MojaGalerija: Bojan Otašević, 2008 – Prokletnik, litografija 100x70cm; MojaKritika: Emil Živadinović, 24/10/2009.

            "Slađenje gorčinom" je hronika svoga vremena i jednog bolnog, zakasnelog i neželjenog sazrevanja jednog (srpskog) naroda, nespremnog za vreme u kome živi.

            U sred kolektivnog bunila, Demić, duboko proživljavajući sve faze propadanja svog naroda, pokušava da ponudi "pravi" odgovor, svoje "neslaganje" sa, ne samo aktuelnom politikom narodnih poglavica, već i kolektivnom svešću i zabludama pojedinaca. U vremenu kada se "groteskno" ušunjalo u svaku srpsku kuću i postalo deo opšte kulture, Demić svoje "neslaganje" izražava na piscu jedini mogući način.

            "Slađenje gorčinom" je zbirka kratkih priča, kolumni, kojima autor prodire u sve pore i pozadinu života, izbeglištva, nacionalnog i politike u jednom vremenu kada njegov narod smušeno gubi sve svoje bitke i lagano nestaje sa istorijske pozornice.

            Dok čita priču po priču, kolumnu po kolumnu, savremeni čitalac se živo i bolno priseća 90-ih godina prošlog veka. Istina, priče datiraju uglavnom iz vremena "post festum", posle 2000. godine (sloma režima Slobodana Miloševića), ali se većinom odnose na (ne)ljude i događaje koji su zaostavština njegove vladavine. Preciznije, na (ne)ljude koji su imali neku jadnu ulogicu u velikom zlu, i koji su bili, ne mozak, ne ruke, već kloaka, čmar, kvaran zub u tom sklopu koji se hranio ljudskim telima i dušama. Još preciznije, o (ne)ljudima koji nikada nisu (pred ljudima) odgovarali za svoje činjenje, odnosno nečinjenje. U svakoj priči sam poznao po nekog konkretnog aktera iz 90-ih godina prošlog veka, a koga sam odavno zaboravio, potisnuo u kanalizaciju i smrad zaborava. Nekadašnji apartčiki, partijski poslušnici, poltrončiči, paščad, režimske drolje, sitne dušice, svi oni koje je "pravda" zaobišla usled zaboravnosti, snishodljivosti, plašljivosti i neinteligencije jednog umirućeg naroda, postali su "borci" za univerzalne vrednosti, za narod, za ljudska prava, prava žena, pasa, mačaka i homoseksualaca, osvešćeni novinari i političari, autoamnestirani svake odgovornosti za zločine koje su podsticali i nad kojima su svršavali. E, takvi su ljudi, sa svojim stavovima, izjavama, cinizmom, nedostatkom stida i bilo čega svojstvenom homo sapiensu predmet "Slađenja gorčinom". Knjiga nas podseća ne na događaje iz devedesetih i izazivanje izbeglištva i neizmerne ljudske patnje, već na stanje svesti u Srba u to vreme, na odusutvo savesti, odsustvo duha, nepostojanje "neslaganja" sa sistemom vrednosti nametnutom od strane siledžija. Demić pruža "pravi", odnosno književni odgovor na sve teme otvorene u knjizi, istovremeno razrađujući karakterologiju izbeglištva.

            Kritički, mogli bi se zapitati – nije li knjiga zakasnela sa objavljivanjem, jer tekstovi su davno pisani, a i s obzirom da ne prestaju da dolaze druge teške godine i teški ljudi? Smatram da knjiga nije zakasnela, jer pravi odgovor je uvek dobrodošao, a distanca je neophodna da bi se neke stvari u životu sagledale i da bi se mogla podvući crta. 

            Ipak, bez obzira na suženo stanje narodne svesti i na crnilo koje opisuje – "Slađenje gorčinom" je duhovita knjiga koja u više navrata čitaoca nasmeje do suza. I ta duhovitost – ne crni humor, već iskreni smeh, refleksija humora, podsećanje na lepo u nekoj neveseloj situaciji je sada već prepoznatljiva crta koja se provlači Demićevim knjigama. Mirko Demić je svojim poslednjim knjigama "Molski akordi" (2008), "Sluge hirovitog lučonoše" (2006), "Ćilibar, med, oskoruša" (2001) skrenuo na sebe pažnju šire čitalačke publike i zasluženo natovario na svoja pleća breme koje sleduje jednom od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Njegov književni opus je značajan, iako je relativno mlad – od istraživanja nastanka reči, ljubavi, književne patnje genija, pa do istraživanja korena naroda, progona, izbeglištva i neponovljivih sudbina pojedinaca. Demićeve knjige odišu fascinacijom nad sudbinama ljudi koji su malo ostavili čovečanstvu u amanet, a bili su predodređeni da menjaju svet. Demić kao da ima radar za takve ljude i sudbine i uspešno ih pronalazi u svim slojevima društva i života, što takođe ovog autora čini specifičnim.

            Demić je dobitnik "Andrićeve nagrade" za 2009. godinu za knjigu "Molski akordi" kojom je temi izbeglištva i stradanja dao jednu sasvim novu dimenziju u srpskoj knjiženosti, koja inače vrvi od režimskih, partijskih i programskih knjiga. U tom smislu, i "Slađenje gorčinom" izbeglištvo tumači na jedan nekonvencionalan način – u odnosu na stanje svesti, spoznaju saznanja do kojih dolaze iskušenici, suočavanje sa repovima prošlosti, suočavanje sa nečinjenjem. Da li knjiga predstavlja melem za ranu – ili je soljenje rane, to "eventualni čitalac" mora sam da uvidi.

            Mene lično, za svoj primerak ove knjige veže i jedna mala anegdota. Autor Mirko Demić, želeći da mi je pokloni, a nemajući je, kupio ju je pred mojim očima, za štandom na Sajmu knjiga u Beogradu, te 2008. godine. Dok sam shvatio šta se dešava, tj. da pisac i najbukvalno plaća za svoju knjigu, on je već pisao posvetu...

MojaKritika: Emil Živadinović, 24/10/2009; Naslov knjige: Slađenje gorčinom; Autor: Mirko Demić; Izdanje: Službeni glasnik, Beograd i Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", Zagreb, 2008; CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 821.163.41-3(046); ISBN 978-86-7549-799-8 (SG); COBISS.SR-ID 148321036

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008  – Spot, suva igla, 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2009.

"Rosshalde" je svojevrsna oda prekoj potrebi stvaranja umetničkog dela. Pitanje koje se nameće je da li umetnik nužno mora biti usamljenik? Ne samo fizički, odlaskom na udaljeno mesto na planeti, u Indiju, Hesseov umetnik traži i u samome sebi prostor "u kome bi njegove patnje, brige, borbe i preganjanja postala daleka i bleda, u kome bi mu sa duše otpalo stotinu malih svakodnevnih tereta i u kome ga obavija čisto ozračje bez krivice i patnje". Lično, ne znam za briljantniju definiciju stvaraoca i njegove nasušne potrebe da živi i stvara, uprkos svemu. Jer, veliko delo zahteva žrtvu, najčešće najveću koju stvaralac može da prinese. Svakodnevnica, život bez stvaranja, neizbežne porodične razmirice, za Hesseovog umetnika su sramota, nešto što se prikriva od drugih. A sramota rađa nesreću. Stvaranjem, radom, on dobrovoljno zida kulu u koju se živ zaziđuje i koja ga sklanja od pogleda i od sveta. Usamljenost i duševno samomučenje stvaralac kao tajnu krije na jedinom bezbednom mestu – u svojoj duši, odakle usamljenost tvori nezasiti poriv za stvaranjem. Odatle vodi poreklo i "ona neobična žalost kojom velika umetnička dela ispune tihog promatrača".

Knjiga se lako i brzo čita, upija, ali daleko od toga da je "lako štivo". Takođe, to je i jedna priča o preispitivanju samoga sebe, priča o nestajanju jedne porodice i priča o stvaralačkom radu kao zameni za sve što ne funkcioniše u zemaljskom životu.

Beskrajna tuga mori Hesseovog stvaraoca koji preživljava sve najgore što život može da mu priredi, a u kome je ljubav samo "težak okov", "srodna patnja". Potresna porodična tragedija, spoznaja oca da nije pružio preko potrebnu ljubav detetu koje je živelo od te iste ljubavi i za tu istu ljubav je detalj koji ovu knjigu duboko upisuje u engram čitaoca, nasuprot objašnjenju prijatelja (umirenju svoje savesti) da detetu ljubavi i nežnosti treba mnogo manje nego što mu odrasli daju. Otto Burkhardt je genijalno osmišljen lik, prijatelj umetnika koji zapravo predstavlja njegovu podsvest i materijalizuje skrivene misli i porive. "Moraš odbaciti sve, sve što imaš, i oprati se moraš od svega prošloga, inače nikada više nećeš moći posve bistro i slobodno pogledati u svet".

Teško da postoji gimnazijalac koji se nije "upecao" na "Sidartu" ili na "Demijana" ili, čak, "Stepskog vuka" ili "Igru staklenih perli". Sa te strane posmatrano, Hesse možda predstavlja, današnjim jezikom rečeno, najbrži link koji povezuje mladog čitaoca sa svetskom književnošću. Pitao sam se u čemu je "tajna" prijemčivosti Hesseovih knjiga mladima? Možda sam Hesse na to pitanje odgovara svojom konstatacijom da "čovek u punoj oštrini i svežini doživljava ono što mu je dano u prvoj mladosti, otprilike do trinaeste, četrnaeste godine, i od toga živi celoga života". Upravo Hessea kao velikog pisca karakteriše preciznost opisa prelomnih trenutaka u životu, posebno mladosti, registrovanje tih velikih trenutaka koji najavljuju da će se nešto bitno promeniti, ne samo u životu pojedinca. Prema autoru, važne događaje nije moguće ponoviti.

Najčešće, umetnici nisu "dobri" roditelji, skoncentrisani na svoju patnju ne primećuju patnju u okolini, patnju članova svoje porodice. Kao verni čitalac, prosto sam žalio zato što Hesseov junak slikar Johann Veraguth, svestan "opuštenosti i nemilosrdnosti vlastitog života" nije bio u prilici da pročita "Rosshade", te da u nekom paralelnom svetu za koji verujem da postoji, a u kome će se jednog dana naći svi književni likovi, bude bolji otac svome detetu. Otuda se i neka vrsta kajanja umetnika javlja na kraju knjige, onda kada je životno delo završeno, a žrtva već prineta. A žrtva boli, bol ponovo pokreće ceo mehanizam stvaranja i tuge i krug se zatvara.

Sukob oca i sina, taj toliko korišćeni motiv u literaturi i na filmu je uverljiv i reprezentativan u ovoj knjizi. Pretražujući po internetu, našao sam podatke o tome da je "Rosshalde" (inače jedan od manje poznatih Hesseovih romana) delimično i autobiografsko delo, što svedoči o jednom nesrećnom Hesseovom životnom periodu. Uz nesređen privatni život, sama činjenica da je Hesse bio Nemac koji je stvarao u vreme tokom i neposredno pre i posle oba svetska rata mnogo sugeriše o opterećenju koje je zasigurno pritiskalo autora. "Vidiš, mi ne možemo drugo no biti vredni i shvatiti prirodu što je moguće ozbiljnije", rekao je umetnik, odavno pomiren – ne sa smrću, ne sa prolaznošću, već sa životom...

Moja kritika: Emil Živadinović, 2009; Naslov knjige: Rosshalde; Autor: Hermann Hesse; godinja objavljivanja knjige: 1956; Izdanje: Nakladni zavod Znanje, Zagreb, 1977; Prevod: Truda Stamać  
 

 

Moja galerija: Bojan Otašević  – Usamljenik, litografija, 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2009.

            "Knjiga je bila vredna čitanja samo ako čitalac, razmišljajući o istoj nakon čitanja, potroši dva puta više vremena nego što mu je bilo potrebno da je pročita" (Miloš Arsić). "Bolje je jednu te istu dobru knjigu pročitati tri puta, nego za to vreme pročitati deset loših knjiga" (Zoran Živadinović).

            Najpolovih "Pola života" su primer kojim ću predstaviti svoje viđenje "poželjne" knjige za čitanje, odnosno svrhu čitanja knjige, pod pretpostavkom da čitanje nije samo hobi niti služi za ubijanje dokolice. Jer, pod Knjigom (sa velikim početnim slovom) ne podrazumevam puko prepričavanje događaja. Tome služe hronike, udžbenici, radio i televizija.

Knjiga mora biti poučna, u smislu tumačenja (finesa) kulture koju ne poznajemo, u smislu tumačenja karakterologije naroda jednog podneblja, jedne kulture, jednog zanimanja, vremena ili prostora. Najpol to maestralo radi u tumačenju svakodnevnog života običnog afričkog čoveka, crnca, koga ostatak sveta gleda sa sažaljenjem / prezirom, ne znajući pritom za strasti i zadovoljstva koja taj isti afrički čovek proživljava svakodnevno. Najpol u plesu afričke devojke prepoznaje duh prisutan u svakoj takvoj devojci, a koji je deo nečega većeg. U afričkom srcu pronalazi nešto što prevazilazi politiku i prezir bogatih, a svoje novo poimanje nečega što je svakome dobro poznato vezuje za razumevanje sopstvenih sposobnosti.

Spoznaja – onoga što znamo, što smo preživeli ili doživeli u sebi, u toj meri da ljudi srodnih duša prepoznaju tu našu tajnu na našem licu, to je crta Najpolove književnosti koja autora čini besmrtnim. Spoznaja – tumačenje sopstvenih duševnih i emotivnih stanja nakon događaja koji se pamte, u smislu sagledavanja svojim očima, naizmenično otvorenim i zatvorenim, takođe čin srž Najpolovog pisanja. Praznina u duši koja se nasleđuje, praznina roditelja koja prati njihovu decu, karakterologija bogatih, koji umiru uprkos svim razlozima za življenje omogućenih im bogatstvom, spram sirotih, koji žive iako se čini da nemaju razloga za život, relativizacija pravde, nepravde i bede, insistiranje na razlikama koje novac stvara među ljudima svih rasa, samo su neki od Najpolovih motiva koji nagone čitaoca da "troše" vreme na razmišljanje o ovoj knjizi.

Sopstveni doživljaj drugačije kulture, Indijca koji tek u Engleskoj shvata veličinu sopstvene zemlje, nepomirljivost kultura i boja kože, duboka i tužna spoznaja veličine sveta pred kojim se čovek oseća nemoćno, tema su knjige u kojoj je Najpolov junak svuda na svetu svedok svakodnevnog menjanja sveta. Samoživost, ali ne i samodovoljnost su njegove upadljive odlike, a shvatanje seksa kao dela kulture jednog podneblja sa svim posledicama i kompleksima koje ta kulura nosi je nešto što daje pečat svim njegovim lutanjima.

Dok Meša Selimović u romanu Derviš i smrt postavlja nevidljivu granicu starosti i nemogućnosti promene bilo čega na četrdeset godina života, dotle Najpolov junak sa četrdeset i jednom godinom počinje život ispočetka, uz sugestivan naslov knjige – Pola života.

Kastinski sistem u Indiji, međurasni odnosi crnaca, belaca, mulata, Indijaca u Britaniji i u Africi (žigosanje ljudi bez usijanog gvožđa), odrednice koje definišu ljude – svetle oči mulata, crnci koji parenjem sa belkinjama očajnički pokušavaju da zatru svoj recesivni crnački gen u dalekim generacijama svog potomstva, očaj boje kože (koja diktira društveni položaj, izbor zanimanja) mešanih rasa, učestala laganja o svom poreklu i zemlji, prilagođavanje drugim kulturama i samim tim izvrtanje istine, sjajni opisi privremenih, posebnih i boemskih odlomaka života imigranata, začuđujući izostanak reakcije na nečiju neobičnost – samo su deo Najpolove književnosti.

Neka čudna "klica pobune" Najpolove junake, Vilija Čandrana i njegovog oca, nagoni na večito bežanje – od poznatog, zatim od nepoznatog, do bežanja od samog sebe, da bi se zaokružio neki put povratka k sebi. Kao da je to bežanje, izazvano predstavom o ništavilu našeg sveta, u neku ruku, suprotnost indijske kulture odricanja, samožrtvovanja na najčudnije načine, zavetovanja ćutanjem – komuniciranja ćutanjem. Verovatno otuda i toliki broj Mahatminih sledbenika, koji su svojim odricanjem prosto oterali moćnu britansku imperiju iz svoje domovine. Ali, upravo je ta Britanija postala utočište za sve one koji se nisu pronašli u prekomplikovanoj indijskoj kulturi, u kojoj se sreća traži isljučivo u okvirima svoje rođenjem zadate slobode.

            Vidijadar Suradžprasad Najpol nam je ovom knjigom otškrinuo vrata jednog drugačijeg sveta, a od percepcije pojedinca zavisi doživljaj slikovitog sveta indijskog potkontinenta. Da li će neko biti inspirisan, ili pak zgrožen, zgađen, ili će poneti neki drugi utisak je koren svih naših razlika.

            Direktno ili indirektno, svaki značajan pisac se obraća budućim piscima u svojim delima, savetima, diskretnim detaljima, ili svojim problemima koji su ga pratili na putu pisanja. Jer, svaka knjiga i jeste vrsta putokaza drugim piscima. Najpol nas uči kako jedan mladić oblikuje svoje prve (neuspele) priče, odakle uvek postoji mogućnost za crpljenje ideja, te kako se priča piše sama. Razlikuje ljude koji žele da pišu od onih koji žele da budu pisci, a insistira na tome da knjiga ima svoj život nezavisan od života pisca.

Najpol nas uči životu "izvan istorije", na pogrešnim mestima i sa pogrešnim ljudima. Kao Indijac u belačkom svetu, Najpolov junak (on sam) nosi žig svoje (potcenjene) rase na licu i ne uspeva nikada da bude opušten, da uživa u trenutku, da postane čovek koji ume da živi sa prošlošću. Umesto toga, on traži oslonac u ljudima (ženama) za koje smatra da to umeju. Nemir i stid zbog svog porekla progone Najpolovog junaka, mladog Indijca u Londonu, stid zbog načina života svog oca, drugačije poimanje raskoši i stid (kompleks) mu diktiraju život u bežanju od stida. Sa druge strane, naslućujući beskrajne mogućnosti života i razumevajući kakav utisak probrane reči ostavljaju na ljude, mladi Indijac počinje rečima, pisanim delima da prepravlja svoju ličnost, svoje poreklo, svoju zemlju, u toj meri da počinje da postaje druga osoba, prilagođena životu u belom svetu. Ali, nemogućnost promene boje kože i mentaliteta, iznova i iznova ga vraćaju tamo gde pripada – stalnom početku. Jer, pokondirenost samo i uvek šteti, služi podsmehu, nikako ne doprinosi integrisanju pojedinca u drugačiju kulturu. Jer, civilizacija i jeste sukob kultura.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2009; Naslov knjige: (Half a Life) Pola života; Autor: (Vidiadhar Surajprasad Naipaul) Vidijadar Suradžprasad Najpol; Godinja objavljivanja knjige: 2001; Izdanje na srpskom jeziku: Narodna knjiga, 2004, prevod: Nataša Trbojević

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008 – Fist 2, akril, 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.

Lično se pitam da li je unutrašnji pokretački moto ovog velikog dela teza da je vera svakog čoveka njegova lična samoća? Otuda možda ta "manijačka potreba za bogohuljenjem" od koje su sazdani Žid i njegovi junaci.

Ono što čini knjigu "velikom" nije samo prikaz licemerja građanske pobožnosti, niti zločin mladića koji bez razloga ubija nedužnog čoveka samo zato da bi osetio sopstvenu slobodu, kako se može zaključiti iz kritike. Naivnost pobožnog sveta je uverljivije no bilo šta drugo prikazana u romanu. Jer, uistinu, ako je izanđalom sveštenstvu moguće ubediti taj prosti pošteni svet da "njihov" Bog postoji, onda je i raznim probisvetima moguće te iste ljude ubediti da je potrebno da im daju svoj novac. Jednostavno. Na taj način se Žid naprosto poigrava sa vernicima, izjednačuje njihovu veru sa njihovom neiskvarenošću, ali, nažalost, izjednačuje i njihovu veru sa ljudskom glupošću. Ili, kako bi jedan od njegovih nesretnih junaka rekao: Čovek više ne zna gde da se okrene; na sve strane vidim samo opasnost.

Stoga i ne čudi što roman počinje preobraćanjem jednog nevernika u vernika, a završava ponovnim preobraćanjem tog istog vernika u nevernika. Zar vi ne znate kakvim nas slepcima čini respekt? tako se pita jedan akter, nimalo slučajno.

Bezmalo romantičarski osećaj lakoće / lepote življenja, kada je samo potrebno biti u Parizu i udahnuti ono najbolje što francuski šarm pruža je nešto što čitaoca obujmi, uz gorku istinu da se to uvek dešava nekom drugom, kome se život u sekundi promeni nabolje.

Briljantna karakterologija likova, kako ženskih tako i muških. Od sjajnih jednostavnih opisa šta biva kad nečije vrline ostaju nezaposlene ("Margueritina duša je skrojena od onog vanrednog tkanja od koga Bog naprosto pravi svoje mučenike"), preko "plemenitih priroda koje pred uvredom pokazuju svoju pravu veličinu" do "neizvežbanih radoznalosti".

Nad mnogim rečenicama Podruma Vatikana čitalac se prosto zamisli, kao nad stihovima. I zaista je sadašnjem čitaocu naviklom na dnevne novine, jevtinu literaturu,  holivudske filmove, i kao paradigmu toga domaće filmove, domaće "velike" mozgove i autore, kada čita štivo koje je pisao Andre Žid a prevodio Marko Ristić, a koje obiluje i dijalozima zaljubljenih: "ako vam je suđeno da se zaljubite, nemojte računati na moje pero da opiše nered vašeg srca", moramo se zapitati šta se to dogodilo sa sadašnjom (ne savremenom, nego sadašnjom) književnošću?! Otkuda toliko primitivizma, toliko snishodljivosti u odnosu pisaca prema čitaocima, naslova i tekstova skoro pa preslikanih iz žute štampe, toliko nesuvisle potrebe za nekakvim nakaradnim ličnim promocijama? Govorim uopšteno. Otkuda to da ono malo preživele čitalačke publike prosto guta naslove sa rafova iz supermarketa, a da se o autorima poput A. Žida i I. B. Singera toliko malo piše i govori, kao da su davno zaboravljeni? Da li to govori u prilog tezi da je njihovo vreme prošlo? Da je književnost slična dnevnom vestima – za nju se ogromni deo čitalačke publike zanima samo dok je aktuelna? Ne želim da verujem u to. Opirem se tome. Dela poput Podruma Vatikana treba iznova čitati i promovisati.

Šta se dogodilo sa onom vrstom ljudskih i moralnih gromada, zar je moguće da danas više ne postoje? Mladi Lafcadio koji ima ceo svet pod nogama (slobodu, novac, ženu koja ga voli i u koju je zaljubljen) se kaje zbog zločina koji je počinio, javno priznaje zločin i pristaje na svaku kaznu! Njegova misao je posvećena, on traži smisao u svome postojanju. Danas se ni obična jajara ni najveći zlikovac ne kaju zbog počinjenih zločina, niti ih priznaju, nemaju ni prigovor savesti, nego, pak, unajmljuju advokate koji žrtve pretvaraju u krivce. Postoje li danas ljudi poput Lafcadia, poput Raskoljnikova?

I sam Žid se, putem lika Juliusa de Baragliuoula, osrednjeg (eufemuzam za "loš") pisca, na svoj način obračunava sa onim lošim, a neizbežnim u književnosti, brutalno se poigrava sa idejama lošeg pisca (plemića skribomana i snoba), koji konačno dolazi do prave misli i stvaralačke ideje – neću nikakvog motiva za zločin; dovoljno mi je da motivišem zločinca. Da; nameravam da ga primoram da bezrazložno izvrši zločin. Jer, tako nastaje jedan slobodan čovek. Prava priča. Ali, u nedostatku duha, loš pisac se brzo pokoleba, ponovo pod izgovorom pobožnosti, fatalne za Žida.

Kao da se Žid obraća i sadašnjem (ne savremenom, nego sadašnjem) čitaocu: Tako mnogo ljudi piše, a tako malo njih čita (nije li to Miljkovićev stih "poeziju će pisati svi"). To će se svršiti katastrofom; sve te štampanosti odleteće preko ograde, i biće pravo čudo ako najbolje ne ode za najgorim na dno. Jedno apokalitično predviđanje da književnost ostaje prepuštena na milost i nemilost nekim budućim preživelim bibliofilima (ili bibliopatama)!

Žid se bavi fenomenom "lažnog" te "pravog" pape i naivnošću pobožnog pučanstva. Nama u Srbiji, nažalost, tako poznat motiv iz novijih vremena – pravi ili lažni Josip Broz (neki poljski grof), Slobodan Milošević kao čovek iz naroda ili čovek koga su Srbima poturili Amerikanci, "lažni car Šćepan mali", Nikola Tesla – čovek ili vanzemaljac… Ili kako bi to Židov junak rekao: A ko meni kaže da, kad stigne u raj, neće otkriti da njegov dobri Bog takođe nije onaj pravi?

Nameće se utisak da Podrumi Vatikana donekle podsećaju na scenario za pozorišnu predstavu, zbog mnogo pojašnjenja koje autor daje u zagradama ili kratkim crtama, što osim verno prenetog događaja ili karaktera nekog lika reditelju umnogome olakšava scensku izvedbu. Jedan divni vremeplov za podsećanje. Primetno je i to što nema jasne granice između onoga što propovedaju narator, te junak u trećem licu koji se često menja, kao da svi junaci imaju isti podjednako pronicljiv pogled na svet. Žid se povremeno bavi i trivijalnostima, koje nisu nesuvisle, ali i nisu bitne za samu fabulu. Npr. etimologijom određenih prezimena po nekim predelima Francuske, što ostavlja utisak autetičnosti i mogućih stvarnih sudbina koje su poslužile kao supstrat za roman, ali više indirektno govori o samom piscu, o njegovoj pedantnosti, revnosti, te strasti za pisanjem (sve dok ne budem naučio da sa većom sigurnošću razlikujem slučajno od neizbežnog, šta bih drugo mogao zahtevati od svog pera, ako ne tačnost i savesnost?). Radosti koje imam pišući uzvišenije su od onih koje bih mogao imati živeći.

Uostalom, kako Žid sam kaže: veština romansijera često prevazilazi verovatnoću.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (Les caves du Vatikan) Podrumi Vatikana; Autor: (André Gide) Andre Žid; Godinja objavljivanja knjige: 1914; Srpsko izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004; Prevod: Marko Ristić

Moja galerija:Bojan Otašević, 2008 – Ljuta, akril na papiru, 100+70cm;
Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

 

Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir. To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa, pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi.

Singer u svim svojim knjigama piše o Jevrejima, tj. o jednoj velikoj kulturi. Ali, ostaje otvoreno pitanje: Da li su njegovi junaci tipični – ili netipični Jevreji? Jer, njegovim jevrejskim likovima "dominira neka nejevrejska divljina". Da li tom nejasnoćom Jevreji postaju još zagonetniji za ostatak sveta?

Knjiga je psihodrama koja relativizuje dobro i zlo, dilema jednog mađioničara koji je prestao da shvata svoje postupke, koji poput mornara što u svakoj luci ima devojku, u svakom gradu u kome nastupa ima ženu, a sa svakom ima planove za budućnost. Takav život ga je preobrazio u čoveka koji se svakim trenom prepušta impulsima i trenutnoj inspiraciji, čoveka koji vidi jamu – ali mora u nju da upadne, pa je za sebe stvorio dva pakla – jedan na ovom, a drugi na onom svetu… Knjiga je i svojevrsna saga o tome kako čovek vremenom potpada pod vlast smrti, te kako je u prirodi čoveka da se u trenucima beznađa okreće (vraća) veri.

U mnogo čemu veliki pisci imaju štošta zajedničko. Pre svega, ta manijačka potreba za bogohuljenjem. I dok se Žid naprosto poigrava sa pobožnim vernicama, izjednačuje njihovo verovanje sa njihovom nepromišljenošću, glupošću, dotle se Singerov junak pita najkonkretnije: da je neko već video Boga? Da li je neko pričao sa Bogom? A ko je stvorio Boga? Kako to da Bog dariva Jevreje patnjom, a da ga oni zovu milostivim? Da li neko pozanje nekoga ko je bio na nebu? Zašto magnet privlači gvožđe, a ne privlači bakar? Ako ptica ume da leti, onda mora da i čovek to ume? Ako Bog govori jidiš, kako će ga Francuzi razumeti? Nije valjda da se svet stvorio sam ili se razvio iz neke magline? Možda se istina nalazi kod hrišćana, muslimana, ili neke druge vere? Koliko još dugo treba raspravljati šta to piše u tom Talmudu?!

Jedan je od ljudi koji se usuđuje da kaže da je za njega jevrejstvo jaram. Tek se deklarativno pokazuje želja za obnovom Hrama, motiv toliko karakterističan u Jevreja.

Za Singerovog iluzionistu su vernici ljudi koji vide, ali ne veruju sopstvenim očima. Njegov junak, pak, ima sopstvenu veru – Bog postoji, ali se ne prikazuje, čovek treba da se pravi da je bezbožnik, u srcu da veruje u Boga i da veruje u svog anđela čuvara. On je u isto vreme i pobožan i bezbožnik. Pita se šta o na nebu misle o takvima poput njega. Za njega je katolička dogma samo disciplinovanje čoveka i ništa drugo. Zato je samo Bog mađioničar, iluzionista.

Karakterologija žena (Žena koja nikada nije nosila niti rodila, zauvek će se osećati kao devica. Da li su sve žene kurve? Govor u ženskom rodu predstavlja strast nad strastima. Žene su žene, svejedno u Pjasku ili Parizu. Svaka je pauk.), karakterologija seljaka (nasledna snaga seljaka, njihova sluganska podređenost, seljak ostaje seljak), karakterologija braka (brak bez dece je nešto kao pola braka), karakterologija malih gradova (koji sa svim svojim kosmopolitskim pretenzijama ostaju parče provincije), karakterologija poljskih aristokrata (u čijim žilama teče jevrejska krv), karakterologija ljubavi (koja su gradi na magiji, na hipnozi, suviše ljubavi ne valja, obmota se oko čoveka kao zmija), karakterologija ludaka (sa očima punim radosti), karakterologija mudrih (koji ostaju budale), karakterologija prostog puka (muž budala, žena lažljivica, ljubavnik lukav, tu se vesele na svadbama a tamo leleču na sahranama) je u tolikoj meri upečatljiva da prema njoj čitalac mora da formira i vlastiti sistem vrednosti. Jedno "parče vremena" odvojeno za čitanje Singera je nagrada za sve one koje uče zanat pisanja. Singer iz čitaoca i kritičara jednostavno izvlači ono najbolje.

Mnogo se toga uopštenog ali i diskretnog da naučiti o Jevrejima iz Singerovih knjiga (žene vode poslove, a muškarci izučavaju svete nauke). Takođe, teza o tome kako "ulica i dvorište hrama poriču jedno drugo" (jutarnji fatalni vernici tokom dana se transformišu u surove trgovce npr.) je nešto sa čime se mnogi pisci ne bi hvatali u koštac, iz poštovanja prema vlastitoj veri ili iz straha od iste, svejedno.

Zaista, teško je čitati Singera a ostati imun na njegovu strast pripovedanja o prozaičnom devetnaestom / dvadesetom veku. I svaki kritičar stoga neminovno dopada pod Singerovu karakterologiju onih koji "vatrenim stihom svoj hleb zarađuju na slavi drugoga".

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.
Naslov knjige: (Der kuncnmaher fun Lublin) Mađioničar iz Lublina

Autor: (Jichok Baševis Zinger) Isak Baševis Singer        

Izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004, Prevod: Eugen Verber

             Molski akordi su knjiga koja stvara metalni osećaj u stomaku čitaoca, pri čemu ga podseća da vreme u kome živimo možda i nije toliko loše. Knjiga je bolna niska zagraničnih sudbina, gde je zagranično upravo i ono sudbinsko, gde su lično i nacionalno tesno povezani. Knjiga je zbirka pripovedaka sa zajedničkom tematikom – stradanjem Krajišnika, jednog dela srpskog naciona, u svim vremenima i okolnostima, sa posebnim akcentom na one Krajišnike vične pisanoj reči. U nekom delu smisla i prostora, čitajući Demića, usuđujem se da kažem da ono što su Jevreji za ostatak čovečanstva, onda su to Krajišnici za ostatak Srbalja (ako nigde drugde, onda u delu stradanja).

            Čitajući Molske akorde, te živeći u Vojvodini sa mnogo Krajišnika u okruženju, slušajući njihove radio-stanice, stalno se iznova upoznajem sa jednim svetom koji egzistira paralelno ovom stvarnom svetu. Prvo, roditi se kao Krajišnik, to je već uvod u ono najgore što život može čoveku da stvori. Krajinu sam doživeo kao ostrvo na kome su ljudi osuđeni na patnju. I s obzirom na to da su Krajišnici Srbi (koje delimo na Srbijance, Kosovce, Bosance, Hercegovce, Sremce, Banaćane, Ličane, Krajišnike, Šumadince itd. itd., a neko bi dodao i Crnogorce i možda još i nekoga pride, ali nebitno, dovoljno je i prethodno pobrojano), i ako zamislimo da postoji jedna zajednička duša za sve Srbe, pitam se da li bi Krajišnici bili deo te duše ili bi i odatle bili prokuženi i prognani? Otuda možda i konstatacija jednog od protagonista knjige da je nacionalni osećaj mešavina tronuća i uvređenosti (poslat sam na ovaj svet da bi se na mom primeru pokazalo kako i od najmanjeg može postojati manji).

O nastanku Krajine i njenom životu neću pisati, postoji pisana istorija, mada često krivljena, koja o tome pouzdanije od bilo kog kritičara govori. Ali, moj je utisak da, iako je broj Krajišnika u Krajini sve manji, srazmerno tome, kult Krajine među njenim potomcima ne slabi. Mislim da je kult koji Srbi gaje prema Kosovu slabiji spram kulta Krajine. Priča o Kosovu će, prema mojoj proceni, kako vreme bude prolazilo da se svodi na jednu nostalgičnu rodoljubivu priču, a priča o Krajini će opstati kao nada da će nepravda jednog dana biti ispravljena, te da će se svi Krajišnici slobodno vratiti u svoju đedovinu koja će biti bogata, slobodna i obećana zemlja (veličanstvenost Novog Jerusalima ravna je potpunom zaboravu)... Autor dokazuje da je Krajišnicama – tuđina jedina domovina, a kako dobri vojnici hvalisavost o bojevima prepuštaju civilima, tako i ja sudim o ljudima kojih nisam deo, te ih stoga bolje sagledavam od onih koji to jesu. Ili, kako bi to junak Mirka Demića rekao: Čovjek sa periferije naciona ima posebno izoštrenu percepciju otadžbine.

I kao što pesnici teže ka nestajanju (a pisanje je, prema Demiću, uvežbavanje nestajanja – briljantna definicija), tako i ljudi sa zagraničnim sudbinama nestaju u svojim neispričanim pričama, otuda možda taj fenomen od Vladana Desnice do Mirka Demića. Tek je neke od srodnih priča, teže od olova, ispričao Mirko Demić u Molskim akordima. Sa jedne strane, tokom iščitavanja mi se nametao utisak da je knjiga jednim delom sastavljena od fragmenata nezavršenih rukopisa, a sa druge strane, pak, majstorstvo zanata pisanja reči. Hrabrost je preuzeti na sebe obavezu pisanja o Jakovu Ignjatoviću, Jovanu Avakumoviću, Đorđu Markoviću Koderu, Savi Mrkalju, Fridrihu Helderlinu. Pritom živeti njihove misli

Mišljenja sam da su pripovetke "Žitije Nikole Čučkovića" i "Život je predstava za druge" mogle biti napisane i na trocifrenom broju stranica i biti prilagođene filmu. Sa druge strane, pokušavam da razumem koliko je užasno nositi u sebi takva saznanja o nečijim životima, jednim delom ih čak i iznova odživeti, te imati manijačku potrebu zapisati ih. To, zasigurno, neopisivo opterećuje autora (čoveka u vlasti fikcije, čoveka u koga treba neprekidno sumnjati) te mu stoga ne zameram na kratkoći pripovedaka.

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008 Posmatrač, litografija, 50x70cm;

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

Sluge hirovitog lučonoše su žitije jednog nesvakidašnjeg sveca pisane reči u provinciji. S obzirom da je Milovan R. Pantović zaista postojao i stvarao u Kragujevcu (čiji se autori tako bolno busaju u grudi), prosto je neverovatno da se nijedan autor punih 50 godina nije udostojio toga da napiše nešto vredno o jednom takvom biseru ljudskog roda. Naravno, Mirko Demić, niko drugi (iako je arhivska građa zasigurno bila dostupna i nekome pre njega), dovoljno intuitivan da ne dozvoli da njegovom peru (tastaturi) promakne jedna bolna čaršijska priča koja je vapila da izađe iz prirodnih joj okvira.

Kragujevac je, prema autoru, za one koji ga nikad nisu videli grad koji deluje kao fatamorgana – virtuelan grad ucrtan na mape mračnih pesnika, a pri čemu se istovremeno grad koji zaista postoji otima svačijem sećanju (neka vrsta kontra-paradigme Markesovog Makondoa). U takvom gradu, u periodu između dva svetska rata živi i stvara Milovan R. Pantović – Jugoslovenski Gandi, "mučenik od naroda za narod", nesuđeni reformator srpskog naroda, čovek koji je imao velike ciljeve ali ne i načina i smisla da ih formuliše, a svoje "isposništvo" je mogao da sprovodi samo u gradskoj halabuci. Ali, i čovek koji od imućnih ništa nije tražio za sebe – nego za sirotinju. Časopis koji je izdavao u provincijskom gradu trebalo je da deluje vaspitno, da natera ljude na poštenje, na poštovanje tradicionalnih vrednosti, morala, trebalo je da se bori protivu sopstvenih i tuđih predrasuda, a umesto toga – okarakterisan je kao rodonačelnik žute štampe u Šumadiji. Možda zato što velika borba zahteva i velike protivnike i veliko poprište bitke. Sa druge strane, knjiga (i Gandijeve novine sa sve svojim izbezumljenim pogledom na svet) su jedan vredan i redak izvor podataka o tome kako se nekad živelo negde, koji su se proizvodi reklamirali i na koji način, koje su kafane bile aktuelne, kako su izgledali čaršijski abrovi i sleng – sve ono što čaršiju čini velikom i nezaboravnom, gde u legendu ne ulaze podvizi nego neuspesi. I umesto da postane postane savest grada, Gandi je postao iritirajuća pojava u gradu. Iako invalid zbog svoje veštačke noge, Gandi je bio verovatno najpokretljivi, najradoznaliji i najagilniji čovek u Kragujevcu. Neke priče o M.R.P. Gandiju, poput one kada preneraženim lovcima prosto otima ulovljene zečeve da bi se nahranila neka sirotinja su nešto što se može zvati i istorijom čaršijske priče. Ruku na srce, neke Gandijeve ideje, poput one da se uvede dozvola za prosjačenje, ili poput one da naplaćuje svoje razgovore sa dokonim svetom a da prilog ide u dobrotvorne svrhe izlaze iz okvira vremena i prostora u kome je živeo. Sa druge strane, njegova transformacija iz Jugoslovenskog u Srpskog Gandija nam govori o tome da ni on nije bio imun na sve ono što nam se i dan-danas događa.

Radnja romana se odigrava paralelno u dva vremenska razdoblja – pred drugi svetski rat i u mračnim srpskim devedesetim godinama dvadesetog veka, putem lika novinara Jovana Kanele (vešta i logična paralelna radnja u dva vremenska razdoblja jednostavno demonstrira to da je autor savladao "zanat pisanja" i na to čitalac treba uvek da obrati pažnju).

Sluge hirovitog lučonoše su i jedna vrsta nadgrobnog spomenika posvećenog gradu Kragujevcu, ali i živopisna hronika jednog parčeta vremena i jednog podneblja. Dragoceni su nam i komentari Aleksandra Gajića Kljune, stvarne ličnosti i saradnika Jugoslovenskog Gandija, bez koga ni Gandi ne bi bio to što je bio: Kragujevačka inicijacija je mukotrpna za svakog došljaka (ne želim da citiram nipodaštavajuće odlomke).

"Uostalom, šta bi svet sa tolikom količinom podsmeha u sebi da se s vremena na vreme ne pojavi kakav Pantović Gandi", pita se autor, možda je to i ključno pitanje knjige.

Demić je jedan od retkih koji otvoreno priznaje postojanje svoje (i ne samo svoje, već generalno novinarske, piščeve) Ahilove pete – nemogućnost zanemarivanja sopstvenog značaja (toliko minornog u svemiru). Knjiga je, generalno, i jedna šaljiva tvorevina na račun novinara, bez loše namere, gde novinari poznaju aktere, akteri poznaju novinare, svi se znaju, svi se ljute i ne ljute, a same novine lebde u nekom međuprostoru između provincije i svemirske štampe. Novine predstavlju ruglo i sramotu grada sa jedne strane, a sa druge predstavljaju ono čime se grad ponosi. Svaki žurnalista bi štošta značajnog mogao naučiti iz ove knjige, ako ništa drugo, ono barem kako novine mogu biti i hronologija batinanja novinara i urednika, čime se skoro meri novinarska relevantnost. I na kraju do čega dođe? Dođe se do toga da sve zavisi od čitaočeve milostinje. Jer, zaboga, izgleda da je autor u pravu: ono što nije moguće ismejati – nije ni vredno življenja. A sećanje na M.R.P Gandija ostaje kao dokaz da se smrt ne prevazilazi životom, već samim umiranjem.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;
Naslov knjige: Sluge hirovitog lučonoše
Autor: Mirko Demić

Izdanje: Agora, Zrenjanin, 2006.

Moja galerija: Bojan Otašević, 2004 – Ona i njena melanholija, akril+ulje, 100x70cm;
Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;


        "Šta je kod tebe opsesivno? – Misao o meni ili pisanje pisama?" – tako je Lilit, žena kojoj je Bruno Šulc uputio 35 pisama, pitala pošiljaoca rečenicom u svom jedinom pismu. Lilit je njegova pisma prevela sa poljskog na nemački, a u prevode umetala komentare, tumačenja i skice. Zatim je originalna pisma spalila, a jedino pismo koje je ona napisala Brunu, poslala je tek kada je potonji bio mrtav. U "knjizi od pisama" su prisutni i pismo jednog Brunovog "prijatelja" koji tvrdi da su pisma lažna, kao i pismo "nepoznatog" uredniku knjige, "nepoznati" pljuje autora, ništa neuobičajeno.

Karakteristika brojnih savremenih knjiga je da nemaju radnju u osnovnoškolskom značenju te reči, koja se može prepričati u nekoliko dobro sročenih rečenica. Nekada su autori svojim knjigama opisivali događaje, ostavljali svedočanstsva, jevanđelja, biografije značajnih ljudi. Danas, razvojem i dovođenjem do savršenstva i drugih načina svedočenja (film, fotografija, tonski zapis), knjiga postaje relikvija u rukama izumirućih bibliofila (možda čak i bibliopata), a realna je i delom već ostvarena mogućnost da savremeni i budući pisci promene koncept knjige iz XIX veka, bez potrebe da se osporava celokupna pređašnja književnost. Knjiga "Ćilibar, med, oskoruša" je jedan od mogućih putokaza za zaljubljenike u pisanu reč, jedno kvalitetno delo savremene književnosti, pri čemu savremeno ne znači bukvalno "današnje", već ukazuje na jedan od bezbroj mogućih načina forme savremene knjiženosti. Na žalost, Mirko Demić je usamljen u beznađu populističke, tezgaroške i supozitorijske stvarnosti srpske pisane reči.

            Ponovo o knjizi, svako od pisama je priča za sebe, a uistinu, teško je utvrditi da li ih je pisao Mirko Demić ili Bruno Šulc, da li su ih pisali zajedno, ili kako već. Moje lično mišljenje je da je Mirko pratio tok Brunovih misli načinom koji konvencionalna nauka nije objasnila. "Pismo nikad ne prestaje da se piše. Ono je uvek jedno". "Bavim se rečima ne bi li među njima pronašao onu koja je sposobna da ubrza dolazak Mesije". Jedno pismo je priča o samom pismu, tumači kako i zašto nastaje. Pismo se, ipak, oštro kritikuje: "Pismo je izbegavanje žrtve". Pisma sugerišu i o nastanku same pisane reči, literature, bave se muvom dostojnom jednog nadahnutog teksta, raspavlja se o voljenju i ljubavi, o svrsi i potrebi, o Tvorcu, Adamu i oskoruši, a ne jabuci koju je On uzeo, o sadašnjem trenutku, pri čemu je "voljenje jedini preostali dokaz postojanja sada". Delo je nekonvencionalna enciklopedija o postanju, o nastanku reči, emocija, potrebe i svrhe.

            Da treba u jednom prikazu sistematski obraditi knjigu, bojim se da treba citirati celu knjigu, usled njene specifičnosti. Teško je proceniti da li elokventniji nesuđeni ljubavnik, ili, pak, njegova Lilit, jer njene su napomene dorasle pismima, a imaju i realniji pristup problemu koji se zove ljubav, čime je autor, svesno ili nesvesno, odao priznanje ženskom rodu.

            Knjiga je plod ogromnog znanja, posvećenosti i nadahnuća, jedna velika muka Mirka Demića, a Bruno Šulc je svojim genijem zaslužio da ga njemu srodni ljudi zauvek vaskrsavaju. 

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008  – Vilenjak, algrafija, 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008. 

            Jednostavno – knjiga koja vas prosto natera da ponovo verujete u ono u šta ste verovali kad ste bili dete.

            O autorki se može pročitati da predstavlja rodonačelnicu žanra koji se zove "inteligentni triler", a za Osmicu da je avantura koja čitaoca ostavlja bez dana. I to je tačno.

            Pustolovina, jurnjava kakva se ne sreće ni u filmovima o Indijani Džonsu, ali, sa druge strane, to nije puka bioskopska predstava. To je knjiga koja će čitaoca ostaviti tužnim kad je pročita, iz prostog razloga što će želeti još.

            Knjiga je, zapravo, postavljena kao partija šaha. Svakom poglavlju prethode citati velikih šahista o životu i velikih ljudi o šahu. Nameće se postavka da šah jeste život. Život, zaista, obilije i strategijom i taktikom, kao i svaka partija šaha, ali šah u knjizi nije predstavljen kao igra za inteligentne ljude, niti kao igra za ratnike u duši, niti kao igra za dosadno popodne, poput "Ne ljuti se čoveče". Šah je, prema Osmici, "Igra" koja čuva drevnu tajnu, i to tajnu toliko veliku da su najveći umovi u istoriji proučavali i igrali šah iz jednog razloga – da bi odgonetnuli tajnu. Šta je zapravo tajna, otkriva se na kraju knjige.

            U središtu radnje su šahovske figure koju su Mavari poklonili Karlu Velikom. Opšte je poznato da po celom svetu postoje mistična društva koja vekovima čuvaju tajna znanja. Ta znanja su toliko tajna i značajna da samo izabrani mogu da ih poseduju i koriste, a tajna se čuva tako što se nikada ne zapisuje, već se usmeno prenosi izabranima. Mavari su, pak, vrhunsku tajnu zapisali, odnosno šifrovali u šahovskim figurama koje su poklonili Karlu Velikom, najvećoj ličnosti u istoriji u tom trenutku. Shvativši sa čime ima posla, veliki kralj skriva figure tamo gde ih niko neće pronaći tokom narednih hiljadu godina. Ipak, priča o figurama postaje legendarna, i mnogi ih tokom istorije traže i inspirišu se njima, iako, zapravo, niko i ne zna kakvu to tajnu krije šahovska garnitura napravljena od zlata, srebra i dragulja.

            Vekovima kasnije, formiraju se dve grupe ljudi koji traže garnituru. Jedni su "crni", a drugi "beli", kao u partiji šaha. "Crni" imaju crnu kraljicu, crnog kralja, crne topove, lovce, konje, pešake, a istu takvu organizaciju imaju i "beli". Cilj jednih je da pobede druge, da dođu u posed skrivenih figura i da otkruju tajnu zbog koje je toliko krvi proliveno. A "figure" u Igri, odnosno "igrači" su velike ličnosti svoga vremena, ali i obični ljudi koje sama "Igra" izabere.

            Tako se radnja knjige odvija paralelno krajem XVIII veka tokom "Terora" u Francuskoj, krvavih sukoba jakobinaca i žirondinaca, i sedamdesetih godina XX veka. "Igrači" u XVIII su ljudi kao što su Robespjer, Napoleon, Katarina Velika, Žan Žak Ruso, Volter, Vilijem Blejk, Vilijem Vordsvort, Isak Njutn i mnoge druge istorijski poznate ličnosti, a tokom XX veka to su bogati Njujorkeri, bogati Arapi, sovjetski KGB, alžirska tajna policija, ruski i britanski šahisti, naučnici i mnogi drugi. Kako "Igra" traje i odnosi žrtve, tako u središte "Igre" i u XVIII i u XX veku ulaze po mnogo čemu obične devojke koje je sama sudbina odredila. Knjiga obiluje šahom, ali i mehanikom, akustikom, fizikom, jer se ni "tajna" ni svemir ni muzika ne mogu objasniti bez potrebnih znanja. Njihovim preplitanjem se dolazi do alhemije, koja jedina može sabrati sva znanja i konačno odgonetnuti tajnu.

            Avantura koja traje kroz vekove po velikim gradovima, kopnu, pustinji, okeanu, svim kontinentima i svim društvenim slojevima, ni na jednoj strani u knjizi ne gubi na dinamici. A kada se čitaocu učini da je radnja postala prekomplikovana ili nadrealna ili fantastična, autorka se vešto vraća u stvarnost, uvlačeći na taj način i čitaoca u "Igru".

            Kombinacijom neverovatne avanture, modernog doba u vreme početka primene kompjutera, spletkama francuske buržoazije i realnošću bipolarnog sveta u vreme hladnog rata, uz genijalno osmišljenu radnju i detaljne opise tajanstvenih mesta i davnih događaja širom planete, Osmica postaje takva da maštoviti čitalac poželi da joj se često vraća, jer takvu mešavinu trilera, istorije, cilvilizacije, akcije, fizike i šaha teško da će negde ponovo pronaći, na filmu ili u knjizi.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (The EIGHT) Osmica; Autor: (Katherine Neville) Ketrin Nevil; Godinja objavljivanja knjige: 1989;  Srpsko izdanje: Solaris, Novi Sad, 2002 (prvo izdanje); Prevod: Mirjana Živković

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008  – Ukleta, algrafija,100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008. 

            Proračunati rizik nadugo i naširoko opisuje genijalnu zaveru visokih bankarskih službenika – informatičara, "tekija", rešenih da u vreme početka opšte kompjuterizacije opljačkaju banku. Ništa ne bi bilo neobično da nije motiva kojim su vođeni, odnosno časnih im i poštenih namera, uz "onaj ukus avanture". Svesni su da je protivzakonito to što su naumili, ali su istovremeno i uvereni u čestitost i opravdanost svojih motiva. Ogorčeni su na korupciju, pokvarenost i pohlepu koja vlada u "finansijskom svetu" u kome moćni bankari novac koji im narod daje na čuvanje doživljavaju kao svoj. Sa nostalgijom se sećaju vremena kada su bankari bili "pametni, možda nemilosrdni, ali nikako podmitljivi i pokvareni". Ima li života izvan bankarstva, u današnjoj postavci stvari?

            Jedna od tema koja se nameće u knjizi je i pokušaj davanja odgovora na pitanje šta jednu osobu koja je oličenje morala može da natera da prekorači "ivicu". Junaci Ketrin Nevil poseduju urođeni dar sagledavanja istine i situacije, tajanstvenost smatraju za dozvoljenu nam slobodu, a strah od smrti kao potvrdu života, nekad se smeju samo da bi "izbegli samoubistvo", a život bez rizika i neizvesnosti ne smatraju dostojnim življenja, i pored toga što kombinaciju strasti i intelekta smatraju za nepouzdanu.

            Opisi "staza, lica, predela" širom zemaljske kugle su istinski poučni za čitaoca, romani Ketrin Nevil prosto kipte od zanimljivosti iz istorije, bogova, sudara tradicije i novih tehnologija. Za čitaoce je, zasigurno, značajno i to što je jedan zatvoreni svet moćnih ljudi iz visokih finansijskih krugova opisan iznutra, iz prve ruke, autentično, insajderski, sa svim intrigama i finesama.

            Zamerka na račun Proračunatog rizika je neoriginalnost u poređenju sa romanom Osmica iste autorke. Osmica se čita bez daha, od početka do kraja opčini vernika religije beletristike i trilera, njena radnja i atmosfera živo ostaju u sećanju i, bez obzira što Osmica (priznajem) ne nosi onu "spisateljsku" dubinu Žida ili Singera, čitalac jednostavno mora visoko da je kotira i ubraja u, recimo, među 10 omiljenih, najboljih, svejedno. Genijalno osmišljena i vođena radnja začinjena velikim ljudima i događajima iz prošlosti je nešto što zvuči jednostavno i viđeno, ali, na žalost, ne mogu se setiti još nekog naslova koji bi me naterao da jednu pustolovinu svrstam među 10.

            Stoga su i očekivanja koja čitalac potražuje od romana Proračunati rizik i Magični krug autorke Ketrin Nevil s razlogom ogromna. Na čitalačku žalost, jedino neponovljivu Osmicu mogu iskreno da preporučim... Što ne znači da nije uzbudljivo i poučno čitati Proračunati rizik, ali, Osmicu, na čijoj strani su sve moje simpatije, doživljavam kao "original", dok druge dve knjige Ketrin Nevil smatram pisanim po njenom šablonu. 

            Ono što je zajedničko za sva tri romana Ketrin Nevil je šablon, istina vešto skrojen, ali upadljiv (zato insistiram da se Osmica čita prva). U sva tri romana glavni junak je žena – devojka od 20-30 godina, obazovana i na izuzetnom radnom mestu (stručnjak za nuklearne nauke u Magičnom krugu, za akustiku u Osmici, za kompjutere u Proračunatom riziku), koja se sudbinski nađe usred velike "igre" koju igraju veliki igrači (vekovna potraga za magičnim predmetima u Magičnom krugu, za besmrtnošću u Osmici, za novcem i uspehom u Proračunatom riziku), koja prestaje da hoda kroz život promišljeno – počinje da popušta nedefinisanom osećaju – neguje svoju neostvarenu strast, ima genijalnog prijatelja koji radi poverljive poslove za vladu (banku), a koji vremenom postaje ljubavnik. Kao da se jedni te isti junaci različito zovu u različitom vremenu, prostoru i potrazi – "igri". Možda je razlog tome što su vodeći junaci svih rukopisa K. Nevil žene taj što je "ženina prednost u tome što može uvek da promeni mišljenje, a privilegija da svoje želje obavije velom misterije", što značajno utiče na održavanje dinamike rukopisa, pored činjenice da je autor žena –u kritici okarakterisana kao "feministički odgovor na Otimače izgubljenog kovčega" (ne želim da komentarišem)...

Ipak, bez obzira na sve zamerke šablonu i originalnosti ovog romana, kao što je lord Majnard Kejn na samrtnoj postelji na pitanje da li žali za nečim u životu odgovorio da žali što nije popio još više šampanjca (simbol proslavljanja), tako i čitaocu verniku religije beletristike i trilera ostaje nedefinisana želja za neobjavljenim rukopisima Ketrin Nevil.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (A Calculated Risk) Proračunati rizik; Autor: (Katherine Neville) Ketrin Nevil; Godinja objavljivanja knjige: 1992; Izdanje na srpskom jeziku: Solaris, Novi Sad, 2004; prevod: Milica Jovanov

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008  – Okrenuti obraz, algrafija 100x70cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

            O knjizi Da Vinčijev kod je napisano verovatno više nego o bilo kojoj drugoj knjizi objavljenoj u poslednjih 20 godina. Ne pamtim da je neka knjiga podigla toliko prašine među ljudskim rodom, možda Satanski stihovi Salmana Ruždija mogu da konkurišu bujici negodovanja širom sveta, ili karikature proroka Muhameda objavljene u jednim danskim novinama, a koje su izazvale protest muslimanskog sveta. Ovaj „udar na hrišćanstvo“ Da Vinčijevog koda je u neku ruku ekvivalent „udaru na islam“ od strane Salmana Ruždija i danskih karikaturista. Istina, nisam na televizijskim vestima primetio gomile nezadovoljnih hrišćana u protestnim povorkama, ali sam video buljuke muslimanskih vernika kako spaljuju danske zastave, valjda je to i prva upadljiva razlika dve kulture. Ipak, u štampi je objavljeno da su Vatikan i brojni hrišćanski zvaničnici protestvovali zbog objavljivanja „jeretičke“ knjige, da je u pojedinim državama čak i zabranjena, kao i da je emitovanje bioskopskog hita snimljenog prema knjizi takođe zabranjeno.

            Šta reći osim da je čudno da u XXI veku u kome „poeziju pišu svi“, razdoblju slobode, demokratije, interneta, nezaustavljivog protoka informacija, dobu kada je jednostavno nešto objaviti, makar na internetu u vidu forumske raspave, nekog bloga ili elektronskog izdanja, kada izdavači u paničnoj borbi za svaki dinar (evro) objavljuju sve i svašta često i totalno neselektivno, čudno je da se crkva, zvaničnici, akademici i intelektualci raznih fela dignu na noge, busaju u grudi dok se kunu u Hrista i takmiče ko će više napljuvati nekog proznog pisca koji se drznuo da u XXI veku piše o Isusu suprotno onome kako stoji u Novom zavetu.

            U vreme velike popularnosti knjige / filma Da Vinčijev kod na televizijskim stanicama kao što su Discovery, Viasat History, Nacional Geografic Channel, su danonoćno emitovane dokumentarne emisije o istraživanju verodostojnosti teza iznetih u knjizi / filmu. Istina, teze koje su podigle svet na noge nisu prvi put iznete u Da Vinčijevem kodu. Michael Baigent, Richard Leigh and Henry Lincoln su u knjizi The Holy Blood and the Holy Grail (Sveta krv, Sveti gral) još 1982. godine izneli ono čime je Den Braun prosto šokirao čovečanstvo, a zasigurno je bilo autora koji su i ranije pisali o sličnim tezama. Ali, Den Braun je ipak taj koji je pronašao pravi način promovisanja pomenute teze, te mu s pravom pripada svetska slava koju je stekao.

            Ukratko o knjizi: profesor Robert Langdon, inače junak još jednog romana Dena Brauna (Anđeli i demoni), upušta se u modernu potragu za svetim gralom. Na zaprepašćenje ostatka čovečanstva – čitaoca i gledaoca, otkiva da sveti gral nije posuda iz koje je Isus pio vino tokom „Tajne (poslednje) večere“, niti je posuda u koju je tokom raspeća skupljena Isusova krv, već da je sveti gral najbukvanije Isusova krv, odnosno njegovi direktni potomci koji i dan-danas postoje. Jasno je da teza o tome da je Isus bio čovek i da je imao decu u temelju potresa crkvu, bacajući sasvim drugačiji snop svetla na hrišćanstvo i dogmu. Ekstremni hrišćani, u knjizi oličeni u vidu sekte Opus Dei na sve moguće načine pokušavaju da zatru tajnu, tj. Isusove potomke, ne bi li hrišćanska dogma ostala sačuvana. Sa druge strane, svesni opasnosti kojoj je izložena Isusova krvna loza, čuvari tajne oličeni u vitezima templarima i Sionskom prioratu vekovima čuvaju živote Isusovih potomaka. Tokom vekova, Sionski priorat su činili ljudi poput Da Vinčija i Isaka Njutna, velikih umetnika i naučnika koji su u svojim delima sakrili i tajnu koju su čuvali. Tako je npr., prema autoru, Leonardo Da Vinči svojom slikom Tajna večera, suprotno ustaljenom mišljenju prikazao da su Marija Magdalena i Isus bili u braku, te da su imali potomstvo.

            Ne bih se upuštao u prihvatanje ili negiranje tvrdnji iznetih u knjizi. O mogućnosti Isusove veze / braka sa Marijom Magdalenom, o fragmentima izgubljenih jevanđelja iz kojih se tako nešto može naslutiti, o legendama trubadura na jugu Francuske, o Sionskom prioratu i o drugim „dokazima“ takođe ne bih citirao druge izvore, jer je verovatno da je i u XV veku kada je Leonardo Da Vinči živeo (dakle 1400 godina nakon raspeća) Isusov život bio (ne)istražen podjednako koliko i danas.

            Smatram da je potrebno zamisliti sliku vremena u kome je Isus živeo. Moj utisak je da je to bilo vreme neotkrivenog sveta. Jevreji su u to vreme živeli po gradovima, dakle u urbanim sredinama svoga vremena (za razliku npr. od nekih slovenskih ili germanskih plemena toga vremena) i bili su „up today“ informisani o nekoj tadašnjoj političkoj ili društvenoj situaciji. Nisu imali televizor da bi gledali vesti, ali umesto toga je bilo dovoljno da otvore prozor i da slušaju vesti uživo. U takvoj atmosferi je delovanje jednog proroka–pojedinca–Vođe–Učitelja bilo slično današnjem delovanju političkih stranaka odnosno delovanju njihovih lidera. Prema tome, u vreme kada „crkveno“ i „društveno“, odnosno svetovno i duhovno nisu bili „oštro“ odvojeni kao danas, odnosno kada vlast nije bila pocepkana na nivoe (pandan: republikanci drže skupštinu, a demokrata je predsednik) već je vlast bila skoncetrisana u uskom krugu ljudi pri čemu je neretko svetovni vladar bio i prvosveštenik, u to vreme je neka grupa ljudi okupljena oko jednog Isusa morala delovati poput političke partije u današnje vreme. Današnji političari se bore za članove (članarine) i glasače, a tadašnji proroci su se morali „boriti“ za učenike (vernike) radi širenja sopstvenog učenja.

            Oni koji nisu podržavali Isusa u njegovom učenju su bili oni koji su verovali u neka druga učenja, praktično su Isusa doživljavali kao opozicionog prvaka koga treba ukloniti sa političke scene. Ukolonili su ga fizički, ne putem atentata kao što stradaju lideri današnjice, od Džona Kenedija do Zorana Đinđića, već su ga javno pogubili, kao što su komunistički ili fašistički udarnici sprovodili javne egzekucije. Uloga Jude je pandan ulozi današnjeg političara koji često menja stranke.

            Da bih prikazao da je ljudsko ponašanje univerzalno u svakom vremenu i prostoru, prema čuvenoj Heseovoj misli "da bi i jedno preostalo dete na svetu vremenom pronašlo pravi tok stvari i ponovo uspostavilo svet koji poznajemo", napraviću paralelu između vremena u kojem je Isus Učitelj živeo i radio i između sadašnjeg vremena u Srbiji. Prema Da Vinčijevom kodu i pratećim dokumentarcima, nakon raspeća Isusa, njegovu organizaciju je preuzeo i ustanovio Sveti Petar. Marija Magdalena (trudna, noseći Isusovo dete!) je bila primorana da beži da bi sačuvala živu glavu (i Isusovo potomstvo!), a Jovan Krstitelj, Sveti Jovan je odgurnut u zapećak zato što je bio blizak Isusov saradnik (političkim rečnikom – konkurencija). Paralele su univerzalne. Primer, kada je reformator srpskog društva Zoran Đinđić ubijen u atentatu 2003. godine, njegovu stranku je preuzeo Boris Tadić (preuzeo i ponovo ustanovio). Đinđićev blizak saradnik Čedomir Jovanović je bio primoran da napusti Tadićevu stranku i da osnuje novu (pod motom da čuva političko nasleđe Zorana Đinđića!). Zoran Živković, takođe blizak Đinđićev saradnik, preuzimanjem stranke od strane Tadića je praktično eliminisan iz političkog života Srbije (konkurencija).

            Napravio sam paralelu između Isusa i njegovih sledbenika sa srpskim političarima iz XX i XXI veka ne da bih političarima dao božanski značaj, već da bih pojednostvljeno demonstrirao da je obrazac ljudskog ponašanja univerzalan u svakom prostoru i vremenu. Stoga će verovatno Srbija u budućnosti slaviti Zorana Đinđića kao modernog sveca demokratije. A to se verovatno ne bi dogodilo da nije tragično nastradao, kao što je i pitanje da li bi hrišćanstvo danas postojalo u obliku u kome postoji da Isusovi neprijatelji u svojoj maloumnosti i kratkovidosti nisu raspećem od njega napravili centralnu figuru civilizacije.

            Pitanje je našeg ličnog doživljaja sveta u kome živimo i to da li Isusa doživljavamo kao velikog čoveka svoga vremena ili kao Boga. Ako prihvatimo da je Isus ipak bio samo čovek, onda je sve moguće, pa i to da je imao ženu i decu, zašto da ne. A ako, pak, smatramo da je bio Bog koji je hodao zemljom, onda je verovatnije da su crkvene dogme istinite. Ako verujemo u to da je Isus bio čovek, ali sa dušom drugačijom od duše običnog čoveka, onda se ponovo nalazimo na početku. Ostaje nejasno, generalno u istoriji i u crkvenom učenju, najbukvanije, šta je Isus radio prvih 30 godina života??? Jer, čovek koji je promenio svet noseći poruku ljubavi, i koji je postao, ponavljam, centralna ličnost civilizacije (barem zapadnog dela) ostao je zapamćen po onome što je radio možda poslednjih par godina života. Ali, ako uzmemo u obzir to da je Isus u trenutku kada je razapet imao 33 godine, s pravom se možemo pitati zašto istorija i jevanđelja skoro ništa ne svedoče o možda prvih 30 godina života čoveka – Boga? Kako je moguće da čovek tolikog uticaja (ili Bog) živi među ljudima 33 godine, a da samo jedan kratak period njegovog života (možda poslednjih par godina i beseda) bude opisano u istoriji? Možda se jevanđelja koja je crkva uništila bave Isusovom mladošću? Možda njegovom porodicom, potomstvom?

            Da li je Isus imao potomstvo i da li je Marija Magdalena bila toliko bitna za Isusa, kako to u Da Vinčijevom kodu tvrdi Den Braun, mislim da nije danas toliko važno. To treba prepustiti mašti čitaoca. Jer, potraga za svetim gralom i za Atlantidom nikada neće prestati. To je i jedna vrsta potrage za sopstvenom duhovnošću i za sopstvenim identitetom.

                        S obzirom da je hrišćanstvo stvoreno pre 2000 godina i da je ostalo skoro nepromenjeno u svojoj dogmi i postavci, a da se za poslednjih 2000 godina sve na ovom svetu promenilo, očigledno je svakom mislećem čoveku da je došlo vreme i za velike reforme vere i crkve, da bi se vera i duhovnost približili sadašnjem čoveku koji živi u sadašnjem materijalnom svetu i sadašnjem sistemu vrednosti. Protestanti, luterani, katolici, prvoslavni... Ono što je neobično i zbog čega Da Vinčijev kod smatram vrednim književnim delom je to što imam utisak da je ta velika reforma hrišćanstva počela upravo tom knjigom. Dakle, jedan pisac je započeo reformu sveta, civilizacije...

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (The Da Vinci Code) Da Vinčijev kod; Autor: (Dan Brown) Den Braun; godinja objavljivanja knjige: 2003; srpsko izdanje: Solaris, Novi Sad, 2004; Prevod: Nina Ivanović

Moja galerija: Bojan Otašević, 2008 – Pogler u prazno, litografija, 56x75cm; Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.

Prvi pogled na naslov i obim knjige (500 stranica) sugerisao je na vratolomnu avanturu tipa "Indijana Džons", jurnjavu za nekim svetim predmetom koji je nekada iskopan ispod ostataka prvobitnog Hrama. Čudna mi čuda, u svakoj knjižari ima na desetine trilera, "inteligentnih trilera", fantastike, popularnih istraživačkih naslova i najraznorodnijeg štiva koje se bavi krstašima, templarima, katarima, nacistima, koji su ispod zidina Hrama, ili na mestu raspeća, ili negde drugde u Jerusalimu, ili pak, u nekom zamku ili negde drugde u Francuskoj pronašli "nešto" što može da promeni zacrtanu sudbinu sveta. Da li je u pitanju sveti gral, ili Isusovi telesni ostaci ili pak direktni potomci, ili zapisi koji otkrivaju tajnu o besmrtnosti ili o nekom misterioznom predmetu, mapi ili oružju sa Atlantide, samo su u pitanju nijanse. Komplikovan zaplet, potraga koja traje vekovima, obavezno uplitanje poznatih ljudi svoga vremena, genijalnih naučnika koji, sasvim slučajno i inače posvetiše svoj život tragajući za istom tajnom, uz neizbežnu glavnu ulogu sasvim običnih ljudi koje sudbina poveže sa tajnom/predmetom za kojim se traga. To je "obrazac" toliko popularnog i čitanog žanra "inteligentnog trilera".

Ipak, Poslednja tajna Hrama se razlikuje od "gomile sličnih naslova" i ima onu prepoznatljivu suptilnu vrednost koju podrazumevamo pod rečju "knjiga". Istina, jeste napisana po "obrascu", "matrici" za svoj žanr, ali postoji nešto što je izdvaja iz mnoštva. Ovo je knjiga o mržnji. Knjiga o našim najdubljim porivima. Knjiga koja čitaoca nagoni na razmišljanje.

Šta je "predmet" potrage, neću napisati u ovom prikazu, da ne bih eventualnom čitaocu uskratio zadovoljstvo u neizvesnosti, koje se i te kako javlja pri čitanju ove knjige. Vrednost ovog dela i jeste upravo u tome što nagoni čitaoca na razmišljanje, ali ne o "predmetu" potrage, već – o životu i svetu u kome živimo. Zvuči krajnje jednostavno, ali je daleko od jednostavnog.

Radnja romana se dešava u 2005. godini. Tri glavna lika, tri različita sveta. Policajac inspektor u Luksoru, Egipat, koji ne prestaje da istražuje ubistvo staro 15 godina (profesionalac, poštenjačina, slabog materijalnog stanja, zaljubljenik u istoriju svoje zemlje i svoju porodicu)... Policajac Jevrejin u Jerusalimu, koji se propio i zapustio od kada mu je verenica poginula u napadu bombaša samoubice ("Kakva je svrha od molitve Bogu koji dozvoljava da se tako nešto desi? Koji sedi na svojim nebesima i ravnodušno posmatra takav užas i jad?)... Poznata palestinska novinarka koja je jedina na svetu videla i intervjuisala legendarnog teroristu (a koja svakog dana iznova proživljava jezivu smrt svoga oca)... Sticajem okolnosti (mada lepše zvuči – određeni sudbinom), troje ljudi bivaju povezani u potrazi za Poslednjom tajnom Hrama.

I Jevreji i muslimani su teško postradali tokom istorije, naročito u vreme krstaških ratova. Činilo se da bi takvo zajednično stravično iskustvo trebalo da približi dve religije. Ali, to ne da se nije desilo, već su Izrael i Palestina (kada trećih više nema – hrišćana) postali poprište užasnog sukoba kome se ne vidi ni ishod ni kraj. "Božija Sveta zemlja, a toliko bola. Oduvek toliko bola".

Čini se da život u Svetoj zemlji nije blagosloven za običnog čoveka i da su priče o ljudskim pravima, XXI veku i demokratiji besmislene. Sveta zemlja je zemlja u kojoj se užasno upadljivo oseća zadah siromaštva, neuspeha, propadanja. Tu stara rimska poslovica da je čovek čoveku vuk predstavlja jedinu istinu. "Svuda na svetu ljudi gledaju u nebo i vide lepotu. Samo u Palestini mi dižemo pogled i vidimo oružje" (sazvežđa Medveda, Ovna i slično Palestinci nazivaju sazvežđima tenka, bombe, kalašnjikova...)

Šta Palestinci misle o Jevrejima, sa kojima zajedno žive na istoj (da ironija bude veća – Svetoj) zemlji? "Da li čovek razgovara sa zmijom otvornicom? Da li se zbližava sa razjarenim bikom? Ne, oni moraju biti prokleti, isterani, zbrisani sa lica zemlje, kao pošast, što i jesu. To je naša dužnost, nas muslimana." "Jer, oni su neuka rasa: pohlepna, lažljiva, krvnička rasa, neprijatelji islama." "Reči svetog proroka Muhameda su jasne i nedvosmislene. Prijateljevati s Jevrejima, s ljudima druge vere, sažaljevati ih, osećati prema njima bilo šta sem mržnje i gađenja – znači ići protiv volje Alaha, milostivog i samilosnog". "Upamite, inspektore: postoji svetlost i postoji tama, islam i praznina. Nema srednjeg puta, nema kompromisa." "Kakva je svrha osvete kada se ubija još dece (jevrejske)? Ali, kako drugačije mogu da se suprostave (Arapi, koje niko u svetu ne podržava, dok Izrael podržavaju Amerika i Evropa)?"

Čitavom knjigom se proteže nit o ispitivanju samog sebe. Egipatski inspektor je čovek koji se čitavog svog života bori protiv nepravde, kriminalaca i lopuža (s obzirom na zemlju u kojoj živi, bori se protiv ljudi svoje rase i vere), umeren je čovek u jednoj izrazito fundamentalističkoj sredini, ne mrzi nikoga samo zato što je taj Jevrejin i zgrožen je kad neko poziva na mržnju, nasilje, smrt Jevreja. "A ipak... A ipak..." U svojoj zamišljenosti, preispitivanju samog sebe, spoznaje da postoji jedan deo njegovog bića koji se obraduje kada god čuje da je neki bombaš samoubica usmrtio nekoliko Izraelaca, koji za svaku srušenu palestinsku kuću priželjkuje smrt još Jevreja.

Izraelski policajac je čovek koji prezire "strane naivčine" (Evropljane, Amerikance, humanitarce, borce za ljudska prava), "koji dolaze ovamo (Izrael i Palestina) da kukaju i osuđuju pre nego što će se vratiti u svoje lepe bezbedne domove u svojim lepim bezbednim zemljama, da čestitaju sebi što su tako divna, brižna ljudska bića, dok iza njih siroti potlačeni jebeni Palestinci bombama raznose žene i decu (Jevreje)." Za razliku od svog egipatskog kolege koji veruje u jednakost ljudi i vera, a jednim delom svoga bića zna da to nije ostvarivo, dotle izraelski policajac takvih dilema nema. Za njega su Palestinci, i uopšte Arapi, gamad koju treba satrti sa lica zemlje i ništa više od toga.

Bog svakog dana iznova stvara svet. Zato je za Jevreje svaki novi dan prilika da povrate zemlju koju smatraju da im je dao Bog. Kompromisa nema, proterati ili pobiti sve Arape sa božije zemlje, to je nešto što Jevreji doživljavaju kao svoju svetu dužnost. "Tora, Mišna i Talmud, oni su stvarnost. Sve ostalo je puki privid." "Drži se Tore, naravno. Ali uvek pazi da u drugoj ruci imaš uzi."

O Jevrejima je toliko toga napisano, možda više nego o bilo kom drugom narodu na svetu. Jednan fascinantan podatak koji se tek uzgred pominje u ovoj knjizi je da u Jerusalimu ima više optičara nego u bilo kom drugom gradu na svetu. Valjda i najviše pogrbljenih ljudi na svetu koji čitavog svog života iščitavaju Talmud.

U knjizi je korektno definisano zanimanje ljudi za npr. nacizam ili neke druge "običnom čoveku neprimerene pojave". "Nisam simpatizer postupaka Trećeg rajha, baš kao što, recimo, kolekcionar rimskih predmeta ne mora biti naklonjen ropstvu i razapinjanju na krst. Privlači me veština majstora, a ne ideologija". "Vas zanima priča, te vas tako neizbežno privlače i materijalni ostaci te priče. Nema to veze s moralnošću."

Za razliku od većine drugih knjiga pisanih po "obrascu", Paul Sussman u Poslednjoj tajni Hrama vrlo konkretno objašnjava značaj traženog "predmeta" i šta bi se konkretno dogodilo kada bi u njegov posed došli "ovi" ili "oni" (knjiga upadljivo sugeriše da nema crnih i belih, da nisu ni svi sivi, jednostavno su svi manje ili više crni). "Smrt pojedinca možda jeste tragična, ali s vremenom tuga bledi. S druge strane, skrnavljenje nečega svetog nikada se ne prašta, nikada se ne zaboravlja" (eto ponuđenog odgovora na pitanje kada će se završiti sukob na Bliskom istoku – nikada).

Na mnogo mesta u knjizi su detaljno opisane jezive scene umiranja, razbijanja lobanja, raspadanja ljudskog tela u eksplozijama, nezamislivog bola, osećaja koji ima bombaš samoubica, kao da je sve to nešto prirodno. Da li je? Bomaš samoubica je oruđe božijeg gneva – da li je? Ili je instrument korumpiranog političara?

Ipak, postoji nešto jezivije od mržnje dva susprostavljena naroda, a to je otkriće da najveći protivnici, lideri suprostavljenih naroda ili političkih partija, ljuti rivali, ljudi krvavih ruku, huškači i sejači mržnje, upravo oni koji su odgovorni za ratove, razaranja, ubistva – vrlo često sarađuju. I to sarađuju na takav način da podržavaju jedni druge – što više krvi, nesreće, siromaštva – to su vođe suprosatvljenih tabora bolji tajni prijatelji i više pokrivaju onog drugog... Pa, za nas koji živimo u ovom delu sveta, ovo i ne deluje kao značajno otkriće, više kao konstatacija nečega što se podrazumeva...

Kao da Jevreji i Arapi nisu dovoljni za sukob, u knjizi postoji i treći strana – nacisti iz II svetskog rata...

Ipak, čak i u Izraelu i Palestini postoje umereni političari, borci za ljudska prava, mladi slušaju muziku koja se sluša u drugim delovima sveta, gledaju filmove, koriste internet, XXI vek… Da li postoji nada da će svet ikada postati humaniji? Za koliko još svetih predmeta treba tragati? Da li je sve u životu samo borba za opstanak i ništa više? Zar se toliko malo čovek razlikuje od životinje?

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: (The Last Secret of the Temple) Poslednja tajna Hrama; Autor: (Paul Sussman) Pol Sasman; Godina izdanja: 2005, srpsko izdanje: Laguna, Beograd, 2008, prvo izdanje; Prevod: Nikola Pajvančić

Moja galerija:Bojan Otašević, 2008 – Ukleta,12,2x16,6cm,ulje+medijapan;

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

      "Napisala sam roman "Dragulj Medine" da bih izrazila poštovanje prema islamu. Napisala sam ga u čast Ajše bint Ebu-Bekir, najmlađe i najvoljenije neveste u haremu proroka Muhameda, žene izvanredne inteligencije, visprenosti i snage, koja je doprinela formiranju jedne od najvećih svetskih religija", rekla je u intervjuu za novine Šeri Džons, autorka kontroverzne knjige, koja je jedno vreme po objavljivanju bila povučena iz prodaje u Srbiji.

Dragulj Medine je u kritici najavljen kao svojevrstan "muslimanski" odgovor na "hrišćanski" Da Vinčijev kod. Lično smatram da su islamski velikodostojnici napravili grešku kada su zabranili prodaju Dragulja Medine u nekim muslimanskim sredinama, čime su privukli pažnju i u svetskim razmerama učinili popularnom jednu, po mojoj skromnoj oceni, ne tako blistavu knjigu.

Prvo, pisac Da Vinčijevog koda (svojevrsne kritike savremenog hrišćanstva) je hrišćanin, dok pisac Dragulja Medine nije musliman, nije Arapin, što već baca senku na knjigu. Drugo, otkuda to da se muslimani ne usuđuju da se oglašavaju o proroku Muhamedu na bilo način (osim onako kako je to uređeno verom) jasno je kao dan – ceo svet zna kakvim je opasnostima izložen Salman Ruždi. Treće, jedna banalna karikatura proroka Muhameda u nekim novinama u Danskoj izazvala je demonstracije u celom islamskog svetu (islam je pokazao mišice celom svetu, bilo je mrtvih, spaljivane su ambasade). Stoga, sa islamom se nije šaliti, jer glava ode očas posla, a pisce nikada niko nije uzeo u zaštitu, po pravilu. I izdavač u Srbiji je oprezan: "Dragulj Medine nije istorijska knjiga. Svi likovi, s izuzetkom istorijskih likova koji se ovde pominju, delo su piščeve mašte". Ipak, pohvale Šeri Džons, što se, kako-tako, usudila da uopšte piše o islamu i Muhamedu na način koji se fanatičnim vernicima ne dopada (treba li da napomenem da živimo u XXI veku?).

Stoga, ključno je pitanje – da li Dragulj Medine zaista vređa verska osećanja muslimana, ili je paranoja verskih vođa naprosto učinila knjigu poznatom u celom svetu? S obzirom na delikatnost kritikovanja islama, za svakog kritičara je problem da se u kritici ovakve knjige ne bavi islamom, niti položajem žene u islamu (jedna od tema nametnutih u knjizi), već striktno rukopisom.

            Dragulj Medine je lagana, pitka priča čiji sudeonici možda i nisu morali biti istorijski poznate ličnosti, pogotovo ne prorok Muhamed. Zabranjena ljubav, neuzvraćena ljubav, ograničena sloboda jedne žene u arapskom svetu, takva se priča mogla i drugačije upakovati. Žensko pismo? Lično se ne slažem sa podelom književnih dela na "žensko pismo" i sve ostalo. Mislim da takva definicija nije adekvatna za definisanje jedne vrste senzibiliteta, ili ženskim očima i osećanjima viđenog sveta. Jedostavno smatram da postoje velika književna dela i da postoje književna dela koja to nisu. Osim toga, činjenica je da religija beletristike i trilera ima književnih dela koja čitaocu pružaju nemerljivo zadovoljstvo, te ih stoga toplo preporučujem za čitanje, i pored toga što ista često i ne poseduju potreban kvalitet.

            Dragulj Medine pre svega, uverljivo govori o položaju žene u tradicionalnom islamskom svetu, koji se, zasigurno, u nekim sredinama nije mnogo promenio od vremena proroka Muhameda pa do današnjeg dana.

            Ne bih se bavio položajem žene u islamu, na osnovu napisanog u Dragulju Medine. Jer, u brojim drugim knjigama je upravo taj položaj žena vernije opisan. Ne bih se bavio ni ličnošću proroka Muhameda na osnovu onoga što piše u Dragulju Medine, zasigurno je to u drugim knjigama (verskim, istorijskim, beletristici) adekvatnije opisano. Stoga, da li je knjiga uverljiva? Meni se nameće zaključak da nije.

            Na osnovu svega napisanog u knjizi, ja ni po čemu nisam mogao da zaključim da je Muhamed zaista bio božiji prorok, bilo koju njegovu božansku crtu ova knjiga nije otkrila. Umesto toga, na osnovu Dragulja Medine, Muhameda sam doživeo kao jednog grozničavo pohotnog licemera, koji je veru koju je osnovao stavio u službu svoje nezasićenosti ženama, mada se razlikovao od drugih muškaraca po tome što je ženama davao više slobode nego što je to bilo uobičajeno. Istina, cela priča je viđena očima jedne nezadovoljene devojčice iz njegovog harema, ali, čovek koji je bio pravi prorok morao je imati i jednu božansku dimenziju koja u ovoj knjizi nije ni dotaknuta. Opisi u kojima on pada u verski trans (epilepsiju?) u kojima mu se Bog javlja i objašnjava mu kako da, npr, preotme lepu ženu svome posinku, a vernicima da dokaže zašto je to neophodno, podsećaju na današnje manipulisanje neukim masama od strane pohlepnih i prepredenih političara.

            Da li tako nešto vređa osećanja muslimana? Uostalom, šta to znači povrediti nekome osećanja? Ja lično, kao hrišćanin po rođenju (mada ne i ubeđeni vernik) čitao sam o Isusu i crkvenu literaturu, i Novi Zavet, i vladiku Nikolaja, i Da Vinčijev kod, i razne knjige koje polemišu da li je Isus bio vanzemljac ili prevarant, i gledao parodije Montija Pajtona na račun hrišćanstva i svetog grala, ali nikada, nikada moja osećanja nisu bila povređena, čak naprotiv, želeo sam da čitam još više i čujem što više različitih teorija, jevanđelja, saznanja. Iz tog razloga preporučujem Dragulj Medine za čitanje, naročito stoga što je islam agresivan prema kritici, a autorki čestitam na hrabrosti preuzimanja rizika kritikovanja svetske religije. Ali, ne i na pokazanom književnom umeću.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.
Naziv knjige: (The Jewel of Medina) Dragulj Medine

Autor: (Sherry Jones) Šeri Džons

Godina izdanja: 2008, srpsko izdanje: BeoBook, Beograd, 2008.

Prevod: Lena Vasiljević

Pogled na knjigu u izlogu knjižare je obećavao. Barbarosin Jevrejin u Srbiji. Jer, zaboga, svet ima čudnovato dobrih pisaca čiji se trileri čitaju bez daha. Ketrin Nevil je u svoje romane tako jednostavno uvela ljude poput Karla Velikog, Napoleona, Katarine Velike, Voltera, Njutna, Robespjera, Delakroe, ali i pukovnika Gadafija, nezaobilazni Den Braun je Leonarda Da Vinčija, vitezove templare i mnoge druge značajne ljude poznate istoriji preobrazio u junake svojih knjiga. Čitalačka publika (ona preživela) je, pandan hrišćanstvu i islamu, formirala svoju religiju - religiju beletristike i trilera, religiju potrage za svetim gralom, za kopljem sudbine, za Hristovim potomcima, za Atlantidom, za dokazima koji potvrđuju autentičnost alternativne istorije. Jednu fantastičnu istoriju čije su svete knjige velike knjige umetnosti beletristike. Stoga, naslov "Barbarosin Jevrejin u Srbiji" je upadljivo sugerisao. Jer, car Fridrih Barbarosa (Riđobradi) je bio značajan nemački vladar (ne bih o istorijskim činjenicama), ali je vernicima religije beletristike i trilera poznat i kao jedan od vlasnika koplja subdine - koplja kojim je Isus proboden dok je bio razapet i koje poseduje izuzetne moći. Istorijski je poznato da se na putu za Svetu zemlju tokom odlaska u krstaški rat Barbarosa u Nišu susreo sa Stevanom Nemanjom, rodonačenikom srpske dinastije Nemanjića. I eto kvake, spone, spojke, mosta koja i nas Srbe može povezati sa istorijom Evrope, sa potragom za svetim gralom, sa kopljem sudbine!!! Kao u onoj propaloj Darvinovoj evoluciji nastanka čoveka od majmuna - ona karika koja nedostaje! Upravo ono što nam nedostaje, makar u nekom našem unutrašnjem svetu koji samo religija beletristike i trilera može da učini stvarnim. Naslov knjige je zaista obećavao... Možete zamisliti prazninu u mojoj mašti kada sam pročitao knjigu... Iz moje vizure, knjiga je promašaj – ali promašaj u odnosu na moja očekivanja. Ili da se ispravim, možda je bolje reći da je naslov knjige promašaj. Treba uvek biti obazriv sa imenima knjiga, kao i sa imenima dece, jer je ime nešto što nosioca obeleži kroz ceo život, a nekada i duže. Ali, to ne znači da knjiga ne inspiriše kritičara da šta reče o njoj.

Umesto rukopoloženja i naših velikana iz prošlosti u svece religije beletristike i trilera i opisa njihove uloge u potrazi za svetim gralom, čitalac dobija samo epizodne uloge Stevana Nemanje i Svetog Save, a sve da ih autor nije ni pomenuo, radnja knjiga je mogla ostati ista, u čijem je središtu ostareli Titov obaveštajac. I još gore od toga, od meni toliko željenog susreta Barbarose i Stevana Nemanje, samo je opisana "kompenzacija" za celokupan srpski zaostatak za ostatkom sveta - dok su Nemci jeli prstima, mi Srbi smo koristili viljuške... Motiv toliko jevtin i korišćen tokom mračnih devedesetih, da mi se kosa diže na glavi od toga... Jeste, mi vozimo Jugo, a oni Mercedes i Audi, mi živimo sa 10 maraka mesečno, a oni sa dve hiljade, ali... Dok su Nemci jeli prstima, mi Srbi smo koristili viljuške...

Sam autor kaže: Samo veoma samosvesni, veoma snažni ljudi podnose da im se drugi narugaju, jer ih to uveseljava, a ne dostiže sasvim. Stoga, ako nekom svemirskom verovatnoćom Ivan Ivanji i pročita ovu kritiku, neće mi zameriti.

Ono što upadljivo ostavlja utisak na čitaoca je ogromno životno iskustvo autora koje prosto odzvanja sa svake stranice knjige, što sugeriše da je radnja knjige barem delom autentična, a isto se može zaključiti i na osnovu impresivne biografije pisca. Od toga šta predstavlja znak slabosti u jednom običnom razgovoru, od toga kako se u starosti lako zaplače, preko toga kako čvor na kravati otkriva stav čoveka prema životu, preko odnosa čoveka prema porodici u svim mogućim i nemogućim situacijama, zavisnosti odnosa prema Bogu od odnosa prema ocu, o tome da nekada sudbina i samog carstva (a kamoli čoveka) zavisi od jedne reči,  od toga da je čežnja za snom čežnja za smrću, pa do saznanja da biti hrabar ne znači ne bojati se, nego savlađivati strah. Teza o tumačenju reči kao izvoru moći zaslužuje zasebnu raspravu, a jedna od tema koja se nameće u knjizi je i besmrtnost, ali u kontekstu kazne.

            S obzirom da je Ivanji Jevrejin, a da su Jevreji jedna nepoznanica za veliki ostatak čovečanstva, ova knjiga, za mene delom neočekivano, pruža odgovore na neka pitanja, tj. enigmu Jevreja malo približava nama Gojima. O ulozi Jevreja u nastanku gradova u Evropi, razvoju bankarskog sistema kroz istoriju, transportu novca u srednjem veku i finansiranju ratova, više se da naučiti iz ove knjige nego iz gimnazijskih udžbenika. Jevreji su, kao znanci više jezika, kao prevodioci, bili neka vrsta mosta između evropskih naroda. O tome kako su Jevreji uvek i svuda van svoje zemlje smatrani krivcima za smrt Isusa Hristosa, te za svaku pošast, tema je koju iscrpno obrađuju svi meni poznati jevrejski autori, od Singera do Ivanjija, sa više ili manje pompe.

Koga Goji nazivaju antihristom? Možda samog mesiju? - rečenice su nad kojima se treba ozbiljno zamisliti. Zašto Gospod, promene radi, nije mogao da izabere neki drugi narod, a nas Jevreje da ostavi na miru? Paradoksalno ovoj smeloj tvrdnji, Srbi su tokom devedesetih godina prošlog veka (tokom ratova po Kosovu, Bosni, Hrvatskoj) sebe samoproglasili za "nebeski narod", upravo u vreme kada su najviše postradali. Ne bih da komentarišem intelekt onoga kome je to prvo palo na pamet, ali izgleda da je nekako suđeno da onaj koji sebe proglasi božijim - mora da strada. A svaki pisac koji drži do sebe mora da pokaže bar malo bezbožnosti, cenim. Ivanji se pita: Kakav je to moćan Bog koji zahteva tako majušne znake odanosti? Kakav je to Boga koga zanima šta njegove kreature jedu?

Knjiga ima i duhovitih momenata. Npr. to da Barbarosa odlazi u krstaški rat na dve godine da bi imao izgovor da bude daleko od svoje žene podseća na engleski crni humor. Knjigu smatram za dragocen izvor podataka o Barbarosi i Svetom Savi iz vizure njihovih savremenika, ali, naravno, s obzirom da se radi o umetničkoj kreaciji, sve treba prihvatiti sa rezervom.

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008; Naslov knjige: Barbarosin Jevrejin u Srbiji; Autor: Ivan Ivanji; Izdanje: Stubovi kulture, Beograd, 1998.