MojaGalerija: Emil Živadinović, Nadljudski betonski blokovi Bosanske piramide Sunca u Visokom, Bosna i Hercegovina, april 2010.

MojaKritika: Emil Živadinović, jul 2010.

            Nikada jedan čovek nije sa toliko strasti, odricanja i žrtve tražio Atlantidu, kao što je to činio pukovnik Persi Harison Foset (Persy Harrison Fawcett) u periodu od 1906. do 1925. godine. Te godine je proveo po bespućima i džunglama Južne Amerike, što po zadatku koji mu je poverila britanska vojska – markiranje međudržavnih granica usred džungle, a što po istraživačkim ekspedicijama koje je sam organizovao. O svemu doživljenom je svojoj porodici u Engleskoj slao duga pisma koja su mesecima putovala. Mnogo godina kasnije, njegov mlađi sin Brajan Foset (Brian Fawcett) je ta ista pisma oblikovao u knjigu „Tragom Atlantide“ koja je vremenom postala kultna. Od tada, pukovnik Foset je ime koje vernici i istraživači Atlantide izgovaraju sa poštovanjem i divljenjem. Poslednja poglavlja knjige je dopisao Brajan Foset, a odnose se na potragu za pukovnikom Fosetom i njegovim starijim sinom Džekom (Brajanovim bratom), koji su nestali u džungli 1925. godine, tokom poslednje Fosetove ekspedicije.

            Zvali su ga "sanjar Foset", "mistik Foset"... Na žalost, Foset nije ostvario svoj san, kao što je Hajnrih Šliman (Heinrich Schliemann) ostvario svoj san otkrivši Troju, ali je njegova fanatična potraga na tlu Južne Amerike za dokazima o postojanju Atlantide dostojna divljenja.

            Osim potrage za Atlantidom ("uzvišeni mit čovečanstva" - Georges Poisson, 1949) knjiga predstavlja jedan od najboljih ikada napisanih putopisa i detaljno opisuje jedan neponovljiv prostor i jedno neponovljivo vreme, Južnu Ameriku s početka XX veka ("Nikada nisam vidio gore poput ovih. Doslovno me smrvila njihova grandioznost").  

            Knjiga je i sjajna karakterologija stanovnika latinske Amerike, Foset mnogo piše o mentalitetu i belih doseljenika i Indijanaca i crnaca i mešanaca, opisuje zverstva koja je evropski ološ počinio domorodačkom stanovništvu, te naseljavanje kontinenta početkom XX veka. Foset piše o biologiji i zoologiji Južne Amerike, o lokalnim legendama, mitovima i predanjima. Knjiga je i priručnik za preživljavanje u džungli – kako improvizovati lečenje, kako se treba ophoditi prema divljacima, kako se čuvati od zveri, insekata i zmija, kako prepoznati bolest i nevolju na vreme („Bijaše to zbog toga što nas je hvatala gluhoća, koju stvara glad“)...

            Foset u svojim ekspedicijama istražuje legende o postojanju „belih Indijanaca“ i traži jedan legenedarni izgubljeni grad u džungli. Brajan Foset navodi, govoreći o svome ocu, da „samo sanjari postaju istraživači, a samo istraživači postaju pioniri“. Lično, uvek ću se isto pitati: postoji li išta uzvišenije od otkrivanja nove zemlje, od istraživanja nepoznatog kontinenta? A pukovnik Foset je bio tamo, na pravom mestu i u pravo vreme – doslovno trčeći za svojim snom u vreme bez satelitskih snimaka i telefona, u vreme kada je zemlja bila još uvek neistražena. („Budući da sam u suštini bio istraživač i budući da me privlači svaka opasnost...“, „Nema te mašte koja bi mogla roditi viziju ravnu ovoj stvarnosti“, „Može li čovjeka išta više očarati negoli pronicanje u tajne prošlosti i rasvjetljivanje povijesti same civilizacije!?“) Da je bio i vizionar, svedoče njegove reči: „Matto Groso je najvećim dijelom nepoznat kraj. Koliko se zna, nije još nitko prodro u brdovita područja na sjeveru. Doduše, onamo su pošle mnoge ekspedicije, ali se ni jedna nije vratila. To je u svakom pogledu gadan kraj. Zapamtite moje riječi: pa ma koliko bile velike i dobro opremljene ekspedicije, koje će pokušati da ga istraže, nikome neće poći za rukom da ga istraži pješke. Tko zna: možda će za stotinjak godina taj posao obaviti strojevi za letenje!?“

            Foset je, iako je bio vojnik i pustolov, suštinski bio istraživač: „Bilo kako bilo, činjenica ostaje da se domaći i inozemni učenjaci, koji dobro poznaju Braziliju, slažu u tome, kako bi se jedino pretpostavkom o postojanju neke drevne i zaboravljene civilizacije mogla riješiti zagonetka porijekla pronađenih natpisa i impresivnih keramičkih predmeta“.

            Luis Spens (Lewis Spence), slavni naučnik i autor „Istorije Atlantide“ je bio Fosetov prijatelj, kao i ser Artur Konan Dojl (Sir Arthur Conan Doyle), pisac koji je svetsku slavu stekao zahvaljući svom junaku Šerloku Holmsu, ali i knjigama „Izgubljeni svet“ („Iščezli svijet“ u hrvatskim prevodima) i "Dubine Marakota" (priča o Atlantidi). Za mesto radnje „Izgubljenog sveta“ Dojl je iskoristio Fosetove opise Planine Richarda Franca, u okolini Matto Grosa.

            Po pitanju „kamenog idola poreklom sa Atlantide“, koga mu je poklonio ser Rider Hagard (sir Rider Haggard) Foset se pita: „Kakvog bi smisla imalo proizvesti falsifikat nekog antikviteta, o kojem nitko ne može stvoriti čak ni pogrešan sud?“ („Teško je zamisliti da bi neuki pustolovi mogli naprosto izmisliti opis kojega autentičnost tako verno potkrepljuju kiklopske ruševine, poznate danas golemom broju ljudi“).

Dragocena su i Fosetova opažanja i razmišljanja: o velikoj sličnosti Tibetanaca i bolivijskih Indijanaca, o tome kako Indijanci generacijama žvaću koku, radeći teške fizičke poslove – „čini se, da to djelomice omamljuje i same Indijance, pa su možda upravo zbog toga njihovi mozgovi tako tromi“; „Tiuhuanaco su sagradili pripadnici neke ljudske rase što je baratala s kamenovim blokovima kiklopskih razmijera... kad čovjek vidi te ostatke, nije mu teško povjerovati predaji, koja tvrdi, da su Tiahuanaco sagradili divovi“; „u Peruu i Boliviji ne prođe dan a da ne čujete kako ljudi pričaju o kakvu zakopanom blagu“; „kako li je čudno vidjeti brodove ovde, na krovu svijeta!“ (o jezeru Titicaca); „popovski duh, koji je zlobno uništio neizmerno dragocene istorijske dokumente Perua i Meksika“... „te ptice poznaju nekakvo lišće, kojega sok tako umekša stijenu, da ona postane mekana poput vlažne gline“ ... „Inke su se služile njezinim sokom da razmekšaju kamenje“... „Kakva li je šteta što su te rijeke izgubile svoje prvobitne indijanske nazive, jer su oni govorili o njihovoj ćudi! Tako se rijeka Acre zapravo zove Macarinarra, što znači Rijeka strijela“... „Pa ma kako bili dobro obrazovani, rijetki su među ljudima, što su jednom okušali blagodeti života u krajnjoj jednostavnosti, koji bi se vratili u izvještačeni život civilizacije“ ...„Prazovjerje najviše cvate upravo tamo gde se ljudski život najmanje poštuje“...

Iz  Fosetovih rukopisa se ne može zaključiti da je on bio čovek opsednut potragom za zakopanim blagom, ali o tome piše Aleksandar Palavestra u svom pogovoru knjige. Palavestra navodi podatak da se Foset, službujući u britanskoj vojsci na Cejlonu krajem XIX veka „duboko zainteresovao za budizam i utrošio je sve svoje slobodno vreme i novac uzaludno tražeći, uz pomoć neke tajanstvene mape, zakopano blago kendijskih kraljeva“.

Uzevši u obzir Fosetova već pomenuta prijateljstva sa Luisom Spensom, ser Arturom Konanom Dojlom, ser Riderom Hagardom, a zasigurno i mnoga nepomenuta, uzevši u obzir njegov značajan položaj u britanskoj vojsci i njegova lična poznantsva sa moćnim ljudima, čak i sa predsednicima država, možemo zaključiti da je Foset pripadao eliti svoga vremena. U poslednjim poglavljima knjige, Brajan Foset opisuje potragu za nestalim pukovnikom Fosetom u džungli, 1925. godine, te njegova navodna naknadna pojavljivanja na raznim mestima u džungli sa mnogo nepouzdanih dokaza i svedoka. Ali, veliko interesovanje za pukovnikom Fosetom, novinski naslovi toga vremena, te potonje organizovane potrage za njim, govore u prilog tome da: ili je Foset zaista bio na tragu nečega velikoga, ili je bio na znatno višem položaju u nekoj hijerarhiji, ili je imao značajno moćnije prijatelje nego što se to iz same knjige može naslutiti. Sem toga, od tridesetih godina prošlog veka, pa do Semira Osmanagića danas, mislim da ne postoji istraživač zagonetke Atlantide koji se, makar u nekoj referenci ne poziva na pukovnika Foseta i njegov rad.

Ono što iz same knjige čitalac može zaključiti, a da ne zna sve ove podatke, je da je Foset bio veliki istraživač, sanjar i vizionar dosledan svom snu, čovek britkog uma sa rezonom koji dovodi do zaključaka koji daleko prevazilaze prostor, vreme i količinu raspoloživih podataka.

Otuda ne čudi i što su, po njegovom nestanku, objavljene brojne knjige o njemu i potrazi za njim – Palavestra navodi primer knjige „Brazilska avantura“ (Brazilian Adventure, London, 1933) koju je napisao Petar Fleming, čuveni putpisac i publicista svoga vremena (inače brat Jana Fleminga, tvorca Džemsa Bonda!).

Spiritualna potraga za pukovnikom Fosetom verovatno i danas traje, za njim su tragali i tragaju brojni mistici i danas, a poznati su zapisi Džeraldine Kamins (Geraldine Cummins, The Fate of Colonel Fawcett, London, 1955)... Pukovnik Foset, vek nakon svog misterioznog nestanka, danas ima armiju sledbenika, stoga i ne čudi postojanje sajta za poštovaoce ovog velikog istraživača: The Great Web of Percy Harrison Fawcett...

MojaKritika: Emil Živadinović 2010; Naslov knjige: Tragom Atlantide – Ekspedicija Foset;; Autor: Persi Harison Foset (P.H. Fawcett); Naslov originala: Exploration Fawcett, By LT.-COL, P.H.FAWCETT, D.S.O., F.R.G.S. Hutchinson, Stratford Place – London; Izdanje u Srbiji (Jugoslaviji): AIZ Dosije, Beograd, 1991; Prevod: Konstantin Miles; Predgovor: Brian Fawcett; Pogovor: Aleksandar Palavestra; CIP – Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 903(309):001.5; ISBN 86-81563-17-3

MojaGalerija: Vladimir Ranković, 2008 – Putnik nad morem magle;

MojaKritika: Emil Živadinović, 25/10/2009.

            Naslov knjige čini se pretencioznim, neupućenima čak i neozbiljnim. Ozbiljni umovi vekovima dovode u pitanje i samo istorijsko postojanje Atlantide, a gospodin Luis Spens piše njenu istoriju! Ipak, stav čitaoca je da "Istorija Atlantide" čvrsto "stoji" na Zemlji, ne "na dve noge", već kao "ukopana", jer je teško naći neku nelogičnost / nedoslednost Spensovih tumačenja.

            "Istorija Atlantide", iako objavljena davne 1926. godine, nije izgubila na aktuelnosti, te je preporučujem svim "vernicima". U moru knjiga o Atlantidi ("uzvišenom mitu čovečanstva" - Georges Poisson, 1949), koje su pisali istraživači, naučnici, arheolozi, ali i zaljubljenici, posvećenici, vidovnjaci, pesnici, knjiga Luisa Spensa spada u one koje se izdvajaju ne samo studioznošću, već i kreativnošću u interpretaciji i zaključivanju. "Istorija Atlantide" je treća od četiri knjige koje je Luis Spens napisao na pomenutu temu. Autor je objavio i više značajnih knjiga o mitologiji, folkloru i okultnim pojavama, a radio je decenijama kao urednik brojnih uglednih novina u Škotskoj. Zanimljivo, razmenjivao je prepisku sa pukovnikom Henrijem Fosetom, poznatim istraživačem koji je i autor kultne knjige "Tragovi Atlantide", kao i sa ser Arturom Konanom Dojlom, legendarim piscem koji je svetsku slavu stekao zahvaljući svom junaku Šerloku Holmsu, ali i knjigama "Izgubljeni svet" i "Dubine Marakota" (priča o Atlantidi).

            S obzirom na opštepoznate prepreke na koje nailaze svi istraživači Atlantide – nedostatak konkretnih "materijalnih dokaza", fizičko nepostojanje samog kontinenta / ostrva, vremenska udaljenost Atlantide u nama nepojmljivoj prošlosti, Spens insistira na "inspiraciji", "nadahnuću" kao ključu za razrešavanje arheoloških problema. Jer, "analogija je oruđe inspiracije, a rezultati arheologije zavise od analogije". Kako god, Spensu ne nedostaju niti "inspiracija" niti volja u traganju za najvećom tajnom prošlosti. Za mene kao čitaoca je očaravajuća logika kojom se Spens rukovodi, tako da se čini da su svi zaključci na svom mestu, te se iskreno pitam, kako to da niko pre njega nije tako (čini se) lagano odgonetnuo drevnu misteriju.

            Spens promoviše svoju tvrdnju da se svako predanje, mit, zasniva na stvarnosti. "Šta je mit u svom istorijskom obliku? Zar on nije predanje koje se prenosilo pre ere pera?" Po Spensu, neverovanto je da primitivni ljudi kamenog doba, koji jedino brinu o goloj egzistenciji "izmišljaju" takve stvari poput imena bogova i njihov rat sa Titanima, te fantastičnu mitologiju. Po njemu, to je iskrivljeno sećanje na stvarne događaje koji su se dogodili u dalekoj prošlosti. "Narodna predanja pritiču u pomoć istoriji".

            A upravo to nedostaje mnogim drugim istraživačima Atlantide – kreativnost i logika. Jer, brojni autori su npr. zaključili da je za izgradnju Velike piramide u Gizi bilo potrebno posedovati značajna znanja iz astronomije. A za izgradnju neke od Piramida Sunca u Meksiku je bilo potrebno posedovati ta ista znanja. Zaključak mnogih autora – i jednu i drugu piramidu su gradili Atlantiđani, i to je dokaz da je Atlantida postojala?!? Tako, s neba pa u rebra, bez sistematičnosti, istraživači, slepo vođeni idejom u koju veruju, poput arapskih bombaša samoubica ili poljskih ili irskih katolika, na slične načine "dokazuju" postojanje mitskog kontinenta. Luis Spens ne spada u takve ljude, on naprosto nema nijednu "teoriju". Njegov rad je ozbiljan, autoritativan i reprezentativan čak i danas, bezmalo stotinu godina nakon objavljivanja knjige.

            Mene lično, Spens podseća na lekara iz prošlosti koji, koristeći samo toplomer i slušalice uspeva da postavi dijagnozu komplikovane bolesti, koja se danas određuje pomoću magnetne rezonance i uz podršku savremenih laboratorijskih analiza. Koristeći raspoloživu (u svoje vreme, dvadesetih godina dvadesetog veka) arheologiju, etnologiju, geologiju, uz komparativnu istoriju i mitologiju, Spens problemu pristupa na način koji se savremenim jezikom naziva multidisciplinarnim. I za razliku od brojnih drugih tumača Atlantide, Spens ne priziva u pomoć vanzemaljce, niti pokušava da Atlantidu mistifikuje više nego što je ona sama po sebi mistična.

            Najpre, Spens je obezdio pouzdane i svoje prevode Platonovih knjiga "Timej" i "Kriteja", "dokaze" postojanja Atlantide, s obzirom na ozbiljnost Platona. Jer, svaka knjiga o Atlantidi, od 5000 napisanih (podatak iz knjige Philipa Aziza), počinje Platonom i Solonom. S obzirom na to da svaki prevod odnosi nešto od autentičnosti originala, Spens ne veruje drugima i sam ponovo prevodi sa starogrčkog ključne odlomke.

            Istražujući mitove severnoameričkih Indijanaca, ali i raznih britanskih domorodačkih naroda, Spens je uvideo podudarnosti u mnogim mitovima. Ta podudarnost je takva da nikako ne može biti slučajna. Na obe obale Atlantskog okeana, ljudi su vekovima pričali praktično iste mitove! Spens navodi na desetine primera legendi i mitova o potopoljenim gradovima i kopnu, kao delu kulture predaka Velšana i ostalih britanskih domorodaca, ali i američkih Indijanaca. Mitovi su bukvalno isti – Sveto brdo, zazgraničenje kopna i mora – dolazi bog, bog ženi lokalnu devojku i stvara novu rasu, zatim dolazi poplava koja potapa poznati svet. To je siže svih tih mitova, koji se prosto dopunjuju, a verovatno da predstavljaju sećanje na jedan te isti istorijski događaj.

            Mnogo je takvih mitova, po raznim delovima sveta, praktično istih, a razlika je samo u tome što se bogovi zovu drugačije u različitim kulturama, u skladu sa lokalnim tradicionalnim imenima. U vezi sa tim, u svojoj knjizi "Atlantida u Americi" Spens je do u detalja razradio tezu da su Posejdon, Atlasov otac (iz grčke mitologije) i Kvecalkoatl (mitologija starog Meksika, Asteka, Maja) ista ličnost. Zanimljivo je i da, po legendama, bogovi u Evropu dolaze sa zapada, a u Ameriku sa istoka! Neoborive su činjenice da su Grci smatrali da bogovi i Titani potiču sa zapada, a da su američki Indijanci verovali da bogovi potiču sa istoka.

            Koliko je Spensu poznato, takvi mitovi nisu postojali, niti su se mogli čuti u sredozemlju, te stoga ni Platon nije mogao nigde ni da ih čuje. Dakle, ili je zaista priču čuo autentičnu istoriju Atlantide, ili je sve izmislio. Logički, čini se neverovatnim da je Platon izmislio isti mit koji su vekovima prepričavali domoroci britanskih ostrva i američki Indijanci. Taj zaključak značajno govori u prilog činjenici da Platonova priča o Atlantidi nije metafora, već stvarni istorijski događaj.

            Spens u svom istraživanju navodi davne istoričare koji su pisali o Atlantidi. Od značaja je Diodorus Sicilus, savremenik Julija Cezara, koji je pisao i o ženama-ratnicima – Amazonkama sa Hesperida (ostrva na kome su rasle zlatne jabuke) i Gorgonama.  Žene-ratnice su, po njemu, napale i osvojile Atlantidu. Po Diodorusu, atlantiđanske priče o Bogovima se nisu bitno razlikovale od grčkih. Čini se, pak, da Diodorus u jednom delu svog opusa govori o državi Atlantidi koja možda postoji u njegovo vreme – preciznije, o narodu koji živi oko planine Atlas, današnji Maroko. Neću se u ovom kratkom prikazu knjige baviti prepričavanjem Diodorusa, ali treba napomenuti da legende davnih ljudi, često nisu jasno razgraničavale ljude, nebeska tela, ostrva, prirodne pojave. Prema tome, Atlas je, prema legendi i prvi kralj Atlantide, i sadašnji planinski vrh na severu Afrike, i bog koji je na svojim ramenima nosio ceo svet. Atlasove kćeri su se zvale Atlantidama, kao i nimfe, kao i sve žene u toj zemlji. Pesnički zanimljivo, Atlas i njegov brat Hesperus su posedovali stada ovaca izuzetne lepote, rumene i zlatne boje – a na starom grčkom jeziku se ista reč (melon) koristi i za ovcu i za jabuku – otuda možda i jabuke Hesperida i zlatno runo...

            Spens, istražujući brojne istorijske izveštaje, ali i legende starosedelaca u Britaniji, zaključuje da čak i u vreme o kome govori Platon atlantsko tlo nije potonulo u potpunosti, već da su brojni njegovi delovi – ostrvca, sprudovi zaostali u moru. Po njemu, do otprilike 3000 godina pre Hrista kopno je zasigurno još uvek postojalo u određenom obimu, ali već možda oko 2000 godina pre Hrista nije postojalo ni u tragovima, jer tada su mediteranski moreplovci, Krićani a zatim Fenačani i svi drugi mediteranci uspostavili plovne tokove po poznatom svetu, a nisu opisivali sprudove.

            "...a na sličan način je ostrvo Atlantida potonulo u more i nestalo. Od tada do danas je tamo okean neprolazan i ne može se istražiti, blokiran vrlo plitkim sprudovima, koji su nastali kada je ostrvo potonulo..." (Platon)

            (Digresija: ova rečenica je, pak, (između ostalog) pomogla svojevremeno čuvenom Jirgenu Španutu (savremenik Spensa) da "svoju" Atlantidu locira u moru između Danske, Nemačke i Švedske (na ostrvu Utland (Atland), prema kojoj je, po njemu, i nastala reč Atlantis), gde takvi sprudovi zaista postoje)

            Mala primedba, u knjizi se pominje da su na ostrvu, pored brojnih drugih pobrojanih biljaka, rasli i kukuruz i kaučukovac. Ne znam da li je to interpretacija prevodioca, ili je Platon zaista pisao o kukuruzu i kaučukovcu, s obzirom na to da su te biljke Evropljanima postale poznate tek mnogo godina nakon Kolumbovog otkrića Amerike. A po Spensu, "orikalk" – izvozni proizvod koji je Atlantidi donosio ogromnu ekonomsku dobit je "planinski bakar", koga je na ostrvu bilo u izobilju. Po nekim drugim autorima (Španut) "orikalk" je žuti ćilibar, od koga se pravio lak, lepak i nakit.

            Istoričari starog veka koji su pisali o Atlantidi (najčešće se pozivajući na Platona), a koje Spens citira su: Teopompus sa Kiosa (IV vek p.n.e.) Stabo (54. god pre Hrista), Pomponije Mela (80. g.n.e.), Plutarh, Sirije, Proklus, Arnobijus (IV vek n.e.), Filon Jevrejin, Amian Marselin, Kosmos Indikoplestes... Takođe, brojni su i istoričari koji su i u starom veku osporavali Platona i Atlantidu – Plinije Stariji, Longinus, Amelije, Numenije, Origen, Porfirije, Jamblikus, Bartoli...

            Spisak istoričara nije konačan, ali treba navesti da oni koji osporavaju Atlantidu, Platonovu priču smatraju alegorijom o stalnom ratu dobrog i zla, o sukobu duha i tela, haosa i reda, dualiteta i jedinstva. Ili, čak, smatrali je metaforom za rat Grka i Persijanaca, ali i Bogova i Titana.

            Spens navodi i brojne istorijske primere pokušaja smeštanja Atlantide u razne okvire: Seranus (1578) tvrdi da je u Mojsijevim spisima "ključ za stenu koju zatvara ulaz u lavirint Atlantide", kasnije Metju Olivije Atlantidu smešta u prostor Palestine. Eumenije (1754, Švedska) objašnjava čitavu mitologiju Atlantide pomoću jevrejske istorije, razrađujući Olivijeovu teoriju, a Olaus Rudbek (1692, Švedska) smatra da je Atlantida Švedska, a da je Upsala prestonica Platonove Utopije. Delile de Sal (1779) smešta Atlantidu na Kavkaz, tumačenjem raznih geoloških pomeranjem mora i kopna.

            Interesantni su bili i pokušaji da se otkriće Amerike identifikuje sa otkrićem Atlantide (Gomara, 1553). Frensis Bejkon svojoj legendarnoj utopijskoj knjizi daje naslov "Nova Atlantida", a Šekspir za mesto zbivanja svoje "oluje" uzima jedno fantastično atlantsko ostrvo. Nikola i Gijom Soson (1689) čak objavljuju atlas Atlantide – Amerike, kao i Rober de Vogudi (1762, "uz skaredni i glasni Volterov smeh")... Među novijim autorima, Bufon tvrdi da su Irska, Azori i Amerika ostaci Atlantide, a De la Bord da su Molučka ostrva i Novi Zeland delovi originalnog atlantskog kontinenta...

            Pažljivo studirajući istorijske činjenice, uz pomoć geologije, Spens zaključuje da su postojale najmanje dve velike seobe naroda sa Atlantide: prva se dogodila pre više od 30.000 godina, kada su kataklizme zadesile atlantsko kopno (Atlantidu), i kada je jedan deo kopna potonuo usled vulkanske aktivnosti i poplava, a čini se da su uslovi za život u Evropi počinjali da bivaju podnošljivi (Evropa tog vremena bila je negostoljubiva za ljude, poput Sibira danas). Istorijski, to se poklapa sa vremenom kada su kromanjonci preplavili delove današnje  Francuske i Španije, i kada se na tom delu Evrope pojavljuje umetnost – slike u pećinama Altamire i drugih pećina. Po Spensu, takvo pećinsko slikarstvo bi se moralo usavršavati vekovima, ali po Evropi nema tragova njegovog razvoja, razvojnih faza, jednostavo se pećinsko slikarstvo pojavilo u svom punom i razvijenom obliku. Po Spensu, razvojne faze te vrste umetnosti morali bi tražiti ispod dna atlantskog okeana. Takođe, na slikama u pećinama su mahom prikazivani bikovi, a bik je sveta životinja na Atlantidi, čak i po Platonu.

            Dakle, u nekoliko faza tokom nekoliko milenijuma, u zavisnosti od prirodnih kataklizmi i uslova života na Atlantidi i u Evropi (pomislite na Sibir), događale su se velike seobe koji su istorijski poznate. Atlaniđani su bili kromanjonci (fizički superiorniji, Titani), u stalnom sukobu sa homo sapiensom, dok neku drugu frakciju Atlantiđana predstavljaju potomci današnje mediteranske (iberijske) rase.

            Interesantna je i legendarna borba i netrepeljivost Atine i Posejdona, pri čemu je Atina boginja i zaštitnica Grka, a Posejdon bog i zaštitnik Atlatiđana, odnosno sećanje na rat Grka i Atlantiđana, odnosno rat bogova (ljudi!) i Titana. Spens nalazi obilje podataka koje potkrepljuju njegovu tvrdnju da je zapravo kromanjonski čovek – Titan. Jer, osim što se fizički razlikovao od tadašnjeg (današnjeg) čoveka - bio je znatno viši, fizički snažniji, imao je i razvijeniji mozak i - razvijeniju kulturu! U Evropi je preživelo sećanje na superiornija ljudska bića putem grčkog predanja o ratu bogova sa Titanima.

            Po Spensu, nagli razvoj minojske kulture na Kritu je direktna zaostavština Atlatiđana. Svi fragmenti atlantske kulture se bez ikakvog korena (razvojnih faza koje se mogu pratiti) u punom svom razvijenom obliku pojavljuju na obe obale Atlantskog okeana, i u zapadnoj Evropi i u Americi, te na osnovu tih fragmenata Spens piše svoju Istoriju Atlantide. Ono što je odlikovalo atlantsku kulturu, a zatim postalo deo kulture kasnijih baštinika - zapadnih Evropljana, mediteranaca, američkih kultura je: izgradnja piramida, praktikovanje mumifikacije, praktikovanje veštičarenja (veštice lete kao u crtanom filmu!), postojanje mitova o potopu i kataklizmi, upotreba trokrakih kamenova (od sekira i oružja do umetničkih dela), ravnanje glave (oblikovanje glava u dece prema kalupima!), prisustvo bika kao svete životinje, tetoviranje i još nekoliko običaja u kulturi i tradiciji!

            Takođe, mit o "velikoj majci", ili kako su je u raznim kulturama zvali – Astarot, Astarta, Dijana, Venera, Afrodita, Izida – proteže se linijama kolonizacije i seobe Atlantiđana (a ne nalazi se ni među Germanima ni među Slovenima!)...

MojaKritika: Emil Živadinović, 25/10/2009; Naslov knjige: Istorija Atlantide (The History od Atlantis); Autor: Luis Spens (Lewis Spence); Prevod: D. Parenta i M. Fančović; Srpsko izdanje: Metaphisyca, Beograd 2005; CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 903(309):001.94; ISBN 86-84091-63-9; a) Atlantida COBISS.SR-ID 126215692

MojaGalerija: Bojan Otašević, 2008 – U plamenu, litografija 100x70cm; MojaKritika: Emil Živadinović, 05/07/2009.

 O gospodinu Filipu Azizu nisam uspeo pronaći na internetu nešto određenije, osim da se njegove knjige mogu kupiti putem on-line servisa. Sudeći po naslovima knjiga u ponudi, zacelo se radi o istraživaču Atlantide i prohujalih vremena.

Azizova knjiga je još jedna u nizu "sličnih" knjiga, jer se autor poziva na iste "teze" na koje se pozivaju i brojni drugi istraživači, bavi se tumačenjem strogih činjenica i ne iznosi nove smele teorije niti donosi spektakularne zaključke.

Otkad je Platon u svojim knjigama "Timej" i "Kritija" (oko 380 godina pre Hrista) ispričao priču o Atlantidi, od tada sanjari, pesnici, filozofi, istoričari ne prestaju da je traže. Filip Aziz u svojoj "Atlantidi" iznosi podatak da je više od 5000 dela napisano o legendarnoj Atlantidi. Platon je prepričao ono što je Sokratu ispričao Kritija, a što je Kritija čuo od svog dede, a što su grčkom mudracu i zakonodavcu Solonu ispričali egipatski mudraci, tokom njegovog boravka u Egiptu negde oko 590. godine pre Hrista.

Solon je bio i darovit pesnik i čini se da je imao nameru, ali ne i vremena (zbog državničkih obaveza) da o onome o čemu je čuo od Egipćana napiše ep, veći i slavniji od Homerovih. Pitam se, da je Solon uspeo da pronađe vremena i da je napisao ep o "Atlantidi", koji bi se učio po školama kao što se danas uče "Ilijada" i "Odiseja" da li bi možda svet bio drugačiji? Takođe se pitam, da nekim slučajem Platon nije pisao o Atlantidi, da li bi neko drugi pisao o izgubljenom kontinentu? Da nikada nije napisao ništa o Atlantidi, da li bi vizije sanjara, umetnika, istoričara, arheologa, istraživača bile usmerene na nešto drugo?

Da li je "orikalk" (tajanstveni metal ili žuti ćilibar?) koji se pominje u "Atlantidi" Filipa Aziza isto što i "mjed" koji se pominje u "Atlantidi" Ahmeda Bosnića, odnosno "zrlo" koji se pominje u "Atlantidi" Alistera Kroulija? Da li se Filipu Azizu, ali i mnogim istraživačima Platonovih reči potkrada jedan previd? Naime, Platon u "Timeju" govori o Atlantidi u kontekstu da su Atlanti napali Grke, Atinu, u želji da porobe tadašnju Evropu i Aziju – današnji mediteran. To znači da su Atlanti verovatno želeli da porobe i Egipat. Ja moram da postavljim dva krupna pitanja: prvo pitanje, s obzirom da Aziz i mnogi drugi autori navode Egipćane kao naslednike atlantske tradicije, ili, čak, atlantske potomke (praktično, izbeglice sa Atlantide), s kojim su onda Egipćanima Atlanti ratovali??? Naročito, u kontekstu da čak ni Grci, egipatski savremenici, direktni učesnici tog slavnog rata, ništa nisu znali o istom, sve dok im Platon to nije napisao u nekoliko redaka??? Drugo pitanje: Ako su Grci u svom nacionalnom biću toliko prostora posvetili pobedi nad Trojom, kako je onda moguće da Grci čak nisu znali, sve do Platona, da su u svojoj istoriji pobedili mnogo većeg protivnika – Atlantidu? Kako je moguće da grčki narodni pevač nije ispevao ep o tome, a posvetio je ep mnogo manjoj pobedi nad Trojom?

Racionalnim načinom razmišljanja kao da ne možemo zaključiti ništa, a kamoli odgonetnuti Atlantidu...

Kao i mnogi drugi istraživači Atlantide (pukovnik Henri Foset, Semir Osmanagić, Grejem Henkok...) Filip Aziz "dokaze" o postojanju Atlantide traži – a gde drugde nego u Južnoj Americi. Jer, ako je verovati legendama Indijanaca, Atlanti su ostavili tragove svoje civilizacije – zapise na kamenu, po Indiji, Egiptu, Tibetu, Južnoj Americi... Autor je na više mesta u knjizi naveo da će samo iznositi brojne teze, a da se neće baviti ustanovljavanjem njihove verodostojnosti u odnosu na druge teze. Ipak, u svojoj knjizi on promoviše i razrađuje poznate teze o srodnosti kultura starih Egipćana sa kulturama Maja, Inka, Tolteka. Zaključak koji se i njemu nameće da je moguće da je koren svih tih kultura – upravo kultura civilizacije Atlantide.

Po autoru, dr Havijer Darkes Kabrera, jedan od najuglednijih naučnika iz Perua poseduje čitavu "biblioteku" – hiljade kamenova sa zapisima iz Atlantide. Autor takođe navodi da je javna tajna da takvih kamenova ima po brojnim grobljima i pećinama po Peruu, a da je lokalno stanovništvo totalno ravnodušno i nezainteresovano za toliko nacionalno blago (ima li boljeg odgovora na pitanje u kakvom svetu živimo). Na kamenju su prikazane, pored scena iz svakodnevnog života poput ribarenja, čak i scene lova na dinosauruse!!! Prikazana su i bića poput onih iz grčke mitologije, pola ljudi a pola životinje??? Prikazane su scene udara kometa u Zemlju? Mape tadašnjih kontinenata? Slike presađivanja organa i porođaja carskim rezom? Kako proveriti takve informacije? Ja se lično ponovo moram upitati, ako su Atlanti zaista bili kadri da vrše presađivanja mozga, da imaju laboratorije slične onima koje danas ima NASA, verovatno i sofisticirano oružje – kako je moguće da su izgubili rat od Grka koji su u to vreme, u najboljem slučaju, bili na tehnološkom nivou kao u vreme Platona?

Citiraću jedan odlomak iz knjige: "Jedno pleme belih Indijanaca, Parijata, koje i danas živi u selu s neobičnim nazivom, Atlan, održava usmenu tradiciju, verovatno staru hiljadama godina, prema kojoj je "Veliko ostrvo" nestalo u dubinama okeana posle jedne užasne kataklizme". Smatram da jedan tako intrigantan podatak, pod uslovom da je tačan / odnosno da ga je moguće proveriti, ne sme biti u jednom autorskom delu pomenut samo uzgred. Po meni, takav podatak je knjiga sama za sebe i zaslužuje mnogo referenci, fotografija, navoda tačne lokacije tog sela, intervjua sa stanovnicima... Zahvaljujući načinu na koji je to autor uzgred konstatovao, podatak se svodi na "rekla–kazala".

Takođe, Aziz navodi da je grčki istoričar Herodot o načinu gradnje egipatskih piramida podatke dobijao od egipatskih sveštenika. S obzirom da je u tim spisima prezentovana gola sila mišića ljudskih ruku, a da su savremeni naučnici (Semir Osmanagić,  Joseph Davidovitz...) izneli nove, gotovo revolucionarne dokaze o načinu gradnje piramida (topljenje kamena, livenje u kalupe, beton...) ostaje nam da se bukvalno zapitamo: koliko možemo verovati egipatskim sveštenicima? Da li se ono što je preneto i Solonu i Herodotu sme doslovno shvatiti?

Ono što u knjizi smatram dragocenim je i to što se poimenice navode brojni istraživači Atlantide (uglavnom Francuzi) i naslovi njihovih knjiga. Autor mahom navodi autore koji se slažu u oceni da se Egipat kao civilizacija pojavio nakon kataklizme koja je zadesila Atlantidu, biblijskog "potopa".

Druga teza o kojoj Filip Aziz piše na velikom broju stranica je mogućnost da je civilizacija Atlantide zapravo bila rana civilizacija na Kritu, takozvana "minojska" civilizacija, koju je uništila kataklizma izazavana erupcijom vulkana na ostrvu Tira, današnji Santorini (teorija K. J. Frost i J. V. Luce).

Još jedna teza koju Aziz obrađuje su "čitanja" nezaobilaznog Edgara Kejsa (Edgar Cayce), "najvećeg vidovnjaka Amerike", u konktekstu njegovog "viđenja" Atlantide.

Za pohvalu je i obrada teorije Jirgena Španuta koji je smatrao da je Atlantida bila locirana negde između Danske, Nemačke i Švedske, a da je prema ostrvu Utland (Atland) nastala i reč Atlantis...

MojaKritika

Moja galerija: Bojan Otašević  – Hipnotik, ulje na platnu, 200x140cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2009.

Svojim ambicioznim višetomskim poduhvatom "Alternativna historija" Semir Osmanagić suprostavlja svoje mišljenje "zvaničnoj istoriji", tj. onoj verziji istorije koja se uči po školama. Poznato je da "istoriju pišu pobednici", poznato je da je istorija mnogo puta "prepravljana" od strane političara i moćnika, da je svaka nacija istoriju tumačila prema svojim potrebama. Primera je bezbroj, npr. Grci (i Hollywood) i danas slave to što je 300 Spartanaca savladalo vojsku od 20.000 Persijanaca (bitka kod Termopila), dok Iranci, potomci Persijanaca imaju drugačije istorijske podatke. Srbi i dan-danas tvrde da je u kosovskoj bici 1389. godine učestvovalo nekoliko puta više Turaka nego Srba, dok turski istoričari tvrde da je bilo upravo obrnuto.... Primera neslaganja istorije i činjenica je mnogo i u bližoj prošlosti. Meni poznati primer je tvrdnja srpskih istoričara da su hrvatski fašisti u koncentracionom logoru "Jasenovac" tokom II svetskog rata ubili oko 1.000.000 ljudi (pretežno Srba), dok hrvatski političari i hrvatki istoričari nipodaštavaju značaj Jasenovca i manipulišu brojevima od oko "simboličnih" 80.000 srpskih žrtava u Jasenovcu. Genocid koji su Turci počinili nad Jermenima, ili proganjanje Grka sa njihove vekovne teritorije u Maloj Aziji, samo su primeri u kojima postoji bitno neslaganje činjenica sa istorijom koja se predaje po jermenskim / turskim / grčkim školama.
Sa te strane posmatrano, ako ljudska civilizacija danas, u XXI veku, ima nekoliko verzija događaja koji su se dogodili u skoroj prošlosti, ako svaka nacija, država ima svoju "zvaničnu istoriju" prilagođenu svojim potrebama i svom glasačkom telu, onda, zaista, ko danas može da tvrdi bilo šta o istoriji i kulturi Atlantide???
Atlantida, Atlantis... Možda najinspirativnija reč koju znam... Dok postoji, ljudski rod će tragati za Atlantidom... Ponekad se pitam, šta ako je Platon (ili pre njega Solon) sve izmislio? Da li je slutio da će njegova priča o davno nestalom kontinentu postati jedan od centralnih mitova civilizacije, koji će hiljadama godina inspirisati nove naraštaje? Pojedini autori potragu za Atlantidom definišu kao potragu za sopstvenom duhovnošću, kažu da je Atlantida u nama, isto kao i ljubav, vera ili nešto treće... 
Drugi pak, i to oni koji su život posvetili traganju za Atlantidom, najčvršće su ubeđeni da je ona postojala. Semir Osmanagić je, čak, napisao devet (9) tomova, devet knjiga ciklusa "Alternativna historija" koji se, pretežno, bavi Atlantidom, uz podjednako intrigante teme: vanzemaljaci, masoni, putevi duše, život posle smrti, reinkarnacija... Njegove postavke bitno se razlikuju od "zvanične" istorije, kako je Osmanagić u mnogo navrata oslovljava, gotovo s prezirom.
Ipak, ruku na srce, bez obzira na stotine knjiga brojnih istraživača, naučnika, vidovnjaka, avanturista, zanesenjaka, umnih ljudi, ali i šarlatana i mnogih drugih, još uvek ne postoji ni jedan jedini opšteprihvatljivi dokaz (barem meni poznat!) materijalne prirode o stvarnom postojanju legendarne Atlantide. A materijalni dokazi su nam neophodni - jer živimo u materijalnom svetu!
Semir Osmanagić u svojim knjigama Alternativne historije zaključuje da su piramide u Egiptu i Meksiku gradili Atlantiđani (ili njihovi potomci), da su kamene megalite po britanskim ostrvima i zapadnoj Evropi postavljali Atlantiđani, da srodnost pojedinih jezika u suprotnim zabitim krajevima sveta dokazuje da im je zajednički imenilac jezik Atlantiđana itd...
Ali, još uvek ne postoji ni jedan jedini kamen za koji neko sa sigurnoću može tvrditi da potiče sa Atlantide! Kao što ne postoji ni jedan jedini dokaz da je Isus Hristos bio ono što hrišćanstvo tvrdi da je bio (iako su dokazi na svakom koraku ispred nas, rekao bi svaki pop). Znači, stvar je vere, da li će svaki pojedinac na svetu verovati u Isusa, u devicu Mariju, u bezgrešno začeće, itd. Znači, i u Atlantidu možemo verovati ili ne verovati, jer, opšteprihvatljivih dokaza o njenom postojanju nema i verovatno ih nikada neće ni biti.
Postoji bezbroj pretpostavki i dokaza koji ništa ne potvrđuju. "Isti je arhitekta meskičkih i egipatskih piramida", tvrdi Osmanagić. Dobro, lično se slažem u potpunosti, to je tačno - i??? Ali, to opet ne znači da su ih gradili Atlantiđani! Dakle, kao i u slučaju hrišćanstva - možete verovati ili ne.
 Ja verujem u Atlantidu. Nisam zaslepljeni vernik koji će prihvatiti bilo kakvo tumačenje, bilo kakvu dogmu u svom svom besmislu. Meni su prihvatljiva i logična mnoga tumačenja Semira Osmanagića. Po njemu, i drugim srodnim autorima, Atlantida nije bila obično parče kopna, kao što je npr. Madagaskar danas. Razlika je u tome što je život ljudi koji su živeli na Atlantidi bio bitno drugačiji od nama poznatog načina života. Ta civilizacija je, barem u svom početku, bila više duhovna nego materijalna: telepatija umesto mobilnih telefona, astralne projekcije kao svakodnevnica, obilazak čitavog sveta putem svojih misli - bez kretanja fizičkog tela, putovanje u prošlost i budućnost, kroz vreme i prostor, učestala komunikacija sa bićima sa drugih planeta, tehnike i tehnologije nama nepoznate (npr. podizanje tereta teškog više tona putem zvuka), korišćenje zemljine prirodne energije (šta god to značilo - bez potrebe za naftom i gasom), magija kao svakodnevnica, život u okruženju zmajeva, divova i drugih nama fantastičnih bića... Vremenom, duhovnost se povlačila pred stalnonovootkrivanim materijalnim, čulnim uživanjima. Krajnja posledica: civilizacija u kojoj mi danas živimo je u potpunosti materijalna, a ono što mi danas podrazumevamo pod duhovnošću je simbolično spram duhovnosti s kojom su živeli Atlatiđani, pre nekoliko desetina hiljada godina.
Paradoksalno, ali ljudska civilizacija se razvijala putem od duhovnosti ka materijalnom svetu. Po nekoj mojoj logici poimanja, sistema vrednosti i poretka, trebalo bi da je obrnuto, da se čovek od materijalnog bića razvijao u duhovno, svesno biće.
Ili, možda je i razvoj čoveka dvofazan, bipolaran, kao talas u fizici. Možda nakon buduće propasti nama poznatog sveta sledi neka sledeća ljudska civilizacija, ponovo okrenuta ka duhovnosti, a manje ka materijalnim, nama bitnim u ovom trenutku vrednostima?
U knjizi IV tom Alternativne historije - Tragovima Atlantide - Osmanagić se iscrpno bavi piramidama u centralnoj Americi (reporterski, sa lica mesta), pretkolumbovskim civilizacijama u Americi i njihovim mitovima, Sfingom, evropskim narodima koje smatra direktnim potomcima Atlantidjanima, prorocima (Edgar Cayce), Golfskom strujom, jeguljama, iznosi frapantne tvrdnje i podatke. Knjiga je više nego poučna i rado je preporučujem za čitanje i diskusiju, ali takođe i svakom čitaocu preporučujem da formira sopstveni sud.
Još od "Karakterologije Jugoslovena" Vladimira Dvornikovića, lično nisam naišao na štivo koje je promenilo moj formirani pogled na svet u tolikoj meri kao što je to bio slučaj sa Alternativnom historijom. Uopšteno, privilegija je čitati knjigu "u originalu", tj. na jeziku na kome je napisana, tako da mi kojima engleski (ili nemački, francuski, španski, ruski) jezik nije maternji, često budemo uskraćeni za vredna / aktuelna dela, ili čitamo površne prevode. U slučaju Alternativne historije, drago mi je što jedan veliki autor i istraživač govori jezikom koji razumem.
Imam zamerki na račun Osmanagićevog pisanja, prvenstveno u neadekvatnom i nejasnom navođenju brojnih referenci, u nedoslednosti / nedovoljno obrađenim stavovima, u promovisanju čak i pojedinih međusobno suprostavljenih stavova. Npr. u jednom poglavlju autor objašnjava da su piramide mogle biti građene tako što je kamenje iz udaljenih kamenoloma prenošeno na gradilište "zvučnom levitacijom", tako što bi sveštenici svojim pevanjem na određenim frekvencijama "naterali" kamenje da se kreće. U drugom poglavlju autor tumači kako je francuski naučnik Joseph Davidovits još 1988. godine dokazao da su drevni graditelji piramida znali za tehnologiju topljenja kamena, na taj način su transportovali kamen u tečnom stanju, te ga na gradilištu lili u kalupe i tako gradili piramide. Po meni, Osmanagić bi, u ovako ambiciozno napisanoj knjizi, morao da tvrdi  da su piramide građene ili "zvučnom levitacijom" ili metodom topljenja kamena (osim ako nije talentovan poput srpskih političara koji bi tvrdili da su možda građene "kombinovanom" metodom). Takvih primera je još, naročito u nekim drugim tomovima Aternativne historije koji se bave drugim temama. Jer, ako je kamenje za piramide prenošeno "zvučnom levitacijom" to znači da su graditelji imali neku tehnologiju koju ljudska civilizacija XXI veka ne poseduje, a koja na neki način sugeriše o njihovoj duhovnosti i korišćenju nama nepoznatih sila. A ako je kamenje za piramide prenošeno topljenjem kamena, to znači da su graditelji imali neka znanja koja mi danas ne posedujemo (ili možda posedujemo?), a koja su čisto tehnološka, tj. nemaju neke veze sa duhovnošću graditelja. To je fundamentalna razlika. Takođe, u nekim drugim knjigama Alternativne historije pominju se i druge mogućnosti: da su graditelji bili divovi, zatim da su graditelji bili sa drugih planeta...
Smatram da iznošenje međusobno suprostavljenih teorija obara čitavu postavku, ili naučnim rečnikom - hipotezu: da piramide nisu izgrađene golom silom i mišicama stotina hiljada robova, kako to tvrdi "zvanična istorija". Jer, s obzirom da se o piramidama može čitati pretežno u nižerazrednim časopisima i da se tom temom bave svakakvi šarlatani, smatram da iznošenje međusobno suprostavljenih teorija čini priču neozbiljnom, što je poslednje što mi "verujući" želimo. Pitam se da li autor lično veruje u sve ove hipoteze, ili tek u poneku?
Ali, s obzirom na obim Alternativne historije, na širinu tematike koju obuhvata, na slobodu autora u tumačenju i zaključivanju, sve svoje zamerke ću ostaviti po strani. Autor se bukvalno uhvatio u koštac sa svim tajnama ovoga sveta i svaku nam je približio i, barem delimično, razotkrio, nudeći brojne odgovore i ostavljajući brojne dileme. I na tome mu treba odati priznanje, čestitati mu, podržati ga u daljem radu, poslati mu e-mail sa svojim impresijama, sugestijama, referencama, jer, Alternativna historija se i dalje piše...

SEMIR OSMANAGICH - ALTERNATIVNA HISTORIJA - IV TOM - TRAGOVIMA ATLANTIDE u celini je dostupno na http://www.alternativnahistorija.com/AH4.htm