je radio možda poslednjih par godina života. Ali, ako uzmemo u obzir to da je Isus u trenutku kada je razapet imao 33 godine, s pravom se možemo pitati zašto istorija i jevanđelja skoro ništa ne svedoče o možda prvih 30 godina života čoveka – Boga? Kako je moguće da čovek tolikog uticaja (ili Bog) živi među ljudima 33 godine, a da samo jedan kratak period njegovog života (možda poslednjih par godina i beseda) bude opisano u istoriji? Možda se jevanđelja koja je crkva uništila bave Isusovom mladošću? Možda njegovom porodicom, potomstvom?

            Da li je Isus imao potomstvo i da li je Marija Magdalena bila toliko bitna za Isusa, kako to u Da Vinčijevom kodu tvrdi Den Braun, mislim da nije danas toliko važno. To treba prepustiti mašti čitaoca. Jer, potraga za svetim gralom i za Atlantidom nikada neće prestati. To je i jedna vrsta potrage za sopstvenom duhovnošću i za sopstvenim identitetom.

                        S obzirom da je hrišćanstvo stvoreno pre 2000 godina i da je ostalo skoro nepromenjeno u svojoj dogmi i postavci, a da se za poslednjih 2000 godina sve na ovom svetu promenilo, očigledno je svakom mislećem čoveku da je došlo vreme i za velike reforme vere i crkve, da bi se vera i duhovnost približili sadašnjem čoveku koji živi u sadašnjem materijalnom svetu i sadašnjem sistemu vrednosti. Protestanti, luterani, katolici, prvoslavni... Ono što je neobično i zbog čega Da Vinčijev kod smatram vrednim književnim delom je to što imam utisak da je ta velika reforma hrišćanstva počela upravo tom knjigom. Dakle, jedan pisac je započeo reformu sveta, civilizacije...

 

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (The Da Vinci Code) Da Vinčijev kod;Autor: (Dan Brown) Den Braun; godinja objavljivanja knjige: 2003; srpsko izdanje: Solaris, Novi Sad, 2004; Prevod: Nina Ivanović

Poseta:9510

KOLUMNA - poseta(51482)

UTOPIJA - poseta(17253)

ATLANTIS - poseta(16870)

RIZNICA - poseta(153742)

ZONA - poseta(6782)