(SHERRY JONES) ŠERI DŽONS: (THE JEWEL OF MEDINA) DRAGULJ MEDINE

Moja galerija:Bojan Otašević, 2008 – Ukleta,12,2x16,6cm,ulje+medijapan;

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008;

      "Napisala sam roman "Dragulj Medine" da bih izrazila poštovanje prema islamu. Napisala sam ga u čast Ajše bint Ebu-Bekir, najmlađe i najvoljenije neveste u haremu proroka Muhameda, žene izvanredne inteligencije, visprenosti i snage, koja je doprinela formiranju jedne od najvećih svetskih religija", rekla je u intervjuu za novine Šeri Džons, autorka kontroverzne knjige, koja je jedno vreme po objavljivanju bila povučena iz prodaje u Srbiji.

Dragulj Medine je u kritici najavljen kao svojevrstan "muslimanski" odgovor na "hrišćanski" Da Vinčijev kod. Lično smatram da su islamski velikodostojnici napravili grešku kada su zabranili prodaju Dragulja Medine u nekim muslimanskim sredinama, čime su privukli pažnju i u svetskim razmerama učinili popularnom jednu, po mojoj skromnoj oceni, ne tako blistavu knjigu.

Prvo, pisac Da Vinčijevog koda (svojevrsne kritike savremenog hrišćanstva) je hrišćanin, dok pisac Dragulja Medine nije musliman, nije Arapin, što već baca senku na knjigu. Drugo, otkuda to da se muslimani ne usuđuju da se oglašavaju o proroku Muhamedu na bilo način (osim onako kako je to uređeno verom) jasno je kao dan – ceo svet zna kakvim je opasnostima izložen Salman Ruždi. Treće, jedna banalna karikatura proroka Muhameda u nekim novinama u Danskoj izazvala je demonstracije u celom islamskog svetu (islam je pokazao mišice celom svetu, bilo je mrtvih, spaljivane su ambasade). Stoga, sa islamom se nije šaliti, jer glava ode očas posla, a pisce nikada niko nije uzeo u zaštitu, po pravilu. I izdavač u Srbiji je oprezan: "Dragulj Medine nije istorijska knjiga. Svi likovi, s izuzetkom istorijskih likova koji se ovde pominju, delo su piščeve mašte". Ipak, pohvale Šeri Džons, što se, kako-tako, usudila da uopšte piše o islamu i Muhamedu na način koji se fanatičnim vernicima ne dopada (treba li da napomenem da živimo u XXI veku?).

Stoga, ključno je pitanje – da li Dragulj Medine zaista vređa verska osećanja muslimana, ili je paranoja verskih vođa naprosto učinila knjigu poznatom u celom svetu? S obzirom na delikatnost kritikovanja islama, za svakog kritičara je problem da se u kritici ovakve knjige ne bavi islamom, niti položajem žene u islamu (jedna od tema nametnutih u knjizi), već striktno rukopisom.

            Dragulj Medine je lagana, pitka priča čiji sudeonici možda i nisu morali biti istorijski poznate ličnosti, pogotovo ne prorok Muhamed. Zabranjena ljubav, neuzvraćena ljubav, ograničena sloboda jedne žene u arapskom svetu, takva se priča mogla i drugačije upakovati. Žensko pismo? Lično se ne slažem sa podelom književnih dela na "žensko pismo" i sve ostalo. Mislim da takva definicija nije adekvatna za definisanje jedne vrste senzibiliteta, ili ženskim očima i osećanjima viđenog sveta. Jedostavno smatram da postoje velika književna dela i da postoje književna dela koja to nisu. Osim toga, činjenica je da religija beletristike i trilera ima književnih dela koja čitaocu pružaju nemerljivo zadovoljstvo, te ih stoga toplo preporučujem za čitanje, i pored toga što ista često i ne poseduju potreban kvalitet.

            Dragulj Medine pre svega, uverljivo govori o položaju žene u tradicionalnom islamskom svetu, koji se, zasigurno, u nekim sredinama nije mnogo promenio od vremena proroka Muhameda pa do današnjeg dana.

            Ne bih se bavio položajem žene u islamu, na osnovu napisanog u Dragulju Medine. Jer, u brojim drugim knjigama je upravo taj položaj žena vernije opisan. Ne bih se bavio ni ličnošću proroka Muhameda na osnovu onoga što piše u Dragulju Medine, zasigurno je to u drugim knjigama (verskim, istorijskim, beletristici) adekvatnije opisano. Stoga, da li je knjiga uverljiva? Meni se nameće zaključak da nije.

            Na osnovu svega napisanog u knjizi, ja ni po čemu nisam mogao da zaključim da je Muhamed zaista bio božiji prorok, bilo koju njegovu božansku crtu ova knjiga nije otkrila. Umesto toga, na osnovu Dragulja Medine, Muhameda sam doživeo kao jednog grozničavo pohotnog licemera, koji je veru koju je osnovao stavio u službu svoje nezasićenosti ženama, mada se razlikovao od drugih muškaraca po tome što je ženama davao više slobode nego što je to bilo uobičajeno. Istina, cela priča je viđena očima jedne nezadovoljene devojčice iz njegovog harema, ali, čovek koji je bio pravi prorok morao je imati i jednu božansku dimenziju koja u ovoj knjizi nije ni dotaknuta. Opisi u kojima on pada u verski trans (epilepsiju?) u kojima mu se Bog javlja i objašnjava mu kako da, npr, preotme lepu ženu svome posinku, a vernicima da dokaže zašto je to neophodno, podsećaju na današnje manipulisanje neukim masama od strane pohlepnih i prepredenih političara.

            Da li tako nešto vređa osećanja muslimana? Uostalom, šta to znači povrediti nekome osećanja? Ja lično, kao hrišćanin po rođenju (mada ne i ubeđeni vernik) čitao sam o Isusu i crkvenu literaturu, i Novi Zavet, i vladiku Nikolaja, i Da Vinčijev kod, i razne knjige koje polemišu da li je Isus bio vanzemljac ili prevarant, i gledao parodije Montija Pajtona na račun hrišćanstva i svetog grala, ali nikada, nikada moja osećanja nisu bila povređena, čak naprotiv, želeo sam da čitam još više i čujem što više različitih teorija, jevanđelja, saznanja. Iz tog razloga preporučujem Dragulj Medine za čitanje, naročito stoga što je islam agresivan prema kritici, a autorki čestitam na hrabrosti preuzimanja rizika kritikovanja svetske religije. Ali, ne i na pokazanom književnom umeću.

 

 

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.
Naziv knjige: (The Jewel of Medina) Dragulj Medine

Autor: (Sherry Jones) Šeri Džons

Godina izdanja: 2008, srpsko izdanje: BeoBook, Beograd, 2008.

Prevod: Lena Vasiljević

Poseta:8528

KOLUMNA - poseta(51482)

UTOPIJA - poseta(17253)

ATLANTIS - poseta(16870)

RIZNICA - poseta(153742)

ZONA - poseta(6782)