LUIS SPENS (LEWIS SPENCE): ISTORIJA ATLANTIDE (HISTORY OF ATLANTIS)

MojaGalerija: Vladimir Ranković, 2008 – Putnik nad morem magle;

MojaKritika: Emil Živadinović, 25/10/2009.

 

            Naslov knjige čini se pretencioznim, neupućenima čak i neozbiljnim. Ozbiljni umovi vekovima dovode u pitanje i samo istorijsko postojanje Atlantide, a gospodin Luis Spens piše njenu istoriju! Ipak, stav čitaoca je da "Istorija Atlantide" čvrsto "stoji" na Zemlji, ne "na dve noge", već kao "ukopana", jer je teško naći neku nelogičnost / nedoslednost Spensovih tumačenja.

            "Istorija Atlantide", iako objavljena davne 1926. godine, nije izgubila na aktuelnosti, te je preporučujem svim "vernicima". U moru knjiga o Atlantidi ("uzvišenom mitu čovečanstva" - Georges Poisson, 1949), koje su pisali istraživači, naučnici, arheolozi, ali i zaljubljenici, posvećenici, vidovnjaci, pesnici, knjiga Luisa Spensa spada u one koje se izdvajaju ne samo studioznošću, već i kreativnošću u interpretaciji i zaključivanju. "Istorija Atlantide" je treća od četiri knjige koje je Luis Spens napisao na pomenutu temu. Autor je objavio i više značajnih knjiga o mitologiji, folkloru i okultnim pojavama, a radio je decenijama kao urednik brojnih uglednih novina u Škotskoj. Zanimljivo, razmenjivao je prepisku sa pukovnikom Henrijem Fosetom, poznatim istraživačem koji je i autor kultne knjige "Tragovi Atlantide", kao i sa ser Arturom Konanom Dojlom, legendarim piscem koji je svetsku slavu stekao zahvaljući svom junaku Šerloku Holmsu, ali i knjigama "Izgubljeni svet" i "Dubine Marakota" (priča o Atlantidi).

            S obzirom na opštepoznate prepreke na koje nailaze svi istraživači Atlantide – nedostatak konkretnih "materijalnih dokaza", fizičko nepostojanje samog kontinenta / ostrva, vremenska udaljenost Atlantide u nama nepojmljivoj prošlosti, Spens insistira na "inspiraciji", "nadahnuću" kao ključu za razrešavanje arheoloških problema. Jer, "analogija je oruđe inspiracije, a rezultati arheologije zavise od analogije". Kako god, Spensu ne nedostaju niti "inspiracija" niti volja u traganju za najvećom tajnom prošlosti. Za mene kao čitaoca je očaravajuća logika kojom se Spens rukovodi, tako da se čini da su svi zaključci na svom mestu, te se iskreno pitam, kako to da niko pre njega nije tako (čini se) lagano odgonetnuo drevnu misteriju.

            Spens promoviše svoju tvrdnju da se svako predanje, mit, zasniva na stvarnosti. "Šta je mit u svom istorijskom obliku? Zar on nije predanje koje se prenosilo pre ere pera?" Po Spensu, neverovanto je da primitivni ljudi kamenog doba, koji jedino brinu o goloj egzistenciji "izmišljaju" takve stvari poput imena bogova i njihov rat sa Titanima, te fantastičnu mitologiju. Po njemu, to je iskrivljeno sećanje na stvarne događaje koji su se dogodili u dalekoj prošlosti. "Narodna predanja pritiču u pomoć istoriji".

            A upravo to nedostaje mnogim drugim istraživačima Atlantide – kreativnost i logika. Jer, brojni autori su npr. zaključili da je za izgradnju Velike piramide u Gizi bilo potrebno posedovati značajna znanja iz astronomije. A za izgradnju neke od Piramida Sunca u Meksiku je bilo potrebno posedovati ta ista znanja. Zaključak mnogih autora – i jednu i drugu piramidu su gradili Atlantiđani, i to je dokaz da je Atlantida postojala?!? Tako, s neba pa u rebra, bez sistematičnosti, istraživači, slepo vođeni idejom u koju veruju, poput arapskih bombaša samoubica ili poljskih ili irskih katolika, na slične načine "dokazuju" postojanje mitskog kontinenta. Luis Spens ne spada u takve ljude, on naprosto nema nijednu "teoriju". Njegov rad je ozbiljan, autoritativan i reprezentativan čak i danas, bezmalo stotinu godina nakon objavljivanja knjige.

            Mene lično, Spens podseća na lekara iz prošlosti koji, koristeći samo toplomer i slušalice uspeva da postavi dijagnozu komplikovane bolesti, koja se danas određuje pomoću magnetne rezonance i uz podršku savremenih laboratorijskih analiza. Koristeći raspoloživu (u svoje vreme, dvadesetih godina dvadesetog veka) arheologiju, etnologiju, geologiju, uz komparativnu istoriju i mitologiju, Spens problemu pristupa na način koji se savremenim jezikom naziva multidisciplinarnim. I za razliku od brojnih drugih tumača Atlantide, Spens ne priziva u pomoć vanzemaljce, niti pokušava da Atlantidu mistifikuje više nego što je ona sama po sebi mistična.

            Najpre, Spens je obezdio pouzdane i svoje prevode Platonovih knjiga "Timej" i "Kriteja", "dokaze" postojanja Atlantide, s obzirom na ozbiljnost Platona. Jer, svaka knjiga o Atlantidi, od 5000 napisanih (podatak iz knjige Philipa Aziza), počinje Platonom i Solonom. S obzirom na to da svaki prevod odnosi nešto od autentičnosti originala, Spens ne veruje drugima i sam ponovo prevodi sa starogrčkog ključne odlomke.

            Istražujući mitove severnoameričkih Indijanaca, ali i raznih britanskih domorodačkih naroda, Spens je uvideo podudarnosti u mnogim mitovima. Ta podudarnost je takva da nikako ne može biti slučajna. Na obe obale Atlantskog okeana, ljudi su vekovima pričali praktično iste mitove! Spens navodi na desetine primera legendi i mitova o potopoljenim gradovima i kopnu, kao delu kulture predaka Velšana i ostalih britanskih domorodaca, ali i američkih Indijanaca. Mitovi su bukvalno isti – Sveto brdo, zazgraničenje kopna i mora – dolazi bog, bog ženi lokalnu devojku i stvara novu rasu, zatim dolazi poplava koja potapa poznati svet. To je siže svih tih mitova, koji se prosto dopunjuju, a verovatno da predstavljaju sećanje na jedan te isti istorijski događaj.

            Mnogo je takvih mitova, po raznim delovima sveta, praktično istih, a razlika je samo u tome što se bogovi zovu drugačije u različitim kulturama, u skladu sa lokalnim tradicionalnim imenima. U vezi sa tim, u svojoj knjizi "Atlantida u Americi" Spens je do u detalja razradio tezu da su Posejdon, Atlasov otac (iz grčke mitologije) i Kvecalkoatl (mitologija starog Meksika, Asteka, Maja) ista ličnost. Zanimljivo je i da, po legendama, bogovi u Evropu dolaze sa zapada, a u Ameriku sa istoka! Neoborive su činjenice da su Grci smatrali da bogovi i Titani potiču sa zapada, a da su američki Indijanci verovali da bogovi potiču sa istoka.

            Koliko je Spensu poznato, takvi mitovi nisu postojali, niti su se mogli čuti u sredozemlju, te stoga ni Platon nije mogao nigde ni da ih čuje. Dakle, ili je zaista priču čuo autentičnu istoriju Atlantide, ili je sve izmislio. Logički, čini se neverovatnim da je Platon izmislio isti mit koji su vekovima prepričavali domoroci britanskih ostrva i američki Indijanci. Taj zaključak značajno govori u prilog činjenici da Platonova priča o Atlantidi nije metafora, već stvarni istorijski događaj.

            Spens u svom istraživanju navodi davne istoričare koji su pisali o Atlantidi. Od značaja je Diodorus Sicilus, savremenik Julija Cezara, koji je pisao i o ženama-ratnicima – Amazonkama sa Hesperida (ostrva na kome su rasle zlatne jabuke) i Gorgonama.  Žene-ratnice su, po njemu, napale i osvojile Atlantidu. Po Diodorusu, atlantiđanske priče o Bogovima se nisu bitno razlikovale od grčkih. Čini se, pak, da Diodorus u jednom delu svog opusa govori o državi Atlantidi koja možda postoji u njegovo vreme – preciznije, o narodu koji živi oko planine Atlas, današnji Maroko. Neću se u ovom kratkom prikazu knjige baviti prepričavanjem Diodorusa, ali treba napomenuti da legende davnih ljudi, često nisu jasno razgraničavale ljude, nebeska tela, ostrva, prirodne pojave. Prema tome, Atlas je, prema legendi i prvi kralj Atlantide, i sadašnji planinski vrh na severu Afrike, i bog koji je na svojim ramenima nosio ceo svet. Atlasove kćeri su se zvale Atlantidama, kao i nimfe, kao i sve žene u toj zemlji. Pesnički zanimljivo, Atlas i njegov brat Hesperus su posedovali stada ovaca izuzetne lepote, rumene i zlatne boje – a na starom grčkom jeziku se ista reč (melon) koristi i za ovcu i za jabuku – otuda možda i jabuke Hesperida i zlatno runo...

            Spens, istražujući brojne istorijske izveštaje, ali i legende starosedelaca u Britaniji, zaključuje da čak i u vreme o kome govori Platon atlantsko tlo nije potonulo u potpunosti, već da su brojni njegovi delovi – ostrvca, sprudovi zaostali u moru. Po njemu, do otprilike 3000 godina pre Hrista kopno je zasigurno još uvek postojalo u određenom obimu, ali već možda oko 2000 godina pre Hrista nije postojalo ni u tragovima, jer tada su mediteranski moreplovci, Krićani a zatim Fenačani i svi drugi mediteranci uspostavili plovne tokove po poznatom svetu, a nisu opisivali sprudove.

            "...a na sličan način je ostrvo Atlantida potonulo u more i nestalo. Od tada do danas je tamo okean neprolazan i ne može se istražiti, blokiran vrlo plitkim sprudovima, koji su nastali kada je ostrvo potonulo..." (Platon)

            (Digresija: ova rečenica je, pak, (između ostalog) pomogla svojevremeno čuvenom Jirgenu Španutu (savremenik Spensa) da "svoju" Atlantidu locira u moru između Danske, Nemačke i Švedske (na ostrvu Utland (Atland), prema kojoj je, po njemu, i nastala reč Atlantis), gde takvi sprudovi zaista postoje)

            Mala primedba, u knjizi se pominje da su na ostrvu, pored brojnih drugih pobrojanih biljaka, rasli i kukuruz i kaučukovac. Ne znam da li je to interpretacija prevodioca, ili je Platon zaista pisao o kukuruzu i kaučukovcu, s obzirom na to da su te biljke Evropljanima postale poznate tek mnogo godina nakon Kolumbovog otkrića Amerike. A po Spensu, "orikalk" – izvozni proizvod koji je Atlantidi donosio ogromnu ekonomsku dobit je "planinski bakar", koga je na ostrvu bilo u izobilju. Po nekim drugim autorima (Španut) "orikalk" je žuti ćilibar, od koga se pravio lak, lepak i nakit.

            Istoričari starog veka koji su pisali o Atlantidi (najčešće se pozivajući na Platona), a koje Spens citira su: Teopompus sa Kiosa (IV vek p.n.e.) Stabo (54. god pre Hrista), Pomponije Mela (80. g.n.e.), Plutarh, Sirije, Proklus, Arnobijus (IV vek n.e.), Filon Jevrejin, Amian Marselin, Kosmos Indikoplestes... Takođe, brojni su i istoričari koji su i u starom veku osporavali Platona i Atlantidu – Plinije Stariji, Longinus, Amelije, Numenije, Origen, Porfirije, Jamblikus, Bartoli...

            Spisak istoričara nije konačan, ali treba navesti da oni koji osporavaju Atlantidu, Platonovu priču smatraju alegorijom o stalnom ratu dobrog i zla, o sukobu duha i tela, haosa i reda, dualiteta i jedinstva. Ili, čak, smatrali je metaforom za rat Grka i Persijanaca, ali i Bogova i Titana.

            Spens navodi i brojne istorijske primere pokušaja smeštanja Atlantide u razne okvire: Seranus (1578) tvrdi da je u Mojsijevim spisima "ključ za stenu koju zatvara ulaz u lavirint Atlantide", kasnije Metju Olivije Atlantidu smešta u prostor Palestine. Eumenije (1754, Švedska) objašnjava čitavu mitologiju Atlantide pomoću jevrejske istorije, razrađujući Olivijeovu teoriju, a Olaus Rudbek (1692, Švedska) smatra da je Atlantida Švedska, a da je Upsala prestonica Platonove Utopije. Delile de Sal (1779) smešta Atlantidu na Kavkaz, tumačenjem raznih geoloških pomeranjem mora i kopna.

            Interesantni su bili i pokušaji da se otkriće Amerike identifikuje sa otkrićem Atlantide (Gomara, 1553). Frensis Bejkon svojoj legendarnoj utopijskoj knjizi daje naslov "Nova Atlantida", a Šekspir za mesto zbivanja svoje "oluje" uzima jedno fantastično atlantsko ostrvo. Nikola i Gijom Soson (1689) čak objavljuju atlas Atlantide – Amerike, kao i Rober de Vogudi (1762, "uz skaredni i glasni Volterov smeh")... Među novijim autorima, Bufon tvrdi da su Irska, Azori i Amerika ostaci Atlantide, a De la Bord da su Molučka ostrva i Novi Zeland delovi originalnog atlantskog kontinenta...

            Pažljivo studirajući istorijske činjenice, uz pomoć geologije, Spens zaključuje da su postojale najmanje dve velike seobe naroda sa Atlantide: prva se dogodila pre više od 30.000 godina, kada su kataklizme zadesile atlantsko kopno (Atlantidu), i kada je jedan deo kopna potonuo usled vulkanske aktivnosti i poplava, a čini se da su uslovi za život u Evropi počinjali da bivaju podnošljivi (Evropa tog vremena bila je negostoljubiva za ljude, poput Sibira danas). Istorijski, to se poklapa sa vremenom kada su kromanjonci preplavili delove današnje  Francuske i Španije, i kada se na tom delu Evrope pojavljuje umetnost – slike u pećinama Altamire i drugih pećina. Po Spensu, takvo pećinsko slikarstvo bi se moralo usavršavati vekovima, ali po Evropi nema tragova njegovog razvoja, razvojnih faza, jednostavo se pećinsko slikarstvo pojavilo u svom punom i razvijenom obliku. Po Spensu, razvojne faze te vrste umetnosti morali bi tražiti ispod dna atlantskog okeana. Takođe, na slikama u pećinama su mahom prikazivani bikovi, a bik je sveta životinja na Atlantidi, čak i po Platonu.

            Dakle, u nekoliko faza tokom nekoliko milenijuma, u zavisnosti od prirodnih kataklizmi i uslova života na Atlantidi i u Evropi (pomislite na Sibir), događale su se velike seobe koji su istorijski poznate. Atlaniđani su bili kromanjonci (fizički superiorniji, Titani), u stalnom sukobu sa homo sapiensom, dok neku drugu frakciju Atlantiđana predstavljaju potomci današnje mediteranske (iberijske) rase.

            Interesantna je i legendarna borba i netrepeljivost Atine i Posejdona, pri čemu je Atina boginja i zaštitnica Grka, a Posejdon bog i zaštitnik Atlatiđana, odnosno sećanje na rat Grka i Atlantiđana, odnosno rat bogova (ljudi!) i Titana. Spens nalazi obilje podataka koje potkrepljuju njegovu tvrdnju da je zapravo kromanjonski čovek – Titan. Jer, osim što se fizički razlikovao od tadašnjeg (današnjeg) čoveka - bio je znatno viši, fizički snažniji, imao je i razvijeniji mozak i - razvijeniju kulturu! U Evropi je preživelo sećanje na superiornija ljudska bića putem grčkog predanja o ratu bogova sa Titanima.

            Po Spensu, nagli razvoj minojske kulture na Kritu je direktna zaostavština Atlatiđana. Svi fragmenti atlantske kulture se bez ikakvog korena (razvojnih faza koje se mogu pratiti) u punom svom razvijenom obliku pojavljuju na obe obale Atlantskog okeana, i u zapadnoj Evropi i u Americi, te na osnovu tih fragmenata Spens piše svoju Istoriju Atlantide. Ono što je odlikovalo atlantsku kulturu, a zatim postalo deo kulture kasnijih baštinika - zapadnih Evropljana, mediteranaca, američkih kultura je: izgradnja piramida, praktikovanje mumifikacije, praktikovanje veštičarenja (veštice lete kao u crtanom filmu!), postojanje mitova o potopu i kataklizmi, upotreba trokrakih kamenova (od sekira i oružja do umetničkih dela), ravnanje glave (oblikovanje glava u dece prema kalupima!), prisustvo bika kao svete životinje, tetoviranje i još nekoliko običaja u kulturi i tradiciji!

            Takođe, mit o "velikoj majci", ili kako su je u raznim kulturama zvali – Astarot, Astarta, Dijana, Venera, Afrodita, Izida – proteže se linijama kolonizacije i seobe Atlantiđana (a ne nalazi se ni među Germanima ni među Slovenima!)...

 

 

MojaKritika: Emil Živadinović, 25/10/2009; Naslov knjige: Istorija Atlantide (The History od Atlantis); Autor: Luis Spens (Lewis Spence); Prevod: D. Parenta i M. Fančović; Srpsko izdanje: Metaphisyca, Beograd 2005; CIP - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 903(309):001.94; ISBN 86-84091-63-9; a) Atlantida COBISS.SR-ID 126215692

Poseta:6858

KOLUMNA - poseta(51482)

UTOPIJA - poseta(17253)

ATLANTIS - poseta(16870)

RIZNICA - poseta(153742)

ZONA - poseta(6782)