IRON MAIDEN (UTISAK POVODOM KONCERTA ODRŽANOG U BEOGRADSKOJ ARENI DANA 10.02.2009)

Moja galerija & kritika: Emil Živadinović, 2009.


 
Istorija.




Arena.




Tvorci MojeKritike.




Ovo je Srbija.


Turneja „Somewhere Back In Time“ grupe Iron Maiden, srećom po nas željnih istorije, nije zaobišla Beograd. Šta reći o koncertu – u dve reči – fantastičan događaj. Sve mi je bleštavo prošlo kroz glavu tokom tih nezaboravnih par sati vremena – istorija, ideali, neostvareni snovi, ratovi, ratnici, ponos – kao da je najbolje i najsjajnije i najnedosanjanije isplivalo sa dna ispod ledenog brega moje podsvesti dok sam bio svedok jednog od najvećih bendova u istoriji i heroja – za mnoge većih od onih antičkih. Svi porivi koje ljudska psiha može da potera iz svih džepova duše kao da brzinom prosvetljenja izlaze putem glasnih žica, dok hiljade fanova sjedinjava svoje duše i svoj glas u jedno.

Ne bih mnogo govorio o samoj izvedi i koncertskom nastupu, koga to zanima – zasigurno je pročitao negde drugde, tu si i novinski komentari, i "youtube" itd. Tek informativno bih pobrojao (za one koji ih vole a nisu bili tada i tamo) da su izveli Aces High, Two Minutes to Midnight, Rime of the Ancient Mariner, Powerslave, Children of the Damned, Run to the Hills, Hallowed Be Thy Name, The Number of the Beast, Phantom of the Opera, Sanctuary, Iron Maiden, Wrathchild, The Trooper, Wasted Years, Fear of the Dark i The Evil That Men Do, dakle stare stvari.

Radije bih govorio o pokretačkoj sili koju ovaj moćni bend pronosi celim svetom, inspirišući sve generacije da iznova sanjaju. Energija koja nije ni kinetička ni mehanička (ni ona treća ili četvrta), gotovo da može da se opipa, materijalizuje, doživi i oseti, samo tokom jednog nastupa Iron Maidena. Trebalo je biti tamo, sve je što mogu da kažem onima daleko brojnijima od nas koji smo imali makar to parče privilegije da za vreme svojih malih i vrednih života budemo svedoci. Svedoci postojanja velikog benda koji je, u mojim ušima, sjedinio muziku pakla i muziku raja.

Nije isto slušati o nekom događaju i učestvovati u njemu, makar i kao posmatrač. Biti parče istorije, jedan atom piramide u Gizi, neuporedivo je više nego biti turista sa fotoaparatom koji će uslikati piramidu. Jer, i taj atom je deo božanskog, a taj turista je samo božije delo, ali ne i njegov deo. Sam sam za sebe postao deo sveta, vremena, istorije, muzike, samim tim što sam dva puta u životu video i čuo svojim očima i ušima nešto što je za mene najpribližnije bogovima, barem onima koji su hodali zemljom. Iron Maiden.

Poseta:4376

KOLUMNA - poseta(51482)

UTOPIJA - poseta(17253)

ATLANTIS - poseta(16870)

RIZNICA - poseta(153742)

ZONA - poseta(6782)