TATJANA JANKOVIĆ: DANAS SAM BILA U NAŠOJ KUĆI

MojaKritika: Emil Živadinović, 2016; MojaGalerija: Bojan Otašević, P1250368, 2008.

            "Danas sam bila u našoj kući" je knjiga pripovedaka koju iskreno preporučujem. Mislim da je ovom zbirkom Tatjana Janković unela nešto novo u literaturu, nekakvo njeno shvatanje svakodnevnice.  Bezmalo sve priče se dešavaju u krugu porodice, odnosno, to su priče o trenucima u kojima se nešto prelama u porodici. I sve su priče životne, istovremeno i zabavne i teške, ali i nose u sebi neku duboku tugu, razumevanje propuštenog života, propuštenih prilika i poigravanja koje samo život može da priredi. Pretpostavljam da će svaki čitalac sebe da prepozna u nekom liku iz neke priče.

            Kao čitalac, imao sam utisak da su sve priče Tatjane Janković parodija na nešto -parodija na dijetu, na brak, na ljubav, parodija na bilo šta. Ona piše i u muškom i ženskom licu, rod je nebitan, situacija je nebitna, sve je parodija, sve je na neki način izvrnuto. Ali, i pored toga što je sve izvrnuto, nije izvrnuto ni ruglu, niti podsmehu. Ovo je knjiga o bizarnoj strani svakodnevnice, o našim običnim životima, o događaja koji nas prate - kao da ne živimo svoje živote već njihove senke, kao da je svakodnevnica nešto u šta smo zalutali.

            Moj je utisak da će Tatjana Janković da izleti iz kože - ako nam nešto ne bude ispričala. I to je odlično. To je prva osobina pisca, to je ono bez čega nema pisca, ta potreba za pričom, ta strast za pričom. Još je jedna bitna karakteristika njenih priča - one su "koncentrat" emocija i "koncentrat" odrastanja.

            Moje čitalačke "zamerke" se odnose na  neujednačenost priča - neujednačenost po trajanju, po intenzitetu, po dubini emocije, po dužini daha, po svemu. Neke pripovetke su me naterale na smeh (Ljubavi mog muža...), neku na tugu (Kaput, Dani za pisanje...), o nekima sam razmišljao danima (Lane, Previše ljubavi, Boris...), a pojedine su mi se činile fragmentima za koje autor nije imao dovoljno daha. Opet, moj doživljaj, verovatno čitaoci različito reaguju na kratku formu.

            Ono što takođe smatram spornim (čak i kod brojnih velikih igrača igre pisane reči...) je to što autori ponekad ne žele da se odreknu nekih svojih rečenica, misli, fragmenata... Pojednostavljeno, mislim da pisci ne moraju da objave baš sve što su napisali, jer takve "suvišne" misli, rečenice, fragmenti, na neki način skrenu priču u slepu ulicu. Dakle, autor mora da ima odlučnost da "seče", da odbaci neke napisane rečenice, ma koliko duboko i dugo proživeo neke svoje misli. Ovde govorim o finesama, o traganju za savršenim u literaturi, o čitalačkom sladokušću.

            Kao čitalac, stekao sam svoj utisak da je u knjizi centralna priča "Veliki crni pas". Kroz tu priču, autorka nam otkriva svoju raskošnu strast pripovedanja, kad iz jednog detalja, vesti o smrti nekog nepoznatog čoveka, isprede celu priču. I upravo to oslikava pisca, ali i njen pogled na život i smrt. I ta priča je reprezentativna za ovu knjigu. "O čemu čovek razmišlja svog poslednjeg jutra?"

            Ovakvu knjigu treba čitati po oprobanom receptu - jedna priča pred spavanje. Znači, tri nedelje "živeti sa njom". Za mene, kao čitaoca, je ogroman iskorak koji je Tatjana Janković ovom knjigom uradila, i uopšteno, i u odnosu na njenu prethodnu knjigu (Priča Babinog sina, 2008).  

 

MojaKritika: Emil Živadinović, 2016. Naslov knjige: Danas sam bila u našoj kući. Autor: Tatjana Janković. Izdavač: Narodna biblioteka "Vuk Karadžić" Kragujevac, 2016. godine. Biblioteka Skitija; knjiga broj 6. CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, ISBN 978-86-83007-56-1; COBISS.SR-ID 225447948

 

Poseta:620

KOLUMNA - poseta(51408)

UTOPIJA - poseta(17213)

ATLANTIS - poseta(16815)

RIZNICA - poseta(153575)

ZONA - poseta(6739)