MojaGalerija: Vladimir Ranković – Tuđi prostori („Živi li čovek od iznutra ka spolja ili od spolja ka iznutra?“ Instalacija – sedam drvenih silueta, fotografije, svetlo, muzika (autor Nikola Cvetković); H ≈ 240 cm / W ≈ 560 cm, 2006-2007); MojaKritika: Emil Živadinović, 03/07/2009

San je ostvaren, obistinilo se ono što su vladari, masonerija i sanjari vekovima želeli (stvar je tumačenja) – Vavilonska kula je ponovo sagrađena! Simbolički, metaforički, ne i bukvalno. Danas, u XXI veku, izgradnja objekta koji dopire do oblaka je jedna tehničko-građevinska stvar, već viđena u Americi, Kini, Japanu, Maleziji, Dubaiju, Evropi. Međutim, jezička barijera među ljudima se održala, vekovima je bila uzrok nerazumevanja i nesporazuma, a znanje se nije moglo prenositi. Sve do ovih dana, čini se... Zato što već danas, aplikacija "Google prevodilac" omogućava svakom pojedincu na svetu, nije važno bogatom ili siromahu, da pritiskom na dugme svog kompjutera ili mobilnog telefona – besplatno prevede bilo koje reči na bilo koji jezik! To praktično znači – jezička barijera više ne postoji! Vavilonska kula je ponovo sagrađena!

            Istina je da još uvek "Google prevodilac" ne funkcioniše savršeno, ne prepoznaje svaku reč, frazu, idiom, ne prepoznaje pojedine glagolske oblike pri prevođenju sa / na srpski jezik, ili neke druge jezike koje koristi mali broj ljudi na svetu. Ipak, verujem da će u budućnosti trenutni tehnički problemi biti otklonjeni i da će "Google prevodilac" raditi mnogo bolje. Pozdravljam, suština je ostvarena! Čak i kada "Google" ne prevede baš svaku reč, letimičan pogled na preveden tekst će nam omogućiti da razumemo nešto što je prvobitno napisano na nepoznatom jeziku!

            Takođe, internet i mobilna telefonija još uvek nisu dostupni svima, ali je za očekivati da će se broj ljudi koji koristi savremenu tehnologiju povećati u budućnosti. Sa druge strane, pak, verovatno već danas većina ljudi u Sjedinjenim Državama i Evropi koristi tehnologiju kojom se može pristupiti aplikaciji "Google prevodilac".

Dakle, ljudsko društvo je ponovo sebi sagradilo Vavilonsku kulu, i to ne zahvaljujući Crkvi, već zahvaljujući tehnologiji i napretku!

Vavilonska kula je danas na nebu, iznad oblaka, veća je nego u vreme Nimroda, stamena. Zamišljam da izgleda poput nekog velikog poslovnog centra. Ljudi su nasmejani, nose odela svih boja, diskretni mikrofoni su im zakačeni za kravate, a u ušima imaju postavljene mini-slušalice. Tu su ljudi svih boja, rasa i jezika, svako ponaosob govori svojim maternjim jezikom, a svi ga razumeju, jer putem mini-slušalica u svome uhu dobijaju simultani prevod.

U međuvremenu, "Google prevodilac" je usavršen, napredovao je u toj meri da prepoznaje svaki jezik na svetu, sleng, gramatiku, dijalekte. Nije neophodno da se tekst mora kucati putem tastature, zato što "Google" raspoznaje glas. Mikrofoni su povezani sa globalnom mrežom (Internet će evoluirati u Earthnet), softver prepoznaje signal / jezik i prevodi ga na bilo koji drugi jezik, a slušalice u našim ušima nam koriste da to čujemo.

U Vavilonskoj kuli današnjice nije važno ko si, šta si, odakle dolaziš, kojim jezikom govoriš – zato što te svi razumeju i ti razumeš svakoga! Briljantna knjiga koju si napisao više nije inferiorna niti nedostupna ljudima širom sveta samo zato je napisana na srpskom ili svahili jeziku, ona je sada dostupna svima koji govore engleski, francuski, nemački, španski, ruski, kineski. Naučni radovi objavljeni na stranom jeziku su ti dostupni, aktuelne informacije objavljene na nemačkom ili francuskom su ti razumljive. Sada je sve na svetu napisano na tvom jeziku! Možeš poslati mejl svakome, Englezu, Kinezu, Rusu, možeš pisati indijskim, kolumbijskim, islandskim novinama na svome jeziku i urednik će moći da pročita tvoje pismo... Ti si konačno građanin celog sveta, a ceo svet je tvoja domovina...

Vavilonska kula je sagrađena ponovo, u tišini, dostojanstveno, bez pompe, niko nije ni primetio da je sagrađena, a postoji u svakoj kući, svakom stanu, svuda gde postoji telefonska utičnica, kablovska televizija ili gde dopire signal za mobilne telefone... Svi smo, neosetno, postali stanovnici Vavilonske kule, a još to ne znamo, još sanjamo o njoj...

A ko zna, možda smo i Hram ponovo sagradili, a da to još uvek ne znamo...

Moja galerija: Bojan Otašević (takođe Jumbin učenik), 2008  – ccbs, litografija 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2009.

          

Jedina (zajednička! – moja ruka je na njegovom ramenu) fotografija koju imam a na kojoj se nalazi i Mioljub Ignjatović – Jumba.

Moja galerija & kritika: Emil Živadinović, 2009.

 
Istorija.


Arena.


Tvorci MojeKritike.


Ovo je Srbija.

Turneja „Somewhere Back In Time“ grupe Iron Maiden, srećom po nas željnih istorije, nije zaobišla Beograd. Šta reći o koncertu – u dve reči – fantastičan događaj. Sve mi je bleštavo prošlo kroz glavu tokom tih nezaboravnih par sati vremena – istorija, ideali, neostvareni snovi, ratovi, ratnici, ponos – kao da je najbolje i najsjajnije i najnedosanjanije isplivalo sa dna ispod ledenog brega moje podsvesti dok sam bio svedok jednog od najvećih bendova u istoriji i heroja – za mnoge većih od onih antičkih. Svi porivi koje ljudska psiha može da potera iz svih džepova duše kao da brzinom prosvetljenja izlaze putem glasnih žica, dok hiljade fanova sjedinjava svoje duše i svoj glas u jedno.

Ne bih mnogo govorio o samoj izvedi i koncertskom nastupu, koga to zanima – zasigurno je pročitao negde drugde, tu si i novinski komentari, i "youtube" itd. Tek informativno bih pobrojao (za one koji ih vole a nisu bili tada i tamo) da su izveli Aces High, Two Minutes to Midnight, Rime of the Ancient Mariner, Powerslave, Children of the Damned, Run to the Hills, Hallowed Be Thy Name, The Number of the Beast, Phantom of the Opera, Sanctuary, Iron Maiden, Wrathchild, The Trooper, Wasted Years, Fear of the Dark i The Evil That Men Do, dakle stare stvari.

Radije bih govorio o pokretačkoj sili koju ovaj moćni bend pronosi celim svetom, inspirišući sve generacije da iznova sanjaju. Energija koja nije ni kinetička ni mehanička (ni ona treća ili četvrta), gotovo da može da se opipa, materijalizuje, doživi i oseti, samo tokom jednog nastupa Iron Maidena. Trebalo je biti tamo, sve je što mogu da kažem onima daleko brojnijima od nas koji smo imali makar to parče privilegije da za vreme svojih malih i vrednih života budemo svedoci. Svedoci postojanja velikog benda koji je, u mojim ušima, sjedinio muziku pakla i muziku raja.

Nije isto slušati o nekom događaju i učestvovati u njemu, makar i kao posmatrač. Biti parče istorije, jedan atom piramide u Gizi, neuporedivo je više nego biti turista sa fotoaparatom koji će uslikati piramidu. Jer, i taj atom je deo božanskog, a taj turista je samo božije delo, ali ne i njegov deo. Sam sam za sebe postao deo sveta, vremena, istorije, muzike, samim tim što sam dva puta u životu video i čuo svojim očima i ušima nešto što je za mene najpribližnije bogovima, barem onima koji su hodali zemljom. Iron Maiden.

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008 – Vizionar, litografija, 50x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2009.

Monografija "Lužnice kroz vekove" je svojevrsno žitije jednog malog sela u Šumadiji, napisano na 400 stranica! Knjiga predstavlja značajno etnografsko izdanje, a, prirodno, naročito je zanimljiva onima malobrojnima koji i dan-danas žive u Lužnicama, ali i onima daleko brojnijima, a čiji su koreni upravo u Lužnicama (gde pripada i autor ovog teksta).

Lužnice je selo u okolini Kragujevca, prema Topoli, pored starog puta koji vodi za Beograd. Prema poslednjem popisu (2002), tek negde oko hiljadu ljudi živi u Lužnicama. Po mnogo čemu, tipično šumadijsko selo.

U knjizi su brižljivo i sistematski predstavljene prirodne odlike naselja, geografski položaj, mape, istorijski podaci, te rodoslovi svake pojedinačne porodice iz Lužnica. Za pohvalu je ogroman trud koji su Sveta Madžarević i Golub Lazarević zasigurno uložili ne bi li prikupili podatke, te iscrtali porodična stabla za bezmalo stotinu porodica, jednom grančicom označivši svakog pojedinačnog Lužničanina (ili njegovog potomka bilo gde u svetu) tokom poslednja 2-3 veka!

            Autori, čiji rad na ovoj monografije ukazuje i na zaljubljenost i na fanatizam, su se potrudili da prikažu svaki dokument koji im je bio dostupan: protokole kršenih Lužničana iz pretprošlog veka, podatke o izgradnji crkve 1873. godine (koliko je svaki ponaosob Lužničanin priložio dukata za izgradnju!), podatke o svim sveštenicima koji su ikad službovali u Lužnicama, raspoložive fotografije svih viđenijih Lužničana (i ljudi poreklom iz Lužnica) iz prošlosti i sadašnjosti (generala, lekara, umetnika, ratnika – solunaca, političara, prosvetitelja), ali i sasvim običnih ljudi, popis svih Lužničana stradalih u balkanskim i svetskim ratovima. U monografiji se mogu naći i zapisi o novijim događajima, npr. o obnovi zemlje nakon rata, o tome ko je sve bio "skojevac", ko se opismenjavao nakon II svetskog rata, te ko se isticao u akciji opismenjavanja, ko je otimao žito narodu, itd. Čak su oštampane i pesme lužničkih osnovaca koje su nagrađene tokom prošlog veka na školskim takmičenjima, fotografije sa seoskih svadbi i drugih brojnih narodnih skupova. U knjizi ima i značajnih informacija o lužničkim radioamaterima, tu su i navijačke pesme posvećene seoskom fudbalskom klubu, podaci o rekordima Lužničana u voćarskoj proizvodnji, pisanju drugih (pa i stranaca) o Lužnicama i Lužničanima...

Nije izostao ni spisak aktuelnih lužničkih majstora i zanatlija, te detaljnih informacija o streljačkoj družini i lovcima. Naravno, tu su i brojne anegdote o Lužničanima, zanimljivi događaji iz prošlosti, razne misterije i nerazjašnjeni slučajevi i fenomeni, crna hronika, narodna predanja, običaji, životopisi mnogih znamenitih ljudi poznatih širom Srbije (i šire), a koji imaju lužničko poreklo.

Ovakva knjiga mora nagnati na razmišljanje. Šta to znači imati svoje korene? Šta to znači pripadati negde? Kakva je draž te već mitske, ali i često iskrivljeno predstavljene povezanosti čoveka i zemlje?

U meni, lično, podatak iz ove monografije, da se moj direktni predak, pra-pra-pra... pradeda naselio u Lužnicama 1710. godine, te da od tada imam mogućnost da pratim svoj rodoslov, stvara osećaj da postoji makar jedna tačka na planeti Zemlji gde uvek mogu imati azil. Sama činjenica da postoji prostor u kome je moja krv tekla 300 godina unazad, stvara u meni osećanje pripadnosti tom prostoru i ljudima koji žive tamo. Osećaj vezanosti pojedinca za parče prostora, zemlje na kojoj je ponikao je osećaj krajnje lične prirode, kao što su lične i nekontrolisane ljudske emocije i strasti. Smatram da se odnos koji pojedinac gaji prema svojoj rodnoj zemlji može donekle porediti sa prijateljstvom, zaljubljenošću, ljubavlju...

Kamo lepe sreće da svako selo u Srbiji ima svoga Svetu Madžarevića i svoga Goluba Lazarevića, nekoga ko bi mu posvetio zapise i rodoslove za večnost. Kako vreme bude prolazilo, tako će etnografska publikacija "Lužnice kroz vekove" za buduće generacije predstavljati sve veću vrednost, te će se zasigurno razmišljati i o novim i dopunjenim izdanjima. Jer, koreni (pa i "Koreni" Dobrice Ćosića) se vezuju za pojedinca, a svaki pojedinac, pre ili kasnije u životu, seže ka tim istim korenima, ka parčetu nekog svog prostora. S obzirom na broj potomaka Lužničana i njihovu rasutost po belom svetu, s obzirom na sve veću ljudsku usamljenost koju diktira sadašnji način života, i s obzirom na mitsku vezanost čoveka i zemlje, ova knjiga će vremenom postati relikvija u rukama njenih nostalgičnih vlasnika, koji će tek zahvaljujući njoj imati predstavu ko su i odakle potiču...

Moja kritika: Emil Živadinović, 2009; Naslov knjige: Lužnice kroz vekove; Autori: Sveta Madžarević, Golub Lazarević; Godina objavljivanja knjige: 2009; Izdavači: Istorijski arhiv Šumadije u Kragujevcu; Grad Kragujevac; Udruženje zavičajaca "Karađorđev put", Lužnice; "Petrobanat", Stara Moldova; Autori; ISBN 978-86-7966-022-0

A Mejdenu hvala što je i nama starijima od 30, 40 godina vratio, makar i na kratko vreme, deo energije koju smo nosili pre 10 ili 20 godina i učinio da se ponovo osetimo mladim i sposobnim. Četiri generacije, ako ih tako mogu najuslovnije nazvati, bilo je prisutno među više od 18000 ljudi na Beogradskom sajmu, tog 14.03.2007. godine. Prvu generaciju čine ljudi starosti između 40 i 50 godina, neki su još uvek sa dugom kosom, a neki bez kose a sa repovima, što bi se reklo okoreli rokeri i bajkeri. Drugoj generaciji lično i sam pripadam, ljudi oko tridesete godine života, koji su išli u osnovnu školu dok je Mejden prašio planetom, tu generaciju pretežno čine podšišani rokeri koji rade po gvožđarama, građarama, fakultetima, domovima zdravlja, Zastavi i sličnim kolektivima. Treću generaciju čine studenti i svršeni srednjoškolci, mladi ljudi koji u vreme oktobarske polurevolucije još nisu ni stasali. A četvrta generacija, za mene lično najprijatnije iznenađenje – klinci od 14, 16, 17 godina, srednjoškolci, oni koji se nisu ni rodili u vreme koje pripada Mejdenu i heavy metalu. Samo otkriće da svi ti klinci, ne samo da su uopšte čuli za Iron Maiden, nego ih i slušaju, nose po gradu Iron Maiden majice, baš kao i neki drugi klinci pre 10 ili 20 godina, za mene je bilo fascinatno. Jer, koliko sam ja imao prilike da se uverim, nove generacije nemaju izgrađeni odbrambeni mehanizam prema poselima njihovih đeda, pevaljkama, folkotekama, pištoljima i slično. Samo fizičko postojanje drugih klinaca koji slušaju Iron Maiden, GNR i ostale veterane me tera na pomisao da još uvek nije sve izgubljeno.

U društvu koje je prethodna vlast ("režim Slobodana Miloševića"), ako baš ništa drugo ne može da joj se stavi na dušu (ratovi, stradanja), pokrala za više milijardi evra koje je i bukvalno džakovima tokom devedesetih godina XX iznela na Kipar. U redu, dogodilo se, istorija je zabeležila, ali podatak pred kojim staje mozak je da samo jedna slabo gledana i u narodu omražena televizijska stanica (B92, Insajder) pokušava da sazna ko je i kako izneo koliko para i da utvrdi postoji li neki mehanizam da se te pare vrate u zemlju, a počinioci kazne. Ne zanima nikoga, ni vlast, ni opoziciju, ni tužilaštvo, ni pravosuđe, ni medije, a ponajmanje "građane". Neću u ovom tekstu da tražim ni uzrok ni posledice ni da nudim kakvo psihološko tumačenje niti vlastito viđenje. Prosto, zdrav mozak staje pred samom činjenicom da niko ne reaguje, da nikoga ne zanima, da su baš svi namireni ili nezainteresovani u celoj priči.

U navedenom televizijskim emisijama izneti su dokazi da su ljudi iz tadašnje Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice iznosili državne pare iz zemlje i prebacivali ih na privatne račune po inostranstvu. I ponovo zdrav mozak staje pred dvema činjenicama, prvo da su mnogi od tih ljudi na slobodi i da i dalje žare i pale demokratskom zemljom Srbijom, i drugo da nova demokratska vlast ne da ih nije proglasila za jeres, spalila na lomači, lustrirala i krivično gonila, nego sa njima i danas deli vlast (odgovornost, kako se to kaže). Ponovo pitanje: zar je moguće da su baš svi namireni?

U kakvom mi to društvu živimo? Zar je moguće da jedino jednu privatnu televizijsku stanicu u Srbiji (B92) zanima ko je i zašto ubio premijera Zorana Đinđića? Zar je moguće da su profesionalne ubice ubile premijera, a da nije bilo naručioca posla? Nije li šarlatansko zvanično tumačenje da su specijalci i Legija (vojnici koji samo znaju da primaju i izvršavaju naređenja) na svoju ruku ubili predsednika Vlade svoje zemlje, a da im niko nije izdao takvu instrukciju, nego su se samoorganizovali? I ponovo zdrav mozak staje, da li su svi jedva dočekali smrt Zorana Đinđića, pa stoga ćute, ili su svi na neki način namireni, pa stoga nikoga i ne zanima?

U kakvom mi to društvu živimo? Veronauka se u XXI veku vratila u osnovnu školu promovišući sistem vrednosti iz XIII veka, a desi se i da neki pop (ne daj bože, vladika) siluje dečaka ili tuče decu nekom gvođžurijim po licu. Ja dignem spomenik pokojnom ocu i zovem sveštenika da ga osvešta, a on mi kaže: "Dok ga ja ne osveštam, ne vidi se od gore" (ponovo da naglasim, u XXI smo veku). Ili za parastos, dođe neki drugi pop – "predstavnik Boga na zemlji" (neki Pantić iz Kragujevca), omaja nešto pet minuta i posle mi egzaktno kaže: 2650 dinara (ne znam koliko je to u evrima po kursu iz oktobra 2003. godine)... Došlo mi da mu tražim fiskalni račun...  Za mene je neprihvatljiva sintagma "kakav narod, takvi i popovi, a kako je narod loš, tako ne može ni sveštenstvo da bude bolje". Onaj ko se usuđuje da na zemlji zastupa lično Gospoda Boga i uživa privilegije takvog položaja (poštovanje i puni zamrzivači) ne sme da ima karakter šibicara. Čast izuzecima i pravim vernicima među sveštenstvom.

U kakvom mi to društvu živimo? Pitam se, kako je moguće da se svaka crkva u Srbiji zida po sto godina, večito se skupljaju prilozi, večito neka fama i nikako da se neki objekat sazida, a popovi koji mahom imaju po sto kila i visok krvni pritisak (zbog posta, verovatno) voze džipove i šalju decu na školovanje u Ameriku? Zašto vlast u XXI veku ne reaguje, pitam se, jer ja kad kupim žvaku na kiosku – dobijem fiskalni račun da sam žvaku platio, pa zašto onda i popovi ne bi meni izdavali fiskalne rečune za sve što mi urade: opevaju mrtvog oca, osvete vodicu pred Uskrs ili slavu, ili ne znam bilo šta??? Našlo bi se neko tehničko rešenje kako to izvesti, siguran sam. Ne kažem da bi država trebalo da Crkvi oduzima te novce niti da im lupa PDV, ne bi im trebalo uzeti ni jedan dinar (kaže narod oteto–prokleto, Crkva to najbolje zna), ali bi se u svakom trenutku znalo koliko je para prihodovala crkva, i siguran sam da bi se, ako ništa drugo, svi verski objekti koji se grade decenijama završili za godinu dana... U kakvom mi to društvu živimo, kad i meni takve stvari bodu oči?

U kakvom mi to društvu živimo? Neka se svako seti naših pozantih narodnih izreka, onih kojima se deca uče. "Nije grehota srknuti iz punog čanka". "Nije lopov onaj koji ukrade, nego onaj koga uhvate". "Malom lopovu se skida glava, a velikom kapa". Pred svim tim narodnim izrekama zdrav mozak staje. Umesto da se deca uče tome da ne treba krasti, da je sramota krasti, da ne postoje veliki i mali lopovi, nego da postoje lopovi i da postoje pošteni ljudi, da je krađa i nečega male materijalne vrednosti takođe krađa i da svaka krađa treba da bude sankcionisana, generacije se podučavaju podvali i promovisanju sitnog lopovluka. Ta pojava je, nažalost, deo karakterologije našeg društva, svima je poznata takođe ona narodna "utopio se pop što nije dao ruku"...

U kakvom mi to društvu živimo, najuopštenije se pitam? A primera koji iniciraju ovo pitanje je bezbroj...

U istoj emisiji na televiziji koju gleda dva do tri miliona ljudi gostuju, pod budnim okom nevaspitane voditeljke: jedan političar ("propali" – nije na položaju, a drzak i rečit, oštro kritikuje i večito proziva nekog, zaboravljajući pritom da je godine i godine proveo u poziciji, a na svaok pitanje odgovara drugim pitanjem), jedna pevačica popularne muzike (koja se vrlo dobro razume u sve što tišti "narod" i čini sve za taj isti "narod"), jedna zgodna i uspešna u svom poslu mlada devojka (raspoložena, neobrazovana, ali sa čvrstim principima, višedecenijskim uskustvom i pogledom na svet), jedan fudbaler (kompetentan sagovornik u svemu, odeven kao da će da peva na audiciji u Trsteniku), jedna manekenka, jedan homoseksualac i jedan poznati psihijatar ili analitičar nečega. I svi oni zajedno, takvi kakvi jesu, čine srpsku elitu. Elitu. Oni su bitni u državi i za državu, njihovi problemi se tiču svih, a problemi običnog čoveka se ne tiču nikoga. I svi oni, da se sastave nisu pročitali jednu knjigu od vremena pada berlinskog zida (osim možda onih knjiga koje su sami napisali), veliki su intelektualci i poznavaoci svega i svačega, kritičari, teoretičari i demagozi, a najčešće pratični (kao "praktična žena") i pragmatični. Oni – ta vrsta elite, imaju viziju razvoja svog naroda i države, ekonomske perspektive, evroatlantskih integracija, a da pritom još nisu ustanovili ko je gde šupalj...

Takvoj eliti i njihovoj velikoj medijskoj zastupljenosti najviše se raduju oni koji žele nešto naše: našu teritoriju, naše organe, jetru, bubrege, naše resurse, nas kao jevtine radnike, nas kao tržište kome se može prodati bilo šta, nas kojima je dobar svaki lider koji ne zarati ili koji neće nikome da se zamera, nas kao nezaiteresovane za bilo šta nas se ne tiče lično i danas, itd .

Ali, oni krivi, oni koji čine našu "kvazielitu". Kriv je prost svet. Prvo, zato što je on sam rodio takvo nešto, a drugo, zato što ne ume da kaže: Ja to ne želim.

Neka se zapita svako ko ima više od trideset godina života, a sedne uveče ispred televizora da gleda jednu takvu emisiju: Kad sam poslednji put igrao fudbal sa ortacima iz škole? Kad sam poslednji put vozio bicikl? Kad sam izveo suprugu na večeru poslednji put? Decu u bioskop, na predstavu? Kad sam jednostavno šetao pored reke? Sedeo na klupi koju volim? Popio piće u nekada omiljenom kafeu? Kad sam poslednji put pročitao knjigu? Igrao preferans sa starim društvom? Umesto toga, sedim ispred televizora i satima gledam ovo smeće...

 

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008: Nesanica L, algrafija 100x70cm; Moja kritika (autorski tekst): Emil Živadinović;

            Ne znam da li bilo koja država na svetu u svojoj zakonskoj osnovi ima "Zakon o predizbornim obećanjima"? Ukoliko nema – utoliko bolje – možda je to jedinstvena prilika da nešto ponudimo svetu, da civilizovani svet u nečemu počne da se ugleda na nas, da Srbija postane primer organizovanog društva. Zvuči jednostavno, a samim tim i teoretski moguće. Dakle, trebalo bi da naša čuvena Narodna skupština izglasa "Zakon o predizbornim obećanjima" (u daljem tekstu Zakon) i da njime reguliše određene norme političkog ponašanja:

1) Obrasce, formulare koje će u pisanoj formi popuniti i dostaviti u Arhivu Izborne komisije svaki pojedinačni kandidat za odbornika, poslanika ili bilo šta drugo;

2) Obrasce, formulare koje će u pisanoj formi popuniti i dostaviti u Arhivu Izborne komisije svaka stranka ili grupa građana koja se kandiduje na izborima. Te obrasce bi u ime stranke trebalo da popuni i potpiše predsednik stranke;

3) U već pominjanim obrascima i za pojedince i za stranke treba da bude jasno definisano šta su predizborna obećanja, tj. šta će pojedinac, odnosno politička stranka uraditi u definisanim vremenskim periodima – mesec dana, tri meseca, godinu dana, četiri godine i slično (u slučaju izborne pobede);

4) Stranka treba u svom formularu da definiše i ko su potencijalni koalicioni partneri u budućoj vladi, a koje su joj druge stranke apsolutno neprihvatljive za koalicionog partnera u budućoj vladi;

5) Stranka treba da u formularu, odnosno obrascu upiše imena ljudi koji će zauzeti ministarska radna mesta u slučaju da ta ista stranka formira određena ministarstva. Naravno, nedopustivo je da se u formular upiše, npr. Petar Petrić – naš kandidat za ministra. Mora se upisati i na koje ministarstvo puca Petar Petrić, npr. kandidat za ministra za dijasporu. Iz razloga da Petar Petrić pošto-poto ne bi postao ministar, makar i vera, to se mora sprečiti;

6) Zakon mora da predvidi i kaznene odredbe za neispunjena predizborna obećanja. Ako neki političar predizborno obeća da će, npr. u svom mandatu za četiri godine izgraditi auto-put, zatim bude izabran za ministra, pa u predviđenom, obećanom vremenskom periodu taj auto-put ne bude izgrađen, to bi Zakon morao da tretira kao krivično delo i da predvidi adekvatne kazne – od zabrane daljeg bavljenja politikom za počinioca, pa do zatvorske kazne.

            Ako bi takav Zakon postojao, glasači – građani – ili šta već… bi znali za koga glasaju i za šta glasaju, ne bi bilo laži niti prevare. U nekoj Utopiji, možda…

Šalu na stranu, laički posmatrano, razumem da neko dobije takvo prizanje za otkriće DNK,  života na Marsu, novih zakona kvantne fizike, za izuzetni doprinos u medicini, razmem da pisci formata Singera, Foknera, Andrića, budu nagrađeni za životni rad. Ali, na isti način nagrađivati neke političare, lutke-marionete, koji nečiju volju sprovode u politiku, mislim da je nedostojno ideje Alfreda Nobela. Marti Ahtisari, mirotvorac... 1999. godine je posredovao u potpisivanju mira Srbije i NATO pakta, ali tu su reči "mir" i "mirovana uloga" samo eufemizam za kapitulaciju Srbiju. 2007. godine je bezuspešno i nametljivo pokušao da posreduje između Srbije i Kosova (koji u tom trenutku nisu ratovali!) i ponudio neko rešenje koje je bilo u interesu samo jedne strane. Ne znam kakvu je ulogu imao u drugim "mirovnim"procesima po srećnim predelima planete, ali ovo doživljavam kao jednu očiglednu devalvaciju sistema vrednosti današnje civilizacije.

            Kada je Doris Lesing 2007.godine dobila Nobelovu nagradu za književnost, pod utiskom njenom romana "Peto dete", pitao sam se, zar je moguće da danas ne postoji pisci formata Žida, zar je moguće da tek prosečni, solidni, osrednji autori ponesu takvo priznanje? Zar je moguće da se veliki više ne rađaju? Istu dilemu sam imao i 1991. godine kada je Nadin Gordimer takođe dobila Nobelovu nagradu za knjiženost, kao nagradu za svoje dugogodišnje pisanje o nepravdama belaca prema crncima u Južnoj Africi, koja je tada stekla nezavisnost. Mada, po meni, ono što je ona pisala u "Dva metra zemlje" nije prići ni "Čiča Tominoj kolibi" Harijet Bičer-Stou, valjda reperu za nepravdu te vrste. Nobelova nagrada u službi visoke dnevne politike? A iskreno, čudno mi je i da se u nekim prikazima knjiga, npr. Mario Vargas Ljosa najavljuje kao budući nobelovac (bez obzira na nesumnjiv kvalitet)...

            Kao da više nema velikih ni u čemu. Nije adekvatno za poređenje, ali nekada su za Crvenu Zvezdu igrale prave fudbalske zvezde, a danas, na istom terenu, pred istim tribinama i istom publikom igraju neki ljudi koji nemaju previše dodira sa fudbalom. Kao da se veliki više ne rađaju...

– nipodaštavajuća – sprovodi je konkurencija (primer: književni kritičar se svom svojom ljudskom i moralnom žestinom obrušio na dobru knjigu – razlog – ljubomora, zloba, možda i novčana naknada),

– sponzorisana (primer: izdavači na sva zvona hvale svoja izdanja, muzička, filmska, knjige, bez obzira na njihovu stvarnu umetničku ili bilo koju drugu vrednost),

– promotivna (primer: političke organizacije preko svojih medija veličaju svoje predstavnike i kandidate – retko kada ideje za koje se bore)

            Neoboriva činjenica je da živimo u svetu lažne kritike:

– Licemerje odgovornih, političara i politike (besmisleno trošiti reči na npr. razna predizborna obećanja, prostačina i siledžija se naziva "čovekom iz naroda"...),

– neverodostojnost informacija koje narod dobija (setite se RTS-a),

– neprincipijelnost, nepravda i potkupljivost (Kosovo, Gruzija),

– nepostojanje realnih kriterijuma za izbor npr. bilo koje književne nagrade, umesto toga postojanje sujetnih klanova...

– akademici po partijskom ključu kao inspiratori ratova...

            Sve ovo u mojoj zemlji za posledicu ima izostanak moralnih orijentira i nepostojanje elite, ili postojanje jedne paraelite, vođene isključivo interesima ličnog bogaćenja.

Ne borim se za uspostavljanje nekog novog poretka sveta. Moja misao je moja kritika...