MojaGalerija: Vladimir Ranković, 2008 – Prostor I; MojaKritika: Emil Živadinović, 27/02/2010.

            Nikola Živanović (1979) spada u mlade pesnike, ali je pozicioniran i prepoznat kao jedan od izrazitih predstavnika novog srpskog pesništva.

            Živanovićeva  treća zbirka pesama "Astapovo" je naišla na dobar prijem u kritici, naveo bih prikaze Vase Pavkovića (Blic, 6.10.2009) i Dragoljuba Stankovića (www.knjizevnost.org 13.09.2090), kao i činjenicu da brojni kritičari svrstavaju "Astapovo" u jednu od knjiga godine – Svetlana Šeatović-Dimitrijević u akciji Večernjih novosti "Književnici biraju knjigu godine", 13.02.2010, Radomir D. Mitrić (Glas Srpske), Marko Krstić (Politika), Mihailo Pantić (NIN), Saša Radojčić (Blic), Slađana Ilić...

            Živanovićeve pesme odzvanjaju iz jednog imaginarnog praznog stana, pevaju melodiju prazne sobe koja odiše jednim velikim misaonim sistemom, nenapisanim pismima i neostvarenim dijalozima - jednostavno, čitalac na taj način mora doživeti prostor u kojima se rađaju pesme Nikole Živanovića. Uostalom, najveće tajne se same otkrivaju, ukazuju u tišini prazne sobe i pesnik to dobro zna.

            Taj motiv tihe simbolike praznog stana (centra sveta u životu jednog pesnika), prekrivača za krevet prema godišnjim dobima, usklađenosti male sobe sa godišnjim dobima, sa svemirom, sa večnošću - to je Nikola Živanović kao pesnik. Usamljenost je deo života u velikom gradu, pesnik istrajava u svom dobrovoljnom izgnanstvu, jer to je oaza iskrenosti u velikim gradovima (gradovi kao i bića poseduju neku svoju izgubljenost i besmislenost), a upravo ta usamljenost pesnika čini pesnikom podjednako u Beogradu i u Parizu. Običan, mali čovek, zanemeo u zbrci velikog grada (grada, kao nečega neprirodnog), svestan sebe, svoje prolaznosti, ali i veličine svega što ga okružuje, godišnjih doba, snega... Motivi svakodnevnih detalja u maloj podstanarskoj sobi uporno podsećaju na daleke puteve, porodične kuće, različite periode u životu, godišnja doba...

            Godišnja doba, dominantno zima, za pesnika su odraz proživljavanja neostvarenih događaja i elegije posvećene ljubavi koja nikada neće preuzeti suđeno joj. Pesnici obično simboliku nalaze u cveću, vetru, letu, ali Živanović je, kad je priroda u pitanju, najčešće nalazi u drveću, godovima i smeni godišnjih doba, toliko pominjanoj u pesmama.

            Bežanje od svakodnevnice je jedan od motoa "Astapova". Jer, svakodnevnica podseća odbeglog čoveka da nije iznad prirode - podseća ga na ljudsku mitsku povezanost sa prirodom. Svakodnevni život, kao i smrt, uvek dolazi na kraju i besmisleno je o njemu misliti unapred" - i to je pesnik Nikola Živanović, kome su neophodni "mali odmori od sebe". Zapažanje pesnika je da se životinje ne boje smrti jer su osuđene na svakodnevnicu, odakle verovatno crpe i onu Rilkeovsku smirenost.

            Melanholiji svakodnevnice su suprostavaljene male radosti svakodnevnice, mala zadovoljstva kao što su prva jutarnja kafa, prva cigareta i novine - pesničko suprostavljanje jutru kao simbolu ponovnog rađanja, novoga dana, novog života, početka.

            U jednom delu svog opusa Živanović evocira pagansku i mitsku vezanost za vodu - prirodu uopšte, posmatrano kroz tihi "sukob" otuđenih gradova sa prirodom. Pojedine pesme oslikavaju nostalgiju, ne samo za davnom prošlošću, već i za dečačkim dobom pesnika. Pesnik je inspirisan i večnom stvaralačkom temom - putevima duše, ali i svojim shvatanjem "ljubavi", pobunom protiv svakodnevnice i svog trošnog tela, vantelesnim osećajima, ostvarenjima mračnih proročanstava. Klica pesničkog sarkazma buja u Živanovićevim pesmama, pesnik ne veruje u zagrobni život, raj, pakao, a neguje svoju misao da nakon smrti sledi "carstvo senki", što nije raj, niti novi život...     

MojaKritika: Emil Živadinović, 27/02/2010; Naslov knjige: Astapovo; Autor: Nikola Živanović; Izdanje: Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, Edicija "Povelja"; CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, ISBN 978-86-83047-95-6; COBISS.SR-ID 167630092

MojaGalerija: Bojan Otašević, 2008 - Crtež 7, akril na papiru 100x70cm;
MojaKritika: Emil Živadinović, 26.01.2010.

             Pet objavljenih zbirki pesama Dragoljuba J. Filipovića (1884-1933) „Krvave strune“, „Kosovski božuri“, „Srbljak“, „Moravske davorije“ i Niče raja“ predstavljaju značajan domet srpske poezije između dva svetska rata. Sa svojim narodom i srpskom vojskom Filipović je proživeo golgotu I svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, Bizertu i solunski front, što je ostavilo dubok trag u njegovoj duši i poeziji. U godinama nakon rata, ovaj „učitelj i narodni pesnik“ je slovi za čoveka posebnog kova, pesnika, boema, borca za opšte dobro, ali istovremeno i nesrećnog pesnika zadojenog tugom i svesnog prolaznosti. Ako bih takve ljude nazvao ljudskim i moralnim gromadama, veličinama, ne bih pogrešio, jer oni kao da imaju večiti cilj da na svojoj, staroj zemlji, okriju novu zemlju i da stvore novi svet, pravedniji, svet pesme, svet vere.

            Opsednutost kosovskom srednjovekovnom tematikom, a posebno atmosferom koju je pesnik mogao da namiriše u vazduhu uoči bitke koja je promenila tok istorije jednog naroda je značajan motiv u Filipovićevom stvaralaštvu. Pesnik bi sve dao da je i on sam mogao da bude među ratnicima koji su svesno krenuli u smrt da bi odbranili svoju zemlju. Pesnik piše o smrti svakog manje ili više poznatog junaka tog čuvenog boja, tumači svaku nit, od kneževe večere do kosovke devojke, svakome je darivao makar jednu pesmu. U knjizi “Sabrane pesme” su osim pesama kosovskog ciklusa objavljeni i ciklusi pesama o Kraljeviću Marku, o hajducima, te o I srpskom ustanku i herojima.

            Motiv slutnje smrti, izrazit u velikih pesnika, kod Filipovića je prisutan u bezmalo svim pesmama, nebo, ptice, kamen, prirodne pojave, magla - slute smrt, bilo smrt junaka, bilo smrt čeda, bilo smrt onih već umrlih. "Sa pesmom u smrt", to je motiv od koga prosto vrvi Filipovićeva poezija. "Kobna suza iz sestrinskog oka...", kako bi to rekao pesnik. "Nije lako neljubljen umreti"… Pesnik žali sam život, nemoćan pred smrću, propašću, nepravdom i žali za jednim starim carstvom koje je smatrao plemenitim, veliča žensku lepotu, žensku patnju, bol za izgubljenim sinovima i muževima. Obraća se gradovima, crkvama, rekama, poljima na kojima se bila bitka - kao da su živa bića, jer za njega ta mesta odišu krvlju, prkosom slabijeg, ali dostojanstvenog i u porazu. Po njemu "zvezde pesmu zapevaju staru", "noć miriše; mesec snuje tajne", "stare pesme mrtve zvezde slave". Filipovićevua poeziju krase sve vrline srpskih narodnih epskih pesama, očito da je iz nje proistekla, inspirisana desetercem, tradicionalnim vrednostima, "čojstvom i junaštvom", ali i prethrišćanskom mitologijom, vilama kao sestrama ratnika koji su sinovi zmajeva.

            "Sada te zdravi sloboda, kupljena krvlju mog roda." To je pesnikova poruka i opomena svima nama danas, nama koji imamo mnogo snova. Naši preci su vekovima sanjali samo jedan san - da nas, svoje potomstvo oslobode ropstva. Oni su uspeli u tome, svoj uspeh su platili krvlju svojom i krvlju svoje dece, a čini se da se to danas tako lako zaboravi. Pesme "Bulkina tuga" i "Srušeni oltari" predstavljaju pesničko osvešćenje, priznanje da mnogi potomci tih velikih ljudi - nisu zaslužili blagodeti zbog kojih su se njihovi preci žrtvovali. Sa druge strane, pak, "Krvave strune" su pesma kojom se pesnik obraća onima drugima - koji to umeju da cene. "Seljaci su skromni bili, sad su slični bogovima", stihovi su iz pesme "Večna slava, sunca naša", kojima pesnik odaje najveće moguće poštovanje svom rodu. 

            "Odlazak ždralova", "Čempresi stari", "Starinski zvuci" i "Priča starine" su pesme koje bi trebalo da se nalaze u svakoj ozbiljnoj antologiji srpskog pesništva. "Prolećna tuga" je rilkeovski primer kako iz pesme veje tuga, čak i kad je radostan događaj posredi. Zanimljive su, u tematici Kosova, pesme "Snovi Hajkunini" i "Marko i Arapka devojka" u kojima se slave ljubavi srpskih ratnika i turskih devojaka.

            S obzirom da smo svedoci vremena u kome je sve izmereno, definisano, analizirano - a samim tim dobrim delom i obesmišljeno, tako je, danas, i rodoljublje nešto čije je značenje bitno drugačije od vremena u kome je živeo Dragoljub Filipović, što moramo imati na umu kada čitamo njegovu poeziju.

            Knjiga „Sabrane pesme“ Dragoljuba J. Filipovića je zajedničko izdanje Društva srpsko-rumunskog prijateljstva „Riznica - Lužnice“, Udruženja književnika Srbije, Saveza Srba u Rumuniji, Grada Kragujevca i „Dnevnika“ Novi Sad, a priredio ju je poznati novinar, književnik i publicista Svetomir Madžarević. „Sabrane pesme“ su Dragoljuba J. Filipovića učinile ponovo aktuelnim među današnjim ljubiteljima poezije.

MojaKritika: Emil Živadinović, 26/01/2010; Naslov knjige: Sabrane pesme; Autor: Dragoljub J. Filipović; Izdanje: Riznica - Lužnice, Udruženje književnika Srbije, Savez Srba u Rumuniji, Grad Kragujevac, Dnevnik Novi Sad, 2010; CIP – Biblioteka Matice srpske Novi Sad; ISBN 978-86-7966-027-5; COBISS.SR-ID 240754695