MIROSLAV DIMITRIJEVIĆ: ČUVARI TAJNOG BLAGA

MojaKritika: Emil Živadinović, 2014; MojaGalerija: Bojan Otašević, Vrtoglavica, 2011. 

            "Istražujem starine, drevne gradove, crkvine, gradišta... Vuče me neka neobjašnjiva želja ka drevnosti", to je citat iz knjige koji „objašnjava“ autora čitaocu. Godine 1997. otkriveni su materijalni dokazi postojanja keltske tvrđave na planini Juhor, tačnije njegovom vrhu - Velikom Vetrenu. Ova svetska arheološka senzacija, "jedino poznato keltsko utvrđenje i metalurški centar južno od Save i Dunava" nije ostavila ravnodušnim Miroslava Dimitrijevića, koji je vešto ispleo priču vezanu za ovo otkriće, ali i za svoj rodni kraj.

            Miroslav Dimitrijević je književnik bogate i bibliografije i biografije, sam podatak da je objavio više od 60 knjiga - pesama, priča, romana, monografija, antologija, govori za sebe. Njegova dela su uvrštena u više antologija, objavljivao je po časopisima i kod poznatih srpskih / jugoslovenskih izdavača, bio je urednik brojnih književnih časopisa, vodio je više izdavačkih kuća i bio je saradnik u preko 50 dnevnih, nedeljnih i mesečnih novina. Takođe, višestruko je nagrađivan autor, a roman "Čuvari tajnog blaga" 2012. godine je nagrađen nagradom "Živojin Pavlović", koju dodeljuje Književni klub "Đura Jakšić" iz Jagodine za najbolju knjigu proze jagodinskih pisaca.

            Ipak, iako priznat i uticajan književnik, Dimitrijević nije poznat najširoj srpskoj čitalačkoj javnosti, iako delima to zaslužuje. Čini se, nekako, da vreme u kome živimo gura u stranu domaće pisce, tako da je skoro pa nemoguće da pisci iz sredina kakve su Kragujevac, Kraljevo, Paraćin, Čačak, Novi Pazar... izađu iz svojih začaranih gradova, čak i kada su cenjeni i među samim književnicima. Imam utisak da jedino ako živite u Beogradu i ako ste uporni u svom laktanju, ili ako ste režimsko čedo, ili ako se nemilosrdno gurate po beogradskim medijima možete postati i poznati i plaćeni.

            Kao da jedino NIN-ova književna nagrada - samo nakratko - pisca izvodi iz anonimnosti, dok brojne druge nagrade, iako predstavljaju potvrdu valjanosti onoga što pisac piše, iako su, možda i objektivnije od pomenute NIN-ove, ipak ne omogućuju piscu da živi od svoga pisanja. Jer, pisci bi trebalo da žive od svog pera (tastature), da utiču na javnost, da budu poštovani i ako ne bogati, onda barem materijalno zbrinuti i nezavisni, ali kao da se ova primedba odnosi na neko nepostojeće društvo.

            Problem je i u tome što su i izdavači nemilosrdni, što knjiga odavno ne predstavlja ono što bi trebalo da bude - oaza za čitaoca - raj za svakoga ko to želi, već je knjiga danas isključivo komercijalni proizvod koji ima svoju cenu, a cena mora biti konkurentna po svim pravilima tržišne ekonomije. Knjige se danas prodaju po supermarketima, kioscima i benzinskim stanicama, a dela velikih savremenih autora se prodaju po ceni paklice cigareta. No, kako je - tako je, pravi čitaoci još uvek čitaju knjige, a oni drugi sadržaje društvenih mreža i sajtova putem tableta i mobilnih telefona.

            Kao uvod, naveo bih još jedan ogroman problem srpskog društva: sadašnjost srpskog društva je onakva kakvu svi poznajemo, a odlikuju je nezaposlenost, nemaština, masovno bekstvo u inostranstvo, korupcija, bedne plate, loše stranje u privredi, prosveti, zdravstvu, sudstvu, svuda, posledice skorih ratova su prisutne svuda. Budućnost srpskog društva - ko god da bude bio vlasti - po svim parametrima koji se mogu proračunati - neće se mnogo razlikovati od sadašnjosti srpskog društva. E, dođosmo do teme - prošlost srpskog društva - to je, izgleda, jedina kategorija koja je neizvesna, čak i promenljiva! Jer, koliko god da nam je, kao društvu, budućnost predvidljiva i ekonomski sumorna, prošlost nam je upravo – nepredvidljiva! Jer, mi kao društvo još uvek nismo u stanju da odgonetnemo događaje u periodu 1941-1945. godine, i pored obilja dokumenata, pa čak i živih svedoka (!), još uvek polemišemo oko partizana i četnika, još je toliko toga spornog... Jasno je da isti pogled na događaje nemaju, Srbi i Turci po pitanju kosovskog boja, niti Grci i Persijanci po pitanju termopilske bitke, ali postoji ono merljivo, činjenično stanje, objektivnost koju bi istorija i pogled sa strane morali da imaju.

            Upravo to je tema ove knjige – drugačije, „novo“ viđenje prošlosti - o značaju keltskog nasleđa u savremenom srpkom društvu, ali i u velikoj meri keltskom poreklu savremenih Srba. Dimitrijević se u hvata u koštac sa intrigantnim temama: Srbi kao narod "kvočke" (narod od koga su potekli svi beli narodi), srpski mitovi i srpski heroji koje danas, kao svoje nasleđe, baštine drugi narodi. Odmah da bude jasno čitaocima, nema u Dimtirijevićevom pisanju zapaljivog savremenog nacionalizma niti nekog žala za izgubljenim vremenima i teritorijama. Ne. Knjiga pisana u prvom licu, prati vremešnog junaka u svom selu na planini Juhor u centralnoj Srbiji. Nakon vesti da su na Juhoru otkriveni arheološki dokazi postajanja keltske tvrđave, naš junak kreće u potragu ne samo za novim dokazima, već i za prohujalim vremenima, otkriva keltske toponime po juhorskim krajevima - imena brojnih sela i gradova koja na keltskim jezicima imaju značenje, srodnost srpskih i keltskih predanja i lagano nas, kroz pitku i vešto ispričanu priču koja kreće od studentskih dana uvodi u daleku, daleku prošlost. Ipak, bez nekog čvrstog uporišta, autor je „preleteo“ preko konstatacija da su Medi – Beli - Protosrbi – prvi beli ljudi, da su prvi naselili Evropu i Mediteran, objašnjavajući sećanje na te događaje – delom tajne koju čuvaju daleki potomci.

            Kao čitalac, smatram da su divna ljubavna priča opisana u ovoj knjizi o Milovanu Kajsiji i njegovoj Violeti, kao i priča o Keltima i njihovoj tajnoj dugovečnosti „mogle da prođu“ i bez uplitanja praistorijskih Srba u priču. To što kritikujem stavove vezano za drage nam pretke, ne znači da nužno nešto kritikujem kritike radi, niti izražavam svoje slaganje ili neslaganje sa stavovima autora i srodnim autorima po pitanju teme (Ranka Kuić, Jovan Deretić...) Ne, jer ja, iako i sam zastupam brojne stavove koji odudaraju od zvaničnih, kritikujući Dimitrijevića - sam sebe preispitujem, ne samo u smislu da li je to o čemu Dimitrijević piše tačno ili nije, već u smislu – da li je to smisleno ili nije, jer život kao život ne prestaje da melje. Dakle, ne kritikujem autora – preispitujem sebe i svoje stavove, pitam se da li te „stvari“ uopšte treba „stavljati“ u knjigu. Čak i da je autor milion procenata u pravu, otvara se mnogo pitanja na koja nikada niko neće odgovoriti, sve će zauvek ostati u domenu pretpostavke i teorije.

            Ponavljam, knjiga živi i bez teorija o drevnoj prošlosti Srba, vrednost ove knjige, po meni, je upravo u približavanju čitaocu neponovljivosti Juhora, tako uverljivo opisanoj u knjizi, u pričama o ljudskoj zahvalnosti i nezahvalnosti, o pogubnosti samoljublja, o povezanosti čoveka i prirode, o sudbini pojedinca u vreme komunizma, o ljubavi, o običajima i lokalnim predanjima. No, uplitanjem Protosrba u priču, sve se okreće na sumnju, na nedoumice, na pitanja – zašto, kako, čemu?

            Nedoumica je mnogo čak i za one koji ne veruju u zvaničnu istoriju. Samo na primer, Dimitrijević navodi da grad Kladovo znači – groblje ili kladva na kamrijskom (keltskom) jeziku. Sa druge strane, Ranko Jakovljević, koji takođe nudi drugačije viđenje prošlosti, u svojoj studiji Gvozdena vrata Atlantide kaže: "U kasnijim vremenima, za vladavine Rimljana u oblasti Kladova postojala je naseobina nazvana po boginji Segetiji- Egeta, kako se i danas kod Rusina imenuje boginja žitnih polja. Upravo odatle potiče skriveno značenje imena Kladovo, izvedeno iz korena staroslovenske reči ''kladati'' ili ''klasti'', upućujućih na viševekovno poštovanje kulta plodnosti u regiji Gvozdenih vrata. Za poimanje suštine izražene kroz simboliku plodnosti važno je znati da u starim obredima žito predstavlja čoveka". 

Kako radnja odmiče, tako se polako razmotava nit koja junaka vodi do onostranog, ali i vremena koje je rodilo i narode i mitove. Iz drugog plana, to je ujedno i roman o starenju, umiranju i prolaznosti.

            Ne mogu a da ne pomenem da postoji i jedna moja lična, neočekivana vezanost za ovu knjigu. Naime, u poglavlju koje se bavi studentskim danima glavnog junaka, u više navrata se pominje i njegovo drugovanje sa svojim "Pobratimom". S obzirom da je taj pobratim niko drugi do moj otac (Zoran Živadinović, U naručju sunca), i da je oslikan Kragujevac šezdesetih godina XX veka posmatran očima studenata i pesnika, te da su opisani stvarni događaji iz njihove mladosti, knjiga mi je bliska. Jer, kroz drugovanje dva pobratima, rađanju se pesnička bića i u jednom i u drugom... "Pobratim ne nazva Enkidu"...

 

MojaKritika: Emil Živadinović, 2014. Naslov knjige: Čuvari tajnog blaga (drugo izdanje). Autor: Miroslav Dimitrijević. Copyright ©2012. Beoknjiga, Beograd. CIP - Narodna biblioteka Srbije. Beograd, ISBN 978-86-7694-399-9; COBISS.SR-ID 193758988

Poseta:2802

KOLUMNA - poseta(51408)

UTOPIJA - poseta(17212)

ATLANTIS - poseta(16815)

RIZNICA - poseta(153575)

ZONA - poseta(6739)