PERSI HARISON FOSET (P. H. FAWCETT): TRAGOM ATLANTIDE – EKSPEDICIJA FOSET (EXPLORATION FAWCETT)

MojaGalerija: Emil Živadinović, Nadljudski betonski blokovi Bosanske piramide Sunca u Visokom, Bosna i Hercegovina, april 2010.

MojaKritika: Emil Živadinović, jul 2010.

 

            Nikada jedan čovek nije sa toliko strasti, odricanja i žrtve tražio Atlantidu, kao što je to činio pukovnik Persi Harison Foset (Persy Harrison Fawcett) u periodu od 1906. do 1925. godine. Te godine je proveo po bespućima i džunglama Južne Amerike, što po zadatku koji mu je poverila britanska vojska – markiranje međudržavnih granica usred džungle, a što po istraživačkim ekspedicijama koje je sam organizovao. O svemu doživljenom je svojoj porodici u Engleskoj slao duga pisma koja su mesecima putovala. Mnogo godina kasnije, njegov mlađi sin Brajan Foset (Brian Fawcett) je ta ista pisma oblikovao u knjigu „Tragom Atlantide“ koja je vremenom postala kultna. Od tada, pukovnik Foset je ime koje vernici i istraživači Atlantide izgovaraju sa poštovanjem i divljenjem. Poslednja poglavlja knjige je dopisao Brajan Foset, a odnose se na potragu za pukovnikom Fosetom i njegovim starijim sinom Džekom (Brajanovim bratom), koji su nestali u džungli 1925. godine, tokom poslednje Fosetove ekspedicije.

            Zvali su ga "sanjar Foset", "mistik Foset"... Na žalost, Foset nije ostvario svoj san, kao što je Hajnrih Šliman (Heinrich Schliemann) ostvario svoj san otkrivši Troju, ali je njegova fanatična potraga na tlu Južne Amerike za dokazima o postojanju Atlantide dostojna divljenja.

            Osim potrage za Atlantidom ("uzvišeni mit čovečanstva" - Georges Poisson, 1949) knjiga predstavlja jedan od najboljih ikada napisanih putopisa i detaljno opisuje jedan neponovljiv prostor i jedno neponovljivo vreme, Južnu Ameriku s početka XX veka ("Nikada nisam vidio gore poput ovih. Doslovno me smrvila njihova grandioznost").  

            Knjiga je i sjajna karakterologija stanovnika latinske Amerike, Foset mnogo piše o mentalitetu i belih doseljenika i Indijanaca i crnaca i mešanaca, opisuje zverstva koja je evropski ološ počinio domorodačkom stanovništvu, te naseljavanje kontinenta početkom XX veka. Foset piše o biologiji i zoologiji Južne Amerike, o lokalnim legendama, mitovima i predanjima. Knjiga je i priručnik za preživljavanje u džungli – kako improvizovati lečenje, kako se treba ophoditi prema divljacima, kako se čuvati od zveri, insekata i zmija, kako prepoznati bolest i nevolju na vreme („Bijaše to zbog toga što nas je hvatala gluhoća, koju stvara glad“)...

            Foset u svojim ekspedicijama istražuje legende o postojanju „belih Indijanaca“ i traži jedan legenedarni izgubljeni grad u džungli. Brajan Foset navodi, govoreći o svome ocu, da „samo sanjari postaju istraživači, a samo istraživači postaju pioniri“. Lično, uvek ću se isto pitati: postoji li išta uzvišenije od otkrivanja nove zemlje, od istraživanja nepoznatog kontinenta? A pukovnik Foset je bio tamo, na pravom mestu i u pravo vreme – doslovno trčeći za svojim snom u vreme bez satelitskih snimaka i telefona, u vreme kada je zemlja bila još uvek neistražena. („Budući da sam u suštini bio istraživač i budući da me privlači svaka opasnost...“, „Nema te mašte koja bi mogla roditi viziju ravnu ovoj stvarnosti“, „Može li čovjeka išta više očarati negoli pronicanje u tajne prošlosti i rasvjetljivanje povijesti same civilizacije!?“) Da je bio i vizionar, svedoče njegove reči: „Matto Groso je najvećim dijelom nepoznat kraj. Koliko se zna, nije još nitko prodro u brdovita područja na sjeveru. Doduše, onamo su pošle mnoge ekspedicije, ali se ni jedna nije vratila. To je u svakom pogledu gadan kraj. Zapamtite moje riječi: pa ma koliko bile velike i dobro opremljene ekspedicije, koje će pokušati da ga istraže, nikome neće poći za rukom da ga istraži pješke. Tko zna: možda će za stotinjak godina taj posao obaviti strojevi za letenje!?“

            Foset je, iako je bio vojnik i pustolov, suštinski bio istraživač: „Bilo kako bilo, činjenica ostaje da se domaći i inozemni učenjaci, koji dobro poznaju Braziliju, slažu u tome, kako bi se jedino pretpostavkom o postojanju neke drevne i zaboravljene civilizacije mogla riješiti zagonetka porijekla pronađenih natpisa i impresivnih keramičkih predmeta“.

            Luis Spens (Lewis Spence), slavni naučnik i autor „Istorije Atlantide“ je bio Fosetov prijatelj, kao i ser Artur Konan Dojl (Sir Arthur Conan Doyle), pisac koji je svetsku slavu stekao zahvaljući svom junaku Šerloku Holmsu, ali i knjigama „Izgubljeni svet“ („Iščezli svijet“ u hrvatskim prevodima) i "Dubine Marakota" (priča o Atlantidi). Za mesto radnje „Izgubljenog sveta“ Dojl je iskoristio Fosetove opise Planine Richarda Franca, u okolini Matto Grosa.

            Po pitanju „kamenog idola poreklom sa Atlantide“, koga mu je poklonio ser Rider Hagard (sir Rider Haggard) Foset se pita: „Kakvog bi smisla imalo proizvesti falsifikat nekog antikviteta, o kojem nitko ne može stvoriti čak ni pogrešan sud?“ („Teško je zamisliti da bi neuki pustolovi mogli naprosto izmisliti opis kojega autentičnost tako verno potkrepljuju kiklopske ruševine, poznate danas golemom broju ljudi“).

Dragocena su i Fosetova opažanja i razmišljanja: o velikoj sličnosti Tibetanaca i bolivijskih Indijanaca, o tome kako Indijanci generacijama žvaću koku, radeći teške fizičke poslove – „čini se, da to djelomice omamljuje i same Indijance, pa su možda upravo zbog toga njihovi mozgovi tako tromi“; „Tiuhuanaco su sagradili pripadnici neke ljudske rase što je baratala s kamenovim blokovima kiklopskih razmijera... kad čovjek vidi te ostatke, nije mu teško povjerovati predaji, koja tvrdi, da su Tiahuanaco sagradili divovi“; „u Peruu i Boliviji ne prođe dan a da ne čujete kako ljudi pričaju o kakvu zakopanom blagu“; „kako li je čudno vidjeti brodove ovde, na krovu svijeta!“ (o jezeru Titicaca); „popovski duh, koji je zlobno uništio neizmerno dragocene istorijske dokumente Perua i Meksika“... „te ptice poznaju nekakvo lišće, kojega sok tako umekša stijenu, da ona postane mekana poput vlažne gline“ ... „Inke su se služile njezinim sokom da razmekšaju kamenje“... „Kakva li je šteta što su te rijeke izgubile svoje prvobitne indijanske nazive, jer su oni govorili o njihovoj ćudi! Tako se rijeka Acre zapravo zove Macarinarra, što znači Rijeka strijela“... „Pa ma kako bili dobro obrazovani, rijetki su među ljudima, što su jednom okušali blagodeti života u krajnjoj jednostavnosti, koji bi se vratili u izvještačeni život civilizacije“ ...„Prazovjerje najviše cvate upravo tamo gde se ljudski život najmanje poštuje“...

Iz  Fosetovih rukopisa se ne može zaključiti da je on bio čovek opsednut potragom za zakopanim blagom, ali o tome piše Aleksandar Palavestra u svom pogovoru knjige. Palavestra navodi podatak da se Foset, službujući u britanskoj vojsci na Cejlonu krajem XIX veka „duboko zainteresovao za budizam i utrošio je sve svoje slobodno vreme i novac uzaludno tražeći, uz pomoć neke tajanstvene mape, zakopano blago kendijskih kraljeva“.

Uzevši u obzir Fosetova već pomenuta prijateljstva sa Luisom Spensom, ser Arturom Konanom Dojlom, ser Riderom Hagardom, a zasigurno i mnoga nepomenuta, uzevši u obzir njegov značajan položaj u britanskoj vojsci i njegova lična poznantsva sa moćnim ljudima, čak i sa predsednicima država, možemo zaključiti da je Foset pripadao eliti svoga vremena. U poslednjim poglavljima knjige, Brajan Foset opisuje potragu za nestalim pukovnikom Fosetom u džungli, 1925. godine, te njegova navodna naknadna pojavljivanja na raznim mestima u džungli sa mnogo nepouzdanih dokaza i svedoka. Ali, veliko interesovanje za pukovnikom Fosetom, novinski naslovi toga vremena, te potonje organizovane potrage za njim, govore u prilog tome da: ili je Foset zaista bio na tragu nečega velikoga, ili je bio na znatno višem položaju u nekoj hijerarhiji, ili je imao značajno moćnije prijatelje nego što se to iz same knjige može naslutiti. Sem toga, od tridesetih godina prošlog veka, pa do Semira Osmanagića danas, mislim da ne postoji istraživač zagonetke Atlantide koji se, makar u nekoj referenci ne poziva na pukovnika Foseta i njegov rad.

Ono što iz same knjige čitalac može zaključiti, a da ne zna sve ove podatke, je da je Foset bio veliki istraživač, sanjar i vizionar dosledan svom snu, čovek britkog uma sa rezonom koji dovodi do zaključaka koji daleko prevazilaze prostor, vreme i količinu raspoloživih podataka.

Otuda ne čudi i što su, po njegovom nestanku, objavljene brojne knjige o njemu i potrazi za njim – Palavestra navodi primer knjige „Brazilska avantura“ (Brazilian Adventure, London, 1933) koju je napisao Petar Fleming, čuveni putpisac i publicista svoga vremena (inače brat Jana Fleminga, tvorca Džemsa Bonda!).

Spiritualna potraga za pukovnikom Fosetom verovatno i danas traje, za njim su tragali i tragaju brojni mistici i danas, a poznati su zapisi Džeraldine Kamins (Geraldine Cummins, The Fate of Colonel Fawcett, London, 1955)... Pukovnik Foset, vek nakon svog misterioznog nestanka, danas ima armiju sledbenika, stoga i ne čudi postojanje sajta za poštovaoce ovog velikog istraživača: The Great Web of Percy Harrison Fawcett...

 

MojaKritika: Emil Živadinović 2010; Naslov knjige: Tragom Atlantide – Ekspedicija Foset;; Autor: Persi Harison Foset (P.H. Fawcett); Naslov originala: Exploration Fawcett, By LT.-COL, P.H.FAWCETT, D.S.O., F.R.G.S. Hutchinson, Stratford Place – London; Izdanje u Srbiji (Jugoslaviji): AIZ Dosije, Beograd, 1991; Prevod: Konstantin Miles; Predgovor: Brian Fawcett; Pogovor: Aleksandar Palavestra; CIP – Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 903(309):001.5; ISBN 86-81563-17-3

Poseta:7513

KOLUMNA - poseta(51408)

UTOPIJA - poseta(17213)

ATLANTIS - poseta(16815)

RIZNICA - poseta(153575)

ZONA - poseta(6739)